Komentari

diarydiduino.blog.hr

Dodaj komentar (19)

Marketing

  • Stelina mama

    Pet godina kao pet minuta u našim dušama..
    Draga Vesna.. grlim te u mislima..

    avatar

    01.07.2011. (14:27)    -   -   -   -  

  • Marija Beljan

    Pet godina a nada ne prestaje. Pet godina a bol je ista. U mislima s vama uvijek, a danas posebno....

    avatar

    01.07.2011. (17:35)    -   -   -   -  

  • titanik2

    Draga Vesna u mislima sam s tobom...

    avatar

    01.07.2011. (17:37)    -   -   -   -  

  • lady flower

    Poštovana gospođo.slučajno sam naišla na vaš blog i vidjela kome je posvećen. Ja sam bila u grupi koju je vodila Una dan prije negoli je poginula. Bilo mi je strašno čuti tu vijest. Iskrena sućut.

    avatar

    01.07.2011. (20:39)    -   -   -   -  

  • emocija

    LF- Ajmeee.....

    avatar

    01.07.2011. (21:09)    -   -   -   -  

  • lady flower

    Da, vraćali smo s maturalca iz Španjolske, ja sam bila profesorica u pratnji i poslije sam čula što se dogodilo. Znam da se nije stigla dovoljno odmoriti jer smo se svi vratili umorni. Čula sam da je sletila s ceste kod Trsta i da je dugo trebalo da je uopće pronađu. Ne znam točno što se dogodilo.

    avatar

    01.07.2011. (21:30)    -   -   -   -  

  • kolumna jedne superžene

    Draga moja, znam da ti je teško, vidim da niti pet godina nije ublažilo tvoj bol. Zato smo tu da podijelimo sreću i tugu među sobom.
    Ja istina niti približno ne mogu osjetiti tvoju tragediju, no košmar i napetost o kojima pišeš u prošlom postu tako su mi dobro poznati i šitam se kako i čime ih liječiti.

    avatar

    01.07.2011. (22:31)    -   -   -   -  

  • emocija

    U ranijim postovima je i izrezak iz Novog lista.. o nesreći, ne znam možda prošle godine. Da, bila je preumorna i zato nema dana kad svoje misli ne usmjerim na onog tko ju je takvu poslao na novi zadatak ali usput i da obavi onaj koji nije bio njezin, a to je vožnja do TS. Čak i da vjerujem u sve đavle onog svijeta i u sve negativne emocije, odustala bih jer taj i nadalje šeće našim gradom visoko uzdignute glave kao da nije oduzeo njezin život. I naš.

    avatar

    01.07.2011. (22:32)    -   -   -   -  

  • emocija

    Hvala vam: Marija, Zdenka, Sandra, Anda .... na riječima podrške, na ruci kojom me pridržavate. Zahvalila bih vam već i sinoć da me nisu dobrano uzdrmale riječi lady flower. Desio se najednom trenutak koji je ustajalu vodu mog petogodišnjeg ritma života uzburkao. U svakom slučaju je iznenađenje (a možda i nije?!) kad se pojavi netko tko je poznavao moju Unu, netko meni neznan, netko tko je poznaje na neki drugi način. U trenucima koji su sljedili nakon tragedije upijala sam žedno i gladno sve riječi, sve opise, sve susrete s njome, a onda su usljedili, ne dani već godine, u kojima sam morala graditi svoj život na neki drugi način, u nekom drugom sljedu. U mom slučaju to je poput neke čahure u kojoj sam stisnuta, u koju ne dopire ništa izvanjskog, u kojoj sam postigla neki iščašeni mir. I onda se desi takav trenutak pa se čahura raspadne..... Svejedno, gradit ću je iznova, a gospođi LF hvala na još jednom podsjećanju, žive Une.

    avatar

    02.07.2011. (12:58)    -   -   -   -  

  • lady flower

    Oprostite ako sam vas dodatno uzrujala, da sam znala ne bih, ali eto, jučer sam slučajno otvorila vaš blog i prepoznala vašu kćer, neobično, baš na obljetnicu. Nisam znala koliko roditelji pate. Meni je majka umrla prošle godine pa je i meni teško. Još jednom oprostite na uzrujavanju.

    avatar

    02.07.2011. (13:02)    -   -   -   -  

  • emocija

    Ne bih to nikako nazvala uzrujavanjem, jer nije bila takova namjera. Možda baš to, kako se poklopilo; godišnjica, slučajnosti.... a da me uzbudilo, a da me dobro prodrmalo, to je. I da, roditelji pate, vjerujem svi isto, samo su različiti načini bježanja od stvarnosti kao i iskazivanje emocija.Pisanje, slikanje, pjevanje, ludiranje, razvodi brakova, introvertiranost, alkoholizam, bolesti, autodestrukcija....... sve su to zapravo načini na koje čovjek pokušava pobjeći.

    avatar

    02.07.2011. (15:12)    -   -   -   -  

  • Marija Beljan

    Nema potrebe zahvaljivanja, mi samo osjećamo što i ti....iako si u pravu da svaka od nas pokazuje van na drugi način ili bolje rečeno sakriva na drugačiji način.

    avatar

    02.07.2011. (18:38)    -   -   -   -  

  • pavloska

    Nema reci s kojima se moze opisati tvoja bol... to je nesto razarajuce... imam koleginicu koja je u istoj situaciji, izgubila je kcer na 18 god, u saobracajnoj nezgodi, ja sam s njom svakodnevno, pomazem koliko znam i koliko mogu, ali sam za nju slobodna svakodnevno i danju i nocu, zato sto sam i ja majka....... pozdravljam te, citam te...

    avatar

    05.07.2011. (15:30)    -   -   -   -  

  • majka

    U mislima s tobom tužna majko ..ovih dana proživljavam iste boli...preteško je...

    avatar

    06.07.2011. (09:29)    -   -   -   -  

  • emocija

    Kad pročitam, draga J. (Pavloska) tvoje riječi, tvoje prisustvo u životu tvoje prijateljice, zazebe me oko srca (nije tako, ali nemam pametnije usporedbe) jer sjetim se svojih bliskih, živih, onih koji su Unu znali od rođenja, ali su se otuđili. Možda ih je moja nesreća, ta stigma udaljila, no ipak, pitam se, zar ne vide moj poziv za pomoć, samo nekoliko riječi o njoj bilo bi mi dovoljno. Za novi dan i novo nošenje tereta.

    avatar

    06.07.2011. (18:49)    -   -   -   -  

  • emocija

    Draga majko...znam kako je.... preteško, i više od toga, nesnosno. Ovih nekoliko noći od 1. srpnja, ovdje je noćima vruće i sparno, teško se spava ali još gore, zaspim, pa me noću probudi njena slika u umu. Tih nekoliko noći toliko je jasna, kao da mi je na dohvat ruke. U trenutku između spavanja i jave sve se izmješa i evo, nakon 5 godina još mi susret s tom njenom slikom stvara privid da sam tragediju sanjala a da je stvarnost drugačija. A onda, onaj trenutak spoznaje da je zapravo obratno je nešto jezivo. Uz tebe, mislima.

    avatar

    06.07.2011. (18:58)    -   -   -   -  

  • pavloska

    draga moja, ljudi smo cudna bica, nekada prosto ne mogu vjerovati sta su u stanju uciniti... sada sam se setila, kada mi je mama umrla, njoj je bilo 46 a meni 20, svet mi se srusio, nisam znala kako da zivim bez nje... a trebalo je puno stvari uciniti, kod nas jos postoje obicaji vezni uz smrt... pitam ja tetku sta i kako da uradim, ona kaze necu da se mesam, pitaj strinu(ona je zivela u istoj kuci sa nama), pitam ja strinu, dobijem isti odgovor, nece i ona da se mesa. Tako da sam ja uzela stvari u svoje ruke, pa kako znala i umela, ali to njihovo "nemesanje, bezanje" pamtim celi zivot... a meni je preko bilo potrebno da se neko zamesa u taj moj tadasnji zivot, da mi olaksa...ali...

    avatar

    07.07.2011. (08:59)    -   -   -   -  

  • emocija

    Sad si me podsjetila na moju (tada mladu) kolegicu s posla, isti slučaj kao i tvoj. Mama joj je umrla kad su njoj bile nekih 21, 22 godine. Predavala je mojoj Uni fiziku. Tog dana, iako je bila subota, odrađivali smo neki raniji slobodan dan i ja sam žurila kući jer subotom obično pospremam sobe. Pitala me zašto moja Una ne sprema svoju sobu, kad ima već 12 godina, a ja sam se nekako zatekla... nije mislila ništa loše, naprotiv, zašto da ne, iako.. znaš, uvijek mislimo da mi to brže i bolje napravimo od djeteta. Tada mi je ispričala što se njoj desilo; mama joj je umrla a ona baš ništa nije znala raditi. Ha, ha..tog dana sam (kao) otpočela s preodgojem i stvarno, Una je počela pospremati svoju sobu. Iako mi ju je bilo žao, mislila sam, stvarno, svašta se može dogoditi, sa mnom, s nama, a ona će biti kao da je živjela pod staklenim zvonom. Desilo se obratno i najgore, a u vrijeme do njezinih 23 godine pod mojom je rukom učila i naučila samostalnost. Možda nije bila najurednija ali se zato snalazila u situacijama u kojima ja ne bih ni danas. No podrška u tim najtežim trenucima je itekako potrebna, mlađima praktična i emocionalna, a starijima možda više ova druga. Ja nemam s kime pričati o Uni. Svi se skanjuju, ne spominju je, možda da meni olakšaju ali mi zapravo otežavaju. Pa sam je zato potisnula preduboko u sebe, zato i ovi problemi sa zdravljem. Jučer me nazvala sestra i u 10 minuta priče niti jednom je nije spomenula, niti jednom. A spomenula je tonu susjeda, zagrebačkih i murterskih, ljudi koji mi više ništa ne znače jer su nestali iz moga života puno ranije. To ne mogu shvatiti, to me doista vrijeđa, kao čovjeka, kao mamu i kao sestru.

    avatar

    07.07.2011. (19:41)    -   -   -   -  

  • borut

    sretan rodjendan Una

    avatar

    28.07.2011. (11:01)    -   -   -   -  

  •  
učitavam...