~ tko sam ja uopće? ~

Danas sam očito popio previše kava na prazan stomak, jer mi je evidentno udarilo na mozak - čim sam se odlučio početi pisati blog. Do sad sam tu i tamo znao pročitati nečiji tekstić na blogu,ali nije me privlačilo da i sam tako nešto pišem. Zapravo, možda više od svega - nisam znao šta bi ja to pisao. Eto, srećom ili nesrećom,jutarnja kava viška u kombinaciji sa buđenjem par sati ranije nego što to običavam, praznim želucem, sjebanom situacijom koja me prati kao sjena,itd. rezultirala je bujicom egzistencijalnih misli koje sam poželio nekome reći. Zapravo,koliko kod da sam loše volje i deprimiran toliko mi je i drago jer konačno osjećam da mi mozak radi. Nekad sam imao živ unutarnji monolog. Sam sam sebi bio dobro društvo. A kad pogledam sad, sve stvari koje tad nisam imao (a priželjkivao sam ih) očito su me koštale unutarnjeg života. Kao što je netko lijepo rekao, mediji služe samo zato da nas zabave, da nam odvrate misli od samih sebe, da se ne pitamo previše već da skrenemo pažnju na "pitkije" i lakše stvari od gole realnosti i vlastite situacije. A ja sam se lijepo okružio svim medijima kojima sam se mogao okružiti. Samo stvar je u tome da egzistencijalna pitanja na koja sebi nisam odgovorio ne odlaze u neku arhivu, gdje se nakon nekog vremena gube. Naprotiv, ona čekaju na svoj red i nigdje ne odlaze. Jest da ja prioritet dajem svemu ostalom (kao u bolnici kad dođem rano ujutro i dobijem broj npr. 5, a onda čekam četiri sata i gledam kako sestra proziva dvoznamenkaste brojeve koji se, čim uđu, srdačno tapšaju s doktorom) samo da bitna pitanja ne dođu na tapet. No jednom kad zabave nestane, kad kombinacija okonosti učini da bitna pitanja dođu na red, tada bih se najradije ugasio. Eto, šugavog li života, ni blog ne mogu dovršiti u miru i već moram ići. Dobro, za prvi put je dosta. Ovo je kao nekakav uvod, da se ja naviknem na blog, i on na mene.