Napolju su baruštine od snega i prosijava sunce. Iz kuće mi smrdi na migrenu i deluje mi toplo, ipak napolju je hladno i led se navatao po betonu. Dok obazrivo skidam gaće ispred prozora olinjalo granje deluje vodenasto i kvarno, svakog časa može da izda. Kad izadjem hodam pažjivo, uperenih očiju u zemlju da se ne sapletem. I onda krene vriska nekog deteta, koje vrišti, vrišti, i mama ne želi da obrati pažnju na njega, toliko je ponosna na svoj čin da uopšte ne obraća pažnju na ostatak ljudi koji se takođe pretvaraju da ne čuju vrisku…. Mame znaju.
U prodavnici mama i sin idu do rafa sa sokovima ona prekorno otpisuje sve, govori da će mu ispadati zubi i da je taj beli šećer najveće zlo od kog ispadaju zubi i dobija se rak, na kraju odu do zdrave hrane i uvali detetu jabuku, sebi kupi kareliju slims i tokom pauza govori da je zubarka. Život se ne može baš toliko detaljno isplanirati, nekad moraju i zubi da ispadnu, nekad ni nisu bitni, nekad ih imaš a opet nesrećan si i osećaš se ko govno.
Hoću da kažem, nije sve u tome da drugi imaju visoko mišljenje o tebi, da se uklopiš u nemilosrdne društvene čeljusti. Da imaš zube. Sise. Kurac. Sve prvoklasno i veliko, da te pitaju odakle su.... Da te žele, da ih želiš, da se želite.
Jebiga, dragi moji, život je dosta kompleksan, zato i jeste pun sluzi inače bi bio suv, kratak, kao dah na frižideru....