kraljevski puding

Vladimir Arsenić

Pogled o jeziku

(Enver Krivac, Ništa za pisati kući o, Algoritam, 2013)


Kada se pogleda spisak nagrađenih autorki i autora koji su objavili knjigu priča u okviru nagrade Prozak, zaista će se doći do creme de la creme mlađe hrvatske književnosti. Uzmimo samo za primer Olju Savičević Ivančević, Tanju Mravak ili Teu Tulić – radi se o veoma uspešnim spisateljicama koje su, pored ove, dobile i neke druge nagrade. Ovo, naravno, svedoči o važnosti Prozaka i o ustoličenosti ovog priznanja u savremenoj hrvatskoj i regionalnoj književnosti.

Nedavno je izašla knjiga Ništa za pisati kući o dobitnika nagrade za 2011. godinu riječkog pisca Envera Krivca. Radi se o na mahove odličnoj, na mahove vrlo dobroj knjizi priča, podeljenoj u četiri tematske celine. Prva od njih je najčvršće povezana i predstavlja priče o patrijarhalnoj porodici u Gorskom Kotaru tokom osamdesetih godina prošlog stoleća. Na osnovu biografije autora može se pretpostaviti da je reč o njegovom detinjstvu, no to nije previše bitno. Glavni lik svakako predstavlja pradeda, hiroviti i plahi svetski putnik, vagabund i tiranin koji potčinjava svoje ukućane i nad njima se u dobroj meri iživljava. Ono što priče čini veoma uspešnima jeste sjajno sprovedena narativna perspektiva. Pripovedač je dečak koji stvari posmatra iz donjeg rakursa, ali on nije sam. Tu je i njegova rođaka, sestra od tetke, s kojom on ima poseban odnos i to takođe ovu celinu na neki način izdvaja od ostalih. Da joj je Enver Krivac dodao još priča, mogao je od nje da napravi gotovo romanesknu strukturu koja počinje sećanjem na sneg, a završava pradedinom smrću.

Drugu celinu čine ljubavne priče o njoj i njemu, ispričane čas iz ženske, čas iz muške perspektive. One su neujednačenog kvaliteta i povremeno kao da propadaju u neku vrstu kiča. Naime, ono što Envera Krivca svakako karakteriše kao vrsnog pisca jeste njegov odnos prema jeziku i spremnost da ga istera do kraja. Drugim rečima, on često tematizuje svoju svest o jeziku i tako porađa komične i začudne efekte, zanemarujući osnovne narativne linije, kojih nije ni bilo, nego su upravo služile da bi se jezička igra mogla dovesti u žižu interesovanja. Odličan primer za to je priča „odugovlačenje“ i dva komentara na nju. Ipak, u pričama iz „marljivog štipavca“, kako se naziva druga celina knjige, ima i momenata slabosti koji su se mogli izbeći. Oni najčešće nastaju kada jezik sklizne u emotivnost koja prelazi granicu dobrog ukusa. Naime, ove priče nisu narativne u smislu radnje i zapleta, već su pre refleksivne, sa minimalnom promenama u pripovednom svetu. Zbog toga je potrebno da se u tekstu koji pripada pripovedaču opiše promena. Promena se, dakle, opisuje/pripoveda, a ne prikazuje. Ova narativna struktura nosi svoje prednosti i svoje mane. Prednost je svakako upućenost na jezik, mogućnost autopoetičkih iskaza, a mana je upravo ta mogućnost skliznuća u sladunjavost i naposletku kič. To se se Krivcu na sreću ne događa preterano često, ali su se i ta mesta po mom mišljenju mogla izbeći.

Treća celina su veoma kratke priče, tačnije nacrti, zameci onoga što bi u nekoj perspektivi mogle da budu priče. Ovaj deo knjige mi se čini veoma zanimljivim jer čitaocima daje mogućnost da sami razrade pripovedne strukture koje su date u skicama, odnosno da onoj emociji koje je autor uspeo da zabeleži u pasusu ili dva, daruju odgovarajuću priču. Slika, detalj, nekad veličine sms-a, nešto što bi gotovo moglo da se smesti u stihove, to je sadržaj ovih kratkih zapisa, a mi smo pozvani da ih imaginacijom proširimo do novela, možda i romana.

Poslednju celinu u knjizi čine nešto duže priče među kojima se nalazi i meni omiljena „rainbowing“ u kojoj se priča o nastajanju murala koji na jednom neinspirativnom zidu rade dva prijatelja. Raznorodne po tematici, ove priče se kreću od travestije biblijskih motiva („prva večera“), preko naučno-fantastičnih motiva („levitatis literis“), sve do refelksivnog pripovedanja koje je gotovo u potpunosti lišeno prikazivanja. U poslednjoj priči „gospođa jagoda“ Krivac uspeva da zaokruži knjigu povezujući likove iz prve celine sa onima iz života štićenice za stara i iznemogla lica. To pomaže čitavoj zbirci da je vidimo kao teleološki određenu, kao ustremljenu ka jednom cilju, bez obzira na heterogenost koja prati pojedinačne priče.

Enver Krivac nije samo pisac, on je i muzičar, producent, striper – multitalentovani umetnik koji se izražava u raznorodnim medijima. To se odista oseća i u njegovom pisanju. Srećom, češće mu uspeva da uhvati tu tanku nit koja od emocije čini kvalitetnu priču. Oseća se da je u trenucima kada se kretao unutar poznatih granica medijuma, kao u prvoj celini, bio neuporedivo bolji nego kada je pokušavao da te granice proširi. Kada bi mu to uspelo, kao u priči „rainbowing“ dobili smo zaista zadivljujući rezultat, ali na pojedinim mestima je taj rezultat bio značajno slabiji. Sve u svemu radi se o zaista sjajnom autoru koji je napisao više nego dobru knjigu priča, što samo potvrđuje da nagrada Prozak zaista vredi.

Tekst originalno objavljen na portalu e-novine.com, 1. 6. 13.