Komentari

diarydiduino.blog.hr

Dodaj komentar (13)

Marketing

  • Stelina mama

    "Koliko će godina proći dok ne uzmem zapisnik s obdukcije u ruke i detaljno ga ne pročitam?"

    I hoćeš li to ikada moći?
    Ja sam slušala dok ga je čitao patolog na suđenju.. koji pakao.. on je znao da to mora.. to je sud od njega tražio.. no on je okrenuo glavu od nas što je više mogao.. i govorio što je tiše mogao.. ne bi li nas bar toga poštedio.. Drhtao mu je glas.. jako mu je drhtao... dobro se toga sjećam.

    Kako se kod svih nas izmjenjuju periodi otupljenosti, kad valjda i zaboravimo da živimo.. jednostavno nas tjera inercija..... s periodima bijesa.. na sve i na svakog.

    avatar

    15.07.2010. (23:40)    -   -   -   -  

  • Leptir

    kažu ...... smrt nije kraj
    ona ne prekida put
    onaj ko davao je sjaj
    beskrajem je razasut...................

    avatar

    16.07.2010. (09:07)    -   -   -   -  

  • emocija

    Kažu, kažu... jer se ne mogu pomiriti s krajem, ali u ovom, jedino poznatom i spoznatom svijetu, odnosno trenutku, to jest kraj.

    avatar

    16.07.2010. (16:35)    -   -   -   -  

  • Stelina mama

    Da.. slažem se s tobom Vesna.. te su mi ovi stihovi nekako bliži onome kako se ja osjećam i u čemu se nalazim:

    "Kad na vječnost mislim: ledi mi se um
    Od bezmjerja, što ju sa svih strana rubi;
    Ja joj svuda gledam širok, hladan drum,
    Al ne vidim, kud se među zv`jezdam gubi."

    avatar

    16.07.2010. (17:46)    -   -   -   -  

  • Marija Beljan

    Ista pitanja, iste stvari muče nas sve. Ista pitanja prevrćemo u glavi. O istim stvarima razmišljamo i jednako ne razumijemo kako netko može biti tako brzo zaboravljen, i kako može biti da je to kraj. Za koga su uopće onda one glupe riječi: On je tamo negdje, on sve vidi, to nije kraj života.

    Svojim djelima pokazuju šta je kraj. A kraj naše djece očito bi bilo najbolje da bude i naš kraj jer ih i sama pomisao na nas i našu bol smeta. Da nije tako ne bi se tako ponašali.

    Mogu biti sretni samo što nisu na našem mjestu, a da to znaju cijeniti ne bi se ovako ponašali.

    avatar

    16.07.2010. (19:39)    -   -   -   -  

  • borut

    borut i Una su lanjski snijeg sve je zaboravljeno idemo dalje........ što vas briga zaboravite i vi njih ionako ničem ne služe ne razumije sestrica u punoći života što je vakum ..sa svojim demonima joj samo kvarite happy day ...zato kineski zid i I don t need anybody i uspijeva barem se ničemu ne nadaš.....

    avatar

    18.07.2010. (18:15)    -   -   -   -  

  • emocija

    Da..... svako toliko otkačim još ponekog pa ne znam tko će preostati. No ako su preostali, reda radi, itekako mogu i bez njih. Egocentrični, samodovoljni, poklopljeni po ušima i očima ... čekam vaš trenutak....

    avatar

    18.07.2010. (20:31)    -   -   -   -  

  • borut

    pitate se gdje su......stari kucaju u drvo i govore ne daj bože da mi se to desi........mladi su ro zaboravili sada je fešta ATP kokteli balkan šou serotonin na vrhuncu ........što se ovdje gnjavi sa time to je prošlost .... ma možda su oni to nečim i izazvali.....Una je brzo vozila ili što ja znam....Borut se je nervirao ili je previše telefonirao.... i eto sve je jasno idemo dalje.....Mani Gotovac je rekla da je knjigu Fališ mi posvetila svojoj kćeri koja je sa 7 god umrla od tumora na mozgu i sada nakon 30 godina joj fali i osjeća krivnju da ona živi A MALA NE AKO SU ONI SKENSLALI UNU I BORUTA SKENSLAT ĆEMO I MI NJIH tako je lakše

    avatar

    19.07.2010. (21:04)    -   -   -   -  

  • emocija

    Sjećam se te emisije s Mani G. (nedjeljom u dva) i iako sam znala za njezin gubitak, ponovno sam pomislila kako se roditelji, rodbina.. razlikuju. Puno sam puta pomislila, rekla, napisala, da sam upoznala roditelje kojima djeca nikada neće značiti ono što bi im trebala; vlastita egocentričnost je zbrisala, pomela, zatrla osjećaj kojeg bi roditelji makar po vokaciji instinkta trebali imati. A eto, za sreću postojanja djece emocije odnosno njihova količina nisu nikakva garancija, k vragu, možda baš suprotno (lupam!). Krivnja, krivnja me razdire, a baš je jedna od gore pomenutih, valjda u želji da me utješi izrekla ono papagajsko: nemoj kriviti sebe, ništa se nije moglo učiniti, tako je valjda trebalo biti. Valjda je, kad je bilo, a je li moralo, jesam li trebala drugačije tog jutra, tog dana, dan kasnije, jučer, danas.....?!
    A ovi moji koje sam otkačila, a da..... biznis, rekreacija, događaji umaškog ljeta im momentalno uzrokuju amneziju samo što ta amnezija ima veliku jeku, pa traje cijele godine. I duže. No dobro, barem neću slušati: tko s kime, zašto i kako, tko ima najveću kuću u okolici, a tko je upravo pofarbao bazen.... Samo mi je žao jednog, a to je, da Una u svojoj (bezazlenoj) mladosti nije shvatila kakvi su zapravo.

    avatar

    20.07.2010. (16:07)    -   -   -   -  

  • borut

    ja Mani razumijem,cijeli njezin život je veliki šou,rušenje granica ,konflikt s cijom okolinom,gdje god je došla kao direktorica je izazvala probleme,ima nekonvencionalno ponašanje,sve to je krinka za unutrnju invalidnost što Ane više nema i što je cijela okolina sretnija od nje.Ona ima 3 unuka i kao što vidite to ne pomaže ništa .Kada je Aleksandar Onasis poginuo,mamaje nakon 3 mjeseca napravila suicid,a Onasis je umro nakon 1.5 god.Tako je Kristina ostala u 2 godine bez cijele familije,zato nije ni čudno što je tako završila. I mene baš briga za sve ALI BAŠ ME BRIGA ZA SVE. Uostalom Morana je sve perfektno opisala ,gotovo kirurški precizno.

    avatar

    20.07.2010. (22:18)    -   -   -   -  

  • emocija

    Da, izgleda da nam nije bio potreban fakultet da bismo postali "kirurzi" ili psihoanalitičari, npr.. Ovo je ispala najbolja škola; izanalizirali, bolje rečeno secirali smo sami svoj život, potvrdili dijagnozu i shvatili da nam nema lijeka jer je bolest kronična. Usput smo svoju okolinu prozrijeli istim okom i mnogi je od nas, izrezali kao bolesno tkivo. Opet ću ponoviti da mi je istinski žao naivnosti moje kćeri koja je punim i čistim srcem voljela neke od njih i sigurna sam da ona ne bi (jer i nije) okrenula glavu.

    avatar

    20.07.2010. (23:20)    -   -   -   -  

  • Marija Beljan

    Moramo ih potopiti (našu lijepu okolinu) ili će ona potopiti nas. Tako je očito bilo i prije 3o godina i prije četiri, i prije tri godine,,, a nažalost i oni koji ostaju i u ovom trenutku bez svoje djece.

    Često smo znali pričati o "običnim" životnim situacijama, i često mi je moje djete reklo daj ostavi ih, shvati da tebi treba pitanje tko bi ti pružio ruku. Očito je bio puno zreliji od mene i puno bolje vidio šta se događa u našem okruženju.

    Žao mi je samo što ga nema da i to možemo debatirati, i on sigurno kao i Una, Stela, Borut i drugi zaslužili da odu prije nas. Oni su bili naši stupovi koji su nam pomogli da ostanemo uspravni, a to je sada jako jako teško.

    avatar

    21.07.2010. (19:05)    -   -   -   -  

  • emocija

    Da Marija, sve se vrtilo oko njih, zato je nemoguće normalno živjeti život koji ( i kakav) je ostao. Rekli bismo slikovito da je svatko od njih za nas bio Sunce, a kad ono prestane postojati sve nestaje.
    Kad je Uninoj cimerici poginuo dečko, okrenula je i ona svoje prioritete shvativši krhkost sreće. Ono na što sam ponosna jest to, da je bila uz nju, nije joj okrenula leđa.

    avatar

    21.07.2010. (20:02)    -   -   -   -  

  •  
učitavam...