Just another lost soul...
26.06.2006., ponedjeljak
Ovo je jedan jako dugačak post... nadam se da će ga bar neki pročitati... no, čak ni to nije potrebno... samo... pokušajte me barem na neki način savjetovati... utješiti... potrebno mi je... hvala vam...
|
… mislila sam da su neke stvari iza mene… … shvatila sam da nisu… … noćas… … u tišini… … u mraku… … nakon dugo vremena… … suze su opet našle put do mojega lica… … bile su krupne… … s njima su se oslobodili strahovi i sumnje… … koje sam proteklih godinu dana pokušavala potisnuti… … u nadi da će sve to što me razdire iznutra jednostavno nestati… … ali… … kao što kaže i zakon o očuvanju energije… energija ne može nastati niti nestati ni iz čega… već prelazi iz jednog oblika u drugi… … btw… imam dva iz fizike… … da… … ironija… … paradoks… … oksimoron… … sarkazam… … nazovite to kako god želite… … dakle… … ovako… … trenutno… sjedim na podu svoje sobe… … naslonjena na hladnu kožnu fotelju… … u krilu mi je komp… … oko mene… … razbacane tempere… … sedam različitih vrsta vodenih boja… … dvije palete… … umrljane krpe… … nekoliko čašica s vodom… … i velika staklena flašica sa par preostalih čistih kistova… … ostali kistovi su također razbacani… … ostavili su i tragove boja po plavom tepihu… … zaboravih najvažniju stvar… … sliku… … koju slikam… … velika je… … veća i od veličine hamera… … nebo sam već davno naslikala… … trebalo je biti vedro… … ali je uvijek ispadala oluja… … planine i brda na rubu horizonta… … prelijevaju se u sivo-bijelim… i zeleno smeđim tonovima… … dobro izgleda… … tako barem kaže moja mama… … par puta… u ovih par dana od kraja škole koliko to crtam… … mama je znala sjediti na fotelji iza mene… … i promatrati me kako slikam… … nikada ju ne bi primijetila kada bi ušla u sobu… … jedino me njen glas… … vračao u javu… … glas… … zato što je remetio tišinu u kojoj bi se nalazila… … i u kojoj se sada nalazim… … u miru svojih odaja… (…) … kada pak… sjednem za svoj stol… … ili pak… kada sjednem na krevet ili fotelju… … i u krilo stavim podlogu za crtanje… … podlogu koju sam kupila… … onaj dan… kada sam mislila… … ne… … nisam mislila… … bila sam sigurna.. … da sam najsretnija osoba na svijetu… … i kada na toj podlozi crtam… … sa ugljenom ili olovkom… … tada također ne primjećujem… … nikoga… … ništa… … samo ja… … podloga… … komad ugljena… … i papir… (…) … sreća… (…) … prošle godine… … početak petog mjeseca… … bila sam sa jednim dijelom učenika i profesora iz svoje osnovne škole… … na jednom natjecanju… … povodom djelovanja Dragutina Tadijanovića… … bilo je nekoliko kategorija… … meni najzanimljivija… … i najznačajnija… … bila je ona likovna… … smatrala sam da je činjenica da je moj rad izložen tamo… … jako dobra prigoda… … da ja svojoj profesorici iz likovnog obznanim da je likovno izražavanje za mene samo hobi… zanimacija za slobodno vrijeme… … no… … onda se dogodilo nešto… … što je poljuljalo moje dotadašnje planove… … pedesetak slika… … bilo je izloženo… … slobodna tema… … ja sam nacrtala portret Tadijanovića… … i dok sam ja sa svojom frendicom tragala za svojom slikom… … čula sam skupinu profesorica nekih drugih škola i neku gospičku političku facu… … kako komentiraju neku sliku… … «Ovo je sramota»… rekla je jedna od njih… «Nije u redu da se ovaj rad natječe, kada je očito da ovakvu sliku nije moglo naslikati dijete.» … «To je naslikao neki profesor i potpisao se djetetovim imenom!»… nadodala je druga… … progurala sam se među njih… … da vidim tu «famoznu» sliku… … ugledala sam… … svoju sliku… … Tadijanovićev portret… … koji sam crtala tjedan prije… … u svojoj sobi… … prije spavanja… … mama se derala na mene… … što sam po običaju… … sve radila u posljednji čas… … «To nije nacrtao profesor… to je nacrtala jedna učenica.» - glasno sam rekla obraćajući se onim profesoricama oko sebe… … samo su me u čudu pogledale… … u njihovom pogledu ugledala sam nevjericu… … onaj gospički neki… pitaj boga tko i što… … pitao me kako sam tako uvjerena… jesam li to možda ja nacrtala… … «Jesam.»… odgovorila sam mu bahato… … zgrabio mi je ruku… … pogledao me u oči… … «Svaka ti čast malena… divim ti se!»… … ostala sam tamo kao ukopana… … dok su me one profe i dalje odmjeravale polako se udaljavajući kako bi razgledali ostale slike… … bila sam šokirana… … pogledala sam u portret… … u oči… … tražeći u njima savjet što sada… … kamo dalje… … kada sam tu večer došla doma… … obavijestila sam mamu da sljedeću subotu idem na prijemni u Primijenjenu… … riječi su samo tekle iz mene dok sam joj to govorila… … nisam zapravo razmišljala previše o tome… … i tu… sljedeću subotu… … kada sam došla i ugledala svu silu tih ljudi… … prestrašila sam se… … i pitala se… što ja tu pobogu radim… … pa nisam bila ni na pripremama… … nisam stolicu nacrtala više od tri puta u životu… … kako ja mislim nacrtati stolicu… … kako ja mislim išta napraviti… … onda sam shvatila da nemam i podlogu koju su imali svi oko mene… … pa sam trčala do A.G.Matoša, par ulica dalje… … i kupila taj komad kartona za 5 kuna… … kupila sam i jedan plavi kist… … iako sam imala novi komplet kistova u torbi… … da… i onda sam opet trčala do Primijenjene… … kada sam konačno sijela… … i kada sam trebala početi crtati… … i kada su svi počeli dizati olovke u zrak… … i škicati… i mjeriti… … i pitaj Boga kaj izvoditi… … ja sam si samo postavljala pitanje… … «Koji kurac ti radiš ovdje?» … na kraju… kada sam predala obje slike… … s kojima sam… začudo Božje bila zadovoljna… … i kada sam stajala na vrhu stepenica… na samom ulazu u školu.. … gledajući na veliku žutu zgradu HNK-a… … osjetila sam neopisivu sreću… … sreću koju nikada prije i poslije toga nisam osjetila… … osjetila sam… … kao da ovdje pripadam… … nekoliko dana kasnije… … kada su objavljeni rezultati… … upala sam… ... od tristotinjak ljudi... ... koji su bili na prijemnom... ... ja sam bila između prvih pet-šest najboljih rezultata... … ali nikada nisam otišla tamo se upisati… … na kraju… upisala sam se u gimnaziju… … gimnaziju koju svi vole nazivati «elitnom»… … jebeš elitu… … jebeš sve moje članove uže i šire obitelji… … sve moje tzv. frendove… … koji su se brinuli za mene… … koji su mi svakom svojom izgovorenom riječi pokušavali ukazati da ja sa svojim savršenim prosjekom… … nemam što tražiti u Primijenjenoj… … i da što ću ja bez fakulteta… … profesori u osnovnoj… … na moje izjave i sreću što sam primljena… … odgovarali su kratko i jasno… … tišinom i tupim pogledom… … a par puta su me i klepnuli po glavi… … mama je rekla da je to moja odluka… … da je njoj svejedno… … da ona ne želi da ju jednog dana okrivljavam da mi je uništila život time što me upisala u srednju školu u koju ja nisam željela ići… … nošena činjenicom da će mi se ljudi diviti kada im kažem da sam učenica škole koja većini onih koji je ne pohađaju izaziva strah i poštovanje… … upisala sam se u gimnaziju… … e… da… da… bravo ja… … opravdanja samoj sebi… državna matura… razlika ispita za faks… … aha… zajeb… (…) … neki dan… vidjela sam curu iz osnovne… … koja je sada u Primijenjenoj… … sretna je zbog toga… … zadovoljna… … a ja… … mučila sam se cijelo ljeto i prvo polugodište… … jesam li donijela ispravnu odluku… (…) … drugo polugodište… … pomirila sam se sa sudbinom koju sam sama odabrala… … ali onda… ovaj nedavni susret… … sjebe sve… (…) … nisam crtala od trenutka kada sam se upisala u gimnaziju… … godinu dana… … godinu dana… … skrivala sam bojice… tempere… vodene… kistove… krede… ugljen… … sve… … i sada… … našla sam utjehu… … ili bolje rečeno… našla sam kartu… … za svoj svijet… … koji mi savršeno odgovara… … svijet u kojem sam sama… … gdje mi nitko ne smeta… … svijet koji mi toliko odgovara… … svijet u kojem sam mogla provesti život… … ali ne… … nošena nekim svojim kompleksima… … ja sam donijela drukčiju odluku… … i kupila drugu kartu… (…) … mama mi je jučer skužila da nešto ne valja… … i kada sam joj rekla… … što me muči… … rekla je da ako želim… … da se ona neće ljutiti… … i da mogu opet krenuti ispočetka… … od prvog razreda… … u Primijenjenoj… … ako mislim da će me to usrećiti… … ja sam odbila… (…) … kasnije sam… … plakala… … zato što nisam sigurna što je bolje za mene… … zato što ne znam… … je li bolje razmišljati srcem ili razumom… … ne znam ni što ja sama želim… … zbunjena sam… … idem se igrati bojama… |
- 23:55 - Komentari (20) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
 >… ja… … samo jedna naivna djevojčica… … izgubljena u svijetu odraslih… … djevojčica… … koja vjeruje da je život bajka sa happy endom… … ali ipak… … malo je onoga i onih koje voli… … malo je onoga što ju uistinu uveseljava… … malo je situacija kada se doista osjeća kao da negdje pripada… … puno toga ova djevojčica ne voli… … puno toga… smatra uzaludnim… … ali o puno toga… … ona šuti… … jer ju je strah… … strah da će na taj način svijetu pokazati svoje pravo lice… … da će otkriti svijetu… … gdje je najviše boli… … a to je preopasno… … toliko ne želi riskirati… … i zato šuti… … i trpi… ... i ponaša se hladnokrvno i nezainteresirano… … ali ljudi misle da je poznaju… … no, varaju se… … jer ova djevojčica… … ne poznaje ni sama sebe… 
 END TO A PARTY, MOM I went to a party, And remembered what you said. You told me not to drink, Mom So I had a sprite instead. I felt proud of myself, The way you said I would, That I didn't drink and drive, Though some friends said I should. I made a healthy choice, And your advice to me was right, The party finally ended, And the kids drove out of sight. I got into my car, Sure to get home in one piece, I never knew what was coming, Mom Something I expected least. Now I'm lying on the pavement, And I hear the policeman say, The kid that caused this wreck was drunk, Mom, His voice seems far away. My own blood's all around me, As I try hard not to cry. I can hear the paramedic say, This girl is going to die. I'm sure the guy had no idea, While he was flying high, Because he chose to drink and drive, Now I would have to die. So why do people do it, Mom Knowing that it ruins lives? And now the pain is cutting me, Like a hundred stabbing knives. Tell sister not to be afraid, Mom Tell daddy to be brave, And when I go to heaven, Put Daddy's Girl on my grave. Someone should have taught him, That it's wrong to drink and drive. Maybe if his parents had, I'd still be alive. My breath is getting shorter, Mom I'm getting really scared. These are my final moments, And I'm so unprepared. I wish that you could hold me Mom, As I lie here and die. I wish that I could say, "I love you, Mom!" So I love you ....and.........good-bye... 
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||