E da, glava se ne može ostaviti doma.. ali kad bi ju se bar moglo isprazniti na neko vrijeme.. Ja ti ipak želim malo odmaka i ugodnih trenutaka na voljenom Murteru. Žao mi je što nemaš više snimaka Une, ja sam Stelicu snimala od rođenja. No, ne znam što bi sad na to rekla.. sve teže gledam te snimke.. i slušam joj glasić... kao da je još uvijek tu negdje, samo ju moramo strpljivo i uporno čekati. Jer to što ju vidim i čujem mi samo pojačava čežnju za njom i želju da ju zagrlim.
04.08.2010. (21:05)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Kao što sam pretpostavljala i kao što sam se i bojala, kombinacija sjećanja na svaki trenutak proveden s Unom na Murteru ( muka je počela već kod tunela Učka, nastavila se od raskršća kod Kapele, kuća, sobe, stvari, sitnice iz njezinog zadarskog perioda....), odmora i samoće, rezultira, ne istim već i gorim stanjem.Teško se sukobljavati s demonima u sebi...
07.08.2010. (07:55)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
o mila moja, razumijem te itekako, ali nisi sama ima nas još i ja isto tako mislim na tebe....
08.08.2010. (19:59)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
swoosh
Draga Vesna, slucajno nabasah na vas blog pre par meseci preko Coolinarike. Uzasnuta procitanim, brzo sam ga zatvorila. Pa privucena necim neobjasnjivim, ponovo otvorila. Pa malo po malo, postadoh redovna. Bez komentara, bez ponudjene reci utehe, bez prava glasa jer takvu tugu nisam osetila. Ko sam ja, neregistrovani lik sa neta, da nudim nekom utehu, a da pri tom nemam pojma o cemu pricam? Sta da kazem, a da ne zvuci imbecilno? Necu da u svojoj ruci drzim noz kojim kopam tudju ranu, pa jos malo posolim odgore, da zaboli jos vise. Mogla sam samo da kazem: verujem da vas boli, mogu da pretpostavim. I osecala sam da nije dovoljno, ali nisam umela bolje. Do skoro. Do 17.jula 2010. Kad mi se svet srusio. I dalje ne znam sta bih vama rekla. Ja, na moju veliku zalost i zalost mog supruga, nemam dece. A zelim ih, i nadam im se, i prizivam ih, godinama. Bez uspeha. Mislila sam da je to najgora stvar koja mi se dogodila, da me to Bog nekako kaznjava, ali nisam znala zbog cega i zasto bas mene. A onda je Bog odlucio da mi pokaze sta je kazna. Uzeo mi je ne nekog dragog, vec najdrazeg. Uzeo mi je mog tatu. Razumna sam ja. Moj tata je imao 60 godina, vasa Una 3 puta manje. Nemerljivo je, znam. Ali, Vesna, tuga je tuga, bol je bol, pakao je pakao. U jednom smo iste: nemamo za sta vise da se drzimo. Ja nemam decu koja bi me vracala u zivot, imam muza koji me voli ali ima zive roditelje i isto nema pojma sta govori. Ne zameram mu. Imam mamu, imam brata, ali nemam onog koga sam najvise volela. I nekako svi oni koji su ostali su sad manje vazni. Niko ne moze njega da mi zameni, niko to nije mogao nikad. Meni je moj tata uvek bio dovoljan, i za smeh, i za suze, i za lepo, i za ruzno, samo kad ga vidim i zagrlim i poljubim onako manijacki kako sam umela, ja sam bila kompletna. Sad sam samo ruznija polovina neceg sto je nekad bilo celo. Plasim se da me ne razumete pogresno. Dosla neka luda zena da place sto nema tatu. Ali nije tako. Znam ja da moja tuga nije veca od vase, to je sigurno. Ali se meni cini da nije ni manja. Puno svojih emocija prepoznala sam u vasim tekstovima, u recima Steline mame, i ostalih tuznih majki ovde. I ja u sebi osecam bezdan koji ne mogu da popunim, nicim. I tako me je sopstvena tuga potakla da vam se javim. Da vam kazem da razumem sta je bol. Mozda je drugacija, ali boli pakleno. Da ne nudim jeftine reci utehe koje nude oni koji bol nisu osetili. Sutra cu u crkvi zapaliti jednu svecu za mog tatu i jednu za vasu Unu. Nadam se da se ne ljutite. Nase crkve nisu iste, ali bol je ista i ne poznaje ni vere, ni narode. Pred Bogom smo svi jednaki, tako bar kazu oni koji u njega jos veruju. Ja vise ne. A svecu palim samo zato da mu malo osvetli put, da ne bude sam u mraku. Eto toliko mogu sad za njega da uradim. Skoro pa nista. I to boli uzasno. Ni za vas ne mogu nista da uradim, sem da probam da vam ovako "virtuelnom rukom" obrisem suze. A ne znam ni zasto, kad ni svoje ne brisem. Za kim vredi plakati, za kim vredi zaliti, ako ne za onima koje smo najvise voleli?
21.08.2010. (23:08)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Ponekad, kad sam na stranicama Coolinarike (vesele stranice) osjećam vlastitu hladnoću, kad ne komentiram nečije emocije, kad stanem prije no što se upustim u veselu igru kakva se tamo znade razviti. Udarim o zid. Čak vjerujem da neki tamo osjete tu, ne znam, neosjetljivost. Ne komentiram na temama gubitaka, bilo nečijih osobnih, bilo generalnih, ne komentiram niti tamo gdje pršti od veselja. Jesam, postala sam hladna, jednostavno, izgubila sam tu emociju osjećajnosti za druge. I za sebe također. Ni fizička me bol ne boli, ničem se ne veselim, ništa me više ne rastužuje. U totalnoj sam "gabuli". No shvaćam vašu tugu i jad, vaš gubitak. Kad mi je umro tata (imao je 12 godina više no vaš) bio je to prvi veliki udarac, fizička bol uz onu drugu. Ali imala sam svoju svjetlost, utočište, mjesto i okruženje gdje se bol umanjio na pravu mjeru. Svoju malu obitelj. Mislim, ne mogu biti sigurna, ali mislim da te "prirodne" (vremenski) gubitke upravo čovjek time nadoknađuje. Djeca, sestre, braća....jednom kad budu imali svoju obitelj. No nije bezuvjetno tako. Svatko u životu ima nekoga tko mu je na vrhu piramide. Srodnu dušu. Izabrano biće. I zato gubitak takve osobe znači potpuni gubitak smisla. Drago mi je da ste se javili, da ste podijelili svoju bol s mojom. I hvala za svijeću. Različite crkve? Nemojte se opterećivati s time. Svaka je vjera u osnovi ista, a crkve.....su tek institucije. Ono što vama osobno želim je to, da se nešto preokrene i da vam dijete razveseli život. Ako bude moguće. Ako ne da pronađete smisao u nećem drugom jer bez toga je nemoguće živjeti.
23.08.2010. (20:10)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Stelina mama
E da, glava se ne može ostaviti doma.. ali kad bi ju se bar moglo isprazniti na neko vrijeme..
Ja ti ipak želim malo odmaka i ugodnih trenutaka na voljenom Murteru.
Žao mi je što nemaš više snimaka Une, ja sam Stelicu snimala od rođenja. No, ne znam što bi sad na to rekla.. sve teže gledam te snimke.. i slušam joj glasić... kao da je još uvijek tu negdje, samo ju moramo strpljivo i uporno čekati. Jer to što ju vidim i čujem mi samo pojačava čežnju za njom i želju da ju zagrlim.
04.08.2010. (21:05) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Marija Beljan
Hvala Vesna, i barem se malo odmori
04.08.2010. (21:28) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
emocija
Kao što sam pretpostavljala i kao što sam se i bojala, kombinacija sjećanja na svaki trenutak proveden s Unom na Murteru ( muka je počela već kod tunela Učka, nastavila se od raskršća kod Kapele, kuća, sobe, stvari, sitnice iz njezinog zadarskog perioda....), odmora i samoće, rezultira, ne istim već i gorim stanjem.Teško se sukobljavati s demonima u sebi...
07.08.2010. (07:55) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Marija Beljan
o mila moja, razumijem te itekako, ali nisi sama ima nas još i ja isto tako mislim na tebe....
08.08.2010. (19:59) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
swoosh
Draga Vesna,
slucajno nabasah na vas blog pre par meseci preko Coolinarike. Uzasnuta procitanim, brzo sam ga zatvorila. Pa privucena necim neobjasnjivim, ponovo otvorila. Pa malo po malo, postadoh redovna. Bez komentara, bez ponudjene reci utehe, bez prava glasa jer takvu tugu nisam osetila. Ko sam ja, neregistrovani lik sa neta, da nudim nekom utehu, a da pri tom nemam pojma o cemu pricam? Sta da kazem, a da ne zvuci imbecilno? Necu da u svojoj ruci drzim noz kojim kopam tudju ranu, pa jos malo posolim odgore, da zaboli jos vise. Mogla sam samo da kazem: verujem da vas boli, mogu da pretpostavim. I osecala sam da nije dovoljno, ali nisam umela bolje.
Do skoro. Do 17.jula 2010. Kad mi se svet srusio.
I dalje ne znam sta bih vama rekla. Ja, na moju veliku zalost i zalost mog supruga, nemam dece. A zelim ih, i nadam im se, i prizivam ih, godinama. Bez uspeha. Mislila sam da je to najgora stvar koja mi se dogodila, da me to Bog nekako kaznjava, ali nisam znala zbog cega i zasto bas mene. A onda je Bog odlucio da mi pokaze sta je kazna. Uzeo mi je ne nekog dragog, vec najdrazeg. Uzeo mi je mog tatu.
Razumna sam ja. Moj tata je imao 60 godina, vasa Una 3 puta manje. Nemerljivo je, znam. Ali, Vesna, tuga je tuga, bol je bol, pakao je pakao. U jednom smo iste: nemamo za sta vise da se drzimo. Ja nemam decu koja bi me vracala u zivot, imam muza koji me voli ali ima zive roditelje i isto nema pojma sta govori. Ne zameram mu. Imam mamu, imam brata, ali nemam onog koga sam najvise volela. I nekako svi oni koji su ostali su sad manje vazni. Niko ne moze njega da mi zameni, niko to nije mogao nikad. Meni je moj tata uvek bio dovoljan, i za smeh, i za suze, i za lepo, i za ruzno, samo kad ga vidim i zagrlim i poljubim onako manijacki kako sam umela, ja sam bila kompletna. Sad sam samo ruznija polovina neceg sto je nekad bilo celo.
Plasim se da me ne razumete pogresno. Dosla neka luda zena da place sto nema tatu. Ali nije tako. Znam ja da moja tuga nije veca od vase, to je sigurno. Ali se meni cini da nije ni manja. Puno svojih emocija prepoznala sam u vasim tekstovima, u recima Steline mame, i ostalih tuznih majki ovde. I ja u sebi osecam bezdan koji ne mogu da popunim, nicim.
I tako me je sopstvena tuga potakla da vam se javim. Da vam kazem da razumem sta je bol. Mozda je drugacija, ali boli pakleno. Da ne nudim jeftine reci utehe koje nude oni koji bol nisu osetili.
Sutra cu u crkvi zapaliti jednu svecu za mog tatu i jednu za vasu Unu. Nadam se da se ne ljutite. Nase crkve nisu iste, ali bol je ista i ne poznaje ni vere, ni narode. Pred Bogom smo svi jednaki, tako bar kazu oni koji u njega jos veruju. Ja vise ne. A svecu palim samo zato da mu malo osvetli put, da ne bude sam u mraku. Eto toliko mogu sad za njega da uradim. Skoro pa nista. I to boli uzasno.
Ni za vas ne mogu nista da uradim, sem da probam da vam ovako "virtuelnom rukom" obrisem suze. A ne znam ni zasto, kad ni svoje ne brisem. Za kim vredi plakati, za kim vredi zaliti, ako ne za onima koje smo najvise voleli?
21.08.2010. (23:08) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
emocija
Ponekad, kad sam na stranicama Coolinarike (vesele stranice) osjećam vlastitu hladnoću, kad ne komentiram nečije emocije, kad stanem prije no što se upustim u veselu igru kakva se tamo znade razviti. Udarim o zid. Čak vjerujem da neki tamo osjete tu, ne znam, neosjetljivost. Ne komentiram na temama gubitaka, bilo nečijih osobnih, bilo generalnih, ne komentiram niti tamo gdje pršti od veselja. Jesam, postala sam hladna, jednostavno, izgubila sam tu emociju osjećajnosti za druge. I za sebe također. Ni fizička me bol ne boli, ničem se ne veselim, ništa me više ne rastužuje. U totalnoj sam "gabuli". No shvaćam vašu tugu i jad, vaš gubitak. Kad mi je umro tata (imao je 12 godina više no vaš) bio je to prvi veliki udarac, fizička bol uz onu drugu. Ali imala sam svoju svjetlost, utočište, mjesto i okruženje gdje se bol umanjio na pravu mjeru. Svoju malu obitelj. Mislim, ne mogu biti sigurna, ali mislim da te "prirodne" (vremenski) gubitke upravo čovjek time nadoknađuje. Djeca, sestre, braća....jednom kad budu imali svoju obitelj. No nije bezuvjetno tako. Svatko u životu ima nekoga tko mu je na vrhu piramide. Srodnu dušu. Izabrano biće. I zato gubitak takve osobe znači potpuni gubitak smisla.
Drago mi je da ste se javili, da ste podijelili svoju bol s mojom. I hvala za svijeću. Različite crkve? Nemojte se opterećivati s time. Svaka je vjera u osnovi ista, a crkve.....su tek institucije. Ono što vama osobno želim je to, da se nešto preokrene i da vam dijete razveseli život. Ako bude moguće. Ako ne da pronađete smisao u nećem drugom jer bez toga je nemoguće živjeti.
23.08.2010. (20:10) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...