Simplicity is the heart

utorak, 27.12.2005.

Muka mi je.
Vjerovatno od pretjeranog umora.
Ponekad se zapitam, da li treba da se zapitkujem ona pitanja za koja sam rekla da nikada nece biti moj problem.
Da li je ovo ono sto zelim? Jeste.
Da li sam svjesna posljedica? Mislim da jesam. Mozda ne sasvim dovoljno.
Ali kad cemo uopste biti?

Jednostavno, umorna sam.
Potrebno mi je da pobjegnem iz ovog glupog grada,
da odem medju nepoznate,
da se zabavljam bez ikakvih ogranicenja,
da samo uzivam...i uzivam...
Sama ili s njim...svejedno mi je.
Samo mi je potrebno da ne mislim na posao, na skolu, na finansije.
Da ne mislim na ljude i njihovu reakciju.

Nervira me ljudska ogranicenost. Misljenja unutar kutije. Strah od okoline.
Nervira me zlopamcenje. I nesposobnost za prastanje.
Sve mi u ovom momentu smeta.
A ne zelim da spavam.

Potrebno mi je da izbacim sve iz sebe.
I negativnu energiju.
I fizicku bolest.
Nesposobnost.
Monotoniju uma.
Potrebno mi je...da gledam u spektar boja
i vidim neki novi zivot.
Zivot...
bez kaveza.

Zelim da vristim,
punim plucima.
Da iskalim svu muku neartikulisanim zvukovima,
bez straha da ce me osuditi.
Zivotinje,
pakosnici bez svog zivota,
marva...

Ljuta sam...a ne znam na koga...
Ili se samo bojim da priznam?