kreativnost je jedini spas

Slušan Urbana i pišen ovo. Puno je prošlo, ponekad se zapitan jesan li i ja sama živa. A toliko se toga događalo. Ovo lito je bilo skoro pa savršeno. Koncert Peppersa u Italiji a onda doma, na liječenje živaca. Prekrasno proslavljen rođendan u Priomoštenu. Upoznavanje novih, legendarnih ljudi. Druženje sa starom ekipom. Sve skupa jedna lipa masa uživancije...sad polako počinjen učit za ispite, šta me previše i ne veseli.
Ali kao što rekoh, studiranje je relativan pojam.

Ovakvi polagani, flegmatični litnji dane me ponekad bace u čudni film. Osjećan tu neku beskrajnost življenja, polagani ritam žile kucavice ovog svita, nemarnost ljudi nad vlastitom sudbinom. Poželin putovat do nekog neodređenog cilja, samo izać vani i ne vaćat se više. To ponekad i radin u Zagrebu, odlutan bezveze, nešto me vuče vani ali ne neki osjećaj hitnosti, više neki polagani protok vremena, vezan oko mene, izvlači me na cestu.

Danas mi se prvi put dogodilo da mi je moj dragi decko zaspa dok je prica s menom na mobitel. Ali doslovno zaspa, presta pričat i zakunja. To mi je u neku ruku tako slatko, kad zamislin njega cilog slatkog, sklupčanog kako pajki, ali opet, šta to govori o mojoj zanimljivosti kao osoba.
Hm, možda bolje da prestanem pisat, ovo me zamislilo.