Komentari

gosponprofesor.blog.hr

Dodaj komentar (10)

Marketing

  • M.S.

    Ha ha ha, Dragče se izvuk'o, sigurno zbog broja zvjezdica. Poz., gospon profesore!)

    avatar

    06.01.2010. (18:01)    -   -   -   -  

  • gospon profesor

    @ MS: misliš na Pantića?! Pa ti stvarno pamtiš... :)))

    avatar

    06.01.2010. (18:21)    -   -   -   -  

  • j.

    Eto ti ga na, u svakom oficiru čuči jedan mali Ljupče, pa tako i u gosponuKurtu od ispod. E sad, hoće li se Ljupče razviti u nekog Ratka ili Kurta, to su već nijanse.

    I ja sam jednu novu dočekao daleko od kuće u nekoj jednobojnoj odjeći, a kasnije na svakoj od vojnih vježbi kojima sam ponosno participirao krajem osamdesetih u krajevima koji će za koju godinu biti dijelovi stanovite autonomne oblasti a poslije i republike, obvezan šlag na kraju bio je - govor (sjećate se one "druže pukovniče, a govor?"). Govori u to doba još nisu sadržavali one dramatične dijelove iz legendarnog govora pukovnika Kostadinovića (a kamo li stanovitog g. Vlade, pokoj mu duši), bili su to suhoparni i bezlični govori faktora samoupravnog socijalističkog sistema (sjetite se samo apokaliptične atmosfere koja je provejavala Trsatom kasnog rujna 1986.g. uz ledeni glas Marijana Kalanja).

    Za vrijeme jednog takvog govora neki prijan, poprilično nacvrckan, sjedeći po komandi "voljno" na šljemu kojeg je skinuo sa glave (što je već samo po sebi bilo strašno, znat će oni koji su to prošli) izrekao je jednu misao za domaću zadaću - veli "ovi oficiri su isti ko i golubovi, samo p.de, žderu, se.u i niš ne rade..."

    Kroz koju godinu, jedne kasne i prilično tople jeseni, obreo sam se kao neki uplašeni vrabac u jednoj sasvim drugačijoj uniformi, šarenijoj i modernijoj; tamo već oficiri nisu niti bili oficiri i nisu držali nikakve govore, jer nisu u pravilu niti stizali takve stvari, a komande nisu bile uniformirane, više su zvučale onako neformalno ("ajmo" ili "čekaj"). Bilo je vjerujte puno takvih koji su zapovijedali "za mnom" a ne "naprijed" i veći dio njih danas nije među živima.

    I tamo sam dočekao jednu sličnu Novu, uz paštetu, domaće bijelo iz karnistra i luk, ispod zemlje i uz svjetlo baterije, ali mi nekako nije bilo do smijeha kada je ona otkucala.

    Ono što mi prvo pada na pamet kada se sjetim tih dviju dočeka jest: ne ponovilo se. Baš nikome.

    avatar

    06.01.2010. (19:13)    -   -   -   -  

  • moto

    Ne ponovilo se.

    avatar

    06.01.2010. (20:01)    -   -   -   -  

  • Foto Natječaj

    A je ti društvo bilo za čestitati, dobro ti je reko Ljupče :))

    avatar

    06.01.2010. (21:07)    -   -   -   -  

  • D.B.

    U Skoplje sam došao vlakom dva dana prije događaja koje spominješ a upoznali smo se koji mjesec nakon toga. Bila je to najgora godina u mom životu. Svako jutro pozdravljati zastavu države koju nikada nisam volio, na glavi nositi kapu sa zvijezdom i srpom i čekićem... Odvratno. Meni kao mladom, nadobudnom kršćaninu tada, time još i više. Na kraju sam završio u pritvoru. Ali barem sam bogatiji za jedno prijateljstvo. Iz ovog ćeš zaključiti da ponekad posjetim tvoj blog. Drago mi je da nisi posustao i da naciju neumorno hraniš zanimljivim, poticajnim i provokativnim tekstovima. Samo mi je žao što te za to ne honoriraju, jer trud je neupitan.

    avatar

    07.01.2010. (00:31)    -   -   -   -  

  • gospon profesor

    @ D.B.: zdravo, druže desetaru! :)) Da, proveli smo godinu na nečem tek malo boljem od robije... Veoma mi je drago da posjećuješ moj blog i hvala na komplimentima! Čujemo se!

    avatar

    07.01.2010. (09:53)    -   -   -   -  

  • Starešina

    Lako je sad tebi da se ovde zajebavaš, znam ja takve ko što si ti. Upamti jednu stvar, bivši druže vojniče: Da nisi služio u JNA, nikad ne bi postao čovek. Jel znaš ti, pametnjakoviću, da još uvek važi ona narodna - ko nije za vojsku, nije ni za ženidbu. Ako si se oženio, to je zato jer smo te mi naučili da budeš muškarac, da budeš čovek. Ko nije nikad navuko čizme i uprtače, smrzavo se na straži, marširao kroz sneg, prolazio kroz blato i kišu, upoznao drugarstvo i prijateljstvo kakvo samo u armiji može da se upozna, taj ne zna šta je život. Tu si imao prilike da očvrsneš, da naučiš da ne jadikuješ, nego da stisneš zube i da izdržiš…to su velike vrednosti koje ti ne znaš da ceniš. Slaba ti vajda od svih knjiga što si pročito. Mi smo od vas, maminih sinova i mekušaca radili ljude.
    Neki od vas su posle bili u ratu. Ne znam jesi i ti bio među njima. Zaboravili ste da sve ono što vam je spasavalo život na terenu, ovde ste naučili. Ipak, najvažniju stvar ste zaboravili i vi i oni sa druge strane. Najveća pošast koja je mogla da nas zadesi to je povampireni nacionalizam. Zato je i izbio ovaj drugi bratoubilački rat. Lepo smo vam mi govorili, trubili na vaspitanju – negujte bratstvo i jedinstvo, negujte drugarstvo i prijateljstvo… JNA je bila Jugoslavija u malom, svi narodi i narodnosti su mogle ovde da se vide, ljudi su mogli da se upoznaju i zajedno da prođu vojnički život. Nije bilo lepšeg prizora nego kad bi se iz hiljadu grla zaorilo: POZDRAV
    Ali vi niste hteli da slušate, niste se zalagali na obuci i samo ste gledali kako ćete da zbrišete i vratite se svojim mamicama i devojkama koje su vas tetošile preko svake mere.
    Na žalost, moram da priznam da su i mnogi moji kolege i drugovi starešine postali omađijani avetima nacionalizma i krenuli su na svoga brata… a oni su baš trebali da budu kovači bratstva i jedinstva i da ostanu na Titovu putu…to me najviše boli i zato ću tebi da oprostim, tebi i svim ostalima koji sad teraju šegu i misle da su pametni, snimaju filmove i takve stvari… i hoće da zaborave sve dobro što su dobili u vojsci… ali, neka im, neka samo zaboravljaju, neka se mrze i neka ratuju, ali nemojte onda nas da prozivate, mi smo hteli najbolje i da se nas slušalo ne bi do ovog nesretnog rata nikada došlo

    avatar

    07.01.2010. (11:34)    -   -   -   -  

  • j.

    Dobar govor, druže pukovniče!
    Aleksa.

    avatar

    07.01.2010. (12:07)    -   -   -   -  

  • geomir

    Za D.B. i tebi dragi profešure!
    Lipa priča na biografskim temeljima, a za tadašnju stvarnost sam već rekao:

    Žao mi je, ali trebao si, prijatelju, primjeniti princip:
    Always look on the bright side of life... Always look on the light side of life... :)

    ili kako je jedan moj "soldat mate" u Bileći govorio:
    "Ovo mi je posljednja prilika u životu da mogu biti neozbiljan"

    A i @Starešina ima stila! :-))))

    avatar

    07.01.2010. (12:21)    -   -   -   -  

  •  
učitavam...