Komentari

teutinaljubav.blog.hr

Dodaj komentar (47)

Marketing

  • fanny

    Teuta i ti ste se očito prisjetili svojih bisera u postovima.
    A prisjetili ste i mene.
    Nekad sam se penjala po drveću, na sam vrh i lelujala zajedno s granama (sreća što sam bila lagana), izlijetala sam biciklom na cestu. Umjesto u školu, tjedan dana sam išla u susjedno dvorište i tamo ostajala, igrala se, do večeri. Nekad mi nije bio problem popesti se na vrh našeg jedinog nebodera (10 katova), balansirati na vrhu i zibati se na rubu...
    Obožavala sam gimnasticirati na onoj štangi za klofanje tepiha, naglavačke, penjala se po krovu između dimnjaka. Bilo je dana da nisu znali za mene do navečer.
    Pola stvari moji roditelji nisu nikad saznali, srećom.
    Jednom mi je majka rekla - shvatit' ćeš zašto se brinem, tek kad budeš imala vlastito dijete. Imala je pravo, iako moja juniorka nije ni upola nama učinila od onoga što sam ja svojima priuštila. A tek moj dragi, za njega je pravo pravcato čudo što je doživio ove godine :)
    Pozdravček :)))

    avatar

    26.11.2008. (22:16)    -   -   -   -  

  • pipi duga

    Kod Teute sam već pisala o tome,dijete ne razmišlja ono živi,traži izazove..negdje sam pročitala:
    Djetetu treba dati krila,ali ne dati mu da poleti odmah :)

    avatar

    26.11.2008. (22:43)    -   -   -   -  

  • teuta

    VOLJENI...Vrlo zanimljiv post. Dobro se sjećam kad si mi prepričavao svoje opasne dogodovštine, još se i sada grozim. Uh, da sam ti bila majka dobio bi pošteno po guzi hahaha.
    Drago mi je što je ipak sve dobro prošlo a bogme, moglo je biti grdo.
    To je nekako tako u životu, dok smo djeca radimo ono što nikad, kao roditelji kasnije, ne bi dozvolili svojoj djeci. Valjda tako mora biti, sve to ide u zasluge dječjeg istraživanja samog sebe u različitim situacijama. Nama je to bilo sasvim normalno ali našim roditeljima NE, što je sasvim shvatljivo.
    Znaš onu poslovicu koju često koristim tj. da pametan uči na tuđim greškama a glup na svojim. Tako bi trebalo biti ali u stvarnosti je ipak drukčije.
    Kad su ljudi radoznala stvorenja i sve žele prvo sami isprobati, pogotovo djeca. A kad shvate, za nekoga može biti prekasno, nažalost.
    Volim te ljubavi.

    avatar

    26.11.2008. (23:04)    -   -   -   -  

  • Dinaja

    dragi moja virtualni prijatelju tvoji postovi potiču na razmišljanjei bude davne uspomene.........od posta do posta nekako uvijek se u meni obnavljaju neke već davno zaboravljene misaone slike............danas u vremenu "opasnog življenja" mislim da djeca uistinu pospješuju rast adrenalina u roditeljima...sportovi postaju sve izazovniji, povazani su sa sve više opasnosti, ali sa više zadovoljstva u onima koji ih treniraju.......promatram mladost na skijalištima.........brzine koje oni razvijaju na skijama prelaze polako granice ljudske moći.........ali materijali im omogućavaju te brzine..........kacige su mala obrana od padova na skijama............mladi ginu na pistama kao što ginu i na cestama.........mladi ne poznaju strah i to je u tim sudbonosnim trenutcima pogubno.........prošle godine se sin jedne naše prijateljice nije vratio sa skijanja........šok je na majku ostavio toliko traga da se vjerovatno više nikada neće opraviti...to je tužna bilanca izreke mladost ludost..........ali nemoguće je zaustaviti tu lavinu.........mladi su pustolovi pred vratima života........
    hvala ti na jučerašnjem tragu i srdačan ti pozdrav ostavljam.........:-)))

    avatar

    27.11.2008. (09:03)    -   -   -   -  

  • sewen2

    Ponekad se uhvatim, kako polako ali sigurno svoju djecu stavljam pod stakleno zvono. Ili, kako jednostavno stežem obruč oko njih, ili kaiš, budući da je to danas - in!
    Možda sam ljubomoran i ne želim da još odrastu, a one lete i lete.....
    Bojim se ulice, ostalih njihovih vršnjaka.
    Najradije bih im u svaku ruku stavio po jedan mobitel i skrio u svaku jaknu po jednu kameru......
    Nekad je bilo lakše s djecom, ali danas.......
    Izvući ću se ja, samo mori me, što će djeca moje djece, jednoga dana........
    Strah me i pomisliti!

    avatar

    27.11.2008. (11:13)    -   -   -   -  

  • fra gavun

    E, da. Tek roditelj zna što je strepnja, isčekivanje, nadanje i strah. Oni koji nisu, neka oproste, ali taj osjećaj ne mogu imati. zbog toga sam često puta zagovarao da svećenici trebaju imati svoju obitelj,djecu, da bi u potpunosti mogli konzumirati osjećaje i probleme, da bi ih mogli istinski doživjeti. Pozdrav ti, i tvojoj dragoj. p

    avatar

    27.11.2008. (17:22)    -   -   -   -  

  • Mendula

    Najviše sam se nastrahovala kada se naš mlađi sin bavio skate-anjem. Jako dobro mu je išlo pa je izvodio razne vratolomije i pritom bi se sav izubijao što bi nama tajio da mi ne pošizimo. Kupili smo mu dosta skupi skate jer ga je to jako veselilo, a u školi je bio dobar, pa smo ga znali i voditi u skate park i veseliti se zajedno sa njim. Sada je ipak lakše kada se sa skate-anja prebacio na sviranje gitare. Bilo me je is trah kada je nosio dugu kosu da ga neki skinsi ne premlate. Išao je u školu s Lukom Ritzom, pričao mi je da je Luka bio miran dečko koji je samo svirao gitaru i nikoga nije izazivao. Takav je i naš Damjan i uvijek mi je strašno kada čujem nešto o onom groznom ubojstvu Luke. Sada mi je mrvicu lakše kada više nema dugu kosu. Ne voli narodnjake, a i to danas nekima smeta. Život je lutrija. Velernji pozdrav!:-)) Sjetila sam se još jedne strahote koju su mi sinovi radili kao mali. Zajedno s tatom skakali su na glavu s tunere na Bakarcu. To je bi bio užas.

    avatar

    27.11.2008. (17:26)    -   -   -   -  

  • Destination Unknown

    Slažem s sa Teutinim komentarom, recimo ja bih željela spuštati se padobranom, ali sumnjam da bih to dala svome djetetu. ;)

    avatar

    27.11.2008. (18:28)    -   -   -   -  

  • *Kora*

    E da, ono što smo sami radili nikako ne bi voljeli da rade naša djeca. Tu se slažem s tobom. Ali imam sreće da moje cure zajedno nisu napravile ni pola gluposti koje sam radila ja kao dijete. Naravno, ne znajući za opasnost, opreznost se nauči mnogo kasnije.
    Mislim da svaki roditelj strahuje za svoje dijete. Iz jednostavnog razloga jer znaju da klinci nemaju straha i da nisu svjesni šta rade. Moramo biti strpljivi i dati im prostora, nadati se da neće napraviti nešto pogubno. Možda razgovorom, ne znam, nema pravila, svako dijete je priča za sebe.
    Lijep pozdrav ostavljam.

    avatar

    28.11.2008. (09:27)    -   -   -   -  

  • More ljubavi

    LJUBAVI MOJA...Obično kažemo da djeca uče od roditelja. No ima stvari koje uče sami od sebe i svojih vršnjaka. Dijete ne možemo zatvoriti pod stakleno zvono da mu se nešto ne dogodi. I tko kaže da mu se upravo tada ne bi zlo dogodilo. Roditeljska je ljubav ta koja u nama, poučenim našim iskustvom, stvara strah od toga šta se može dogoditi djeci.
    Svi smo mi imali svoja djetinjstva u kojima smo odrastali. A odrastali smo i zahvaljujuči izazovima koje smo si postavljali. Na isti način odrastaju i naša djeca, razlika je jedino u uvijetima koje im nameče i pruža današnji način života.
    Volim te ljubavi moja

    avatar

    28.11.2008. (11:06)    -   -   -   -  

  • . . . Zhira . . .

    Mislim da je bitno da pokazes sinu kako ima tvoje povjerenje i da znas da je pametan i da nece zaribati... iako duboko u sebi mislis da hoce... Moj je tata isto tako u brizi jer zna da sam ista kao i on... A opet se nada da necu iste gluposti raditi... Kako kad sam bila mala, tako sada kad sam malo vecha... :P

    avatar

    28.11.2008. (11:23)    -   -   -   -  

  • More ljubavi

    @Fanny...Da mi je samo vidjeti kako bi danas reagirala da vidiš juniorku kako visi na jednoj ruci sa grane kao trešnja. Sigurno bi te kolpalo
    @Pipi...E kada dijete ne bi bilo dijete...I kada djeca odrastu naša briga ostaje
    @Odmor...Volim kada napisanim potaknem čitatelja na razmišljanje. Znači da nisam pisao u prazno.....Svaka nas opasnost potiče da pokušamo izazov. Na skijama moj je izazov uvijek bio spust i samo spust. Vožnja na samoj granici, između ostati i pasti bila je največi izazov. Imam sreću da sam ostao čitav
    @Sewen...Treba ih na ispravan način uputiti u izazove koji ih očekuju. Najgori je izazov nepoznatoga, pred njime je teško odoljeti
    @Gavun...Ovaj bih post napisao i da sam znao da će tvoj komentar biti jedini. Već samo radi toga se isplatilo pisati. U potpunosti se slažem sa tvojim komentarom.
    @Mendula...Kako su skakali sa tatom sigurno su imali dobrog učitelja. Prekrasan je taj trenutak leta. Uvijek sam volio visinu i skok na lastavicu...Luka je dokaz da nikada ne znamo gdije dijete ili mi možemo stradati. Jedan tren i nema te
    @Destination...Da se našalim...Voljeli bi i mi kao oni dvoje iz slajda...hahaha
    @Kora...Lijepo si na kraju rekla...Svako je dijete priča za sebe
    @Zhira...Bez takve vjere roditelji bi od brige poludjeli i prije no djeca osrastu

    avatar

    28.11.2008. (11:48)    -   -   -   -  

  • slaven178

    daj ne pričaj ko dedek

    avatar

    28.11.2008. (18:30)    -   -   -   -  

  • luki 2

    Danas djeca žive, na žalost, uz računala i kompijutorske igrice; ne kreću se dovoljno, ne druže se kao ranije...:((((
    Roditelji danas nemaju vremena za igru s djecom, pa su prepuštena sebi - toliko u najkraćim crtama..
    Što se mirovine tiče - pa ne radi se samo o pripadnicima Hrvatske vojske...Radi se i o mojoj mami, koja je cijeli život radila kao liječnik, spašavala i sasila mnoge živote, visoko je obrazovana - a njena će mirovina biti - mizerna...:((((
    Pusti vojsku - ima i "običnih" ljudi.... Mrzim sve vojske svijeta! :((( I puške i sve ratove - jer nisu donijeli nikome ništa dobro!
    Pozdrav za oboje od Luki+Goldie+bebači

    avatar

    29.11.2008. (00:41)    -   -   -   -  

  • bivša apstinentica

    Uf, slabo mi je od same pomisli na to što nas sve još čeka... Sjećam se da sam dan nakon poroda doživjela to nekakvo neobično iskustvo - odjednom sam shvatila da je žablja perspektiva postala ptičja i da polako zaboravljam "opravdanost" onoga što sam činila u djetinstvu. Sjećam se svega, ali kritički, kao roditelj - ovo je valjalo, ovo nije... Ta nova perspektiva me užasnula svojim teretom, no tako valjda mora biti. Na nama je da se pobrinemo za naše ptičice, da ih naučimo kako se leti... Oni nemaju predodžbe o opasnostima jer nemaju iskustvo, niti potrebu da brinu jer netko drugi brine za njih. Mi moramo biti njihovo osiguranje, kormilo, putokaz, a pri tome im osigurati određenu dozu samostalnosti koju ćemo s vremenom povećavati. A kada ih se počne ispuštati iz ruku i puštati da nauče iz vlastitih grešaka koje nose i svoj rizik - to mora biti praćeno i određenom dozom straha, tim većom što je rizik veći. Za sada sam strahovala kod prvih koraka kada je počeo razbijati usne i nos, a ne mogu ni zamisliti što će biti kasnije. Pod stakleno zvono ga ne mogu ni ne želim staviti, kao što nisi ni ti... Dakle, ostaju mi nokti da ih grizem :) Pozdrav ti šaljem. :)

    avatar

    29.11.2008. (06:22)    -   -   -   -  

  • Dinaja

    dobro ti jutro dragi prijatelju..........jučer me je mama telefonom prisjetila na moje ludosti iz djetinjstva..........da bilo ih je pri vožnji rollschuama, biciklom, plivanjem..........izgleda da smo svi bili isti i da će sva djeca uvijek biti ista..........hvala ti na jučeršnjoj čestitci........pročitala sam da ćeš viken opet samovati.........želim ti brzo vrijeme do nedelje navečer.........i u ime pjesnika se zahvaljujem na čestitci u njegovom svijetu.....on je još malo nespretan u blogosvijetu........ali svaki komentar mu je drag.............pozdrav u ime oboje........evo kopiram te.......:-))))

    avatar

    29.11.2008. (08:30)    -   -   -   -  

  • dfthg

    Ja iskreno, mrzim dinamo i mamcieve maze... ja sam pratila nasu Rijeku... Al prije... Dok sam jos bila mlada i zelena... Sada gledam tekme pred ekranom!

    avatar

    29.11.2008. (15:06)    -   -   -   -  

  • . . . Zhira . . .

    ovo gore je moj komentar... neznam sestra mi se neto po kompu glupirala... nisam ni skuzila da je promjenila...

    avatar

    29.11.2008. (15:07)    -   -   -   -  

  • ossimpleljubica

    E, a sad zamisli da tvom djetetu nije dovoljan adrenalin izazvan nekim opasnim sportom, nego traži izazove i preko toga...Svaki dan počne s tjeskobom, a završi strahom. Imam dvoje djece. Jedno je kakvo samo možeš poželjeti, a drugo...je ovo zbog kojeg živim na rubu pameti. I vjeruj : tu si bespomoćan. Čekaš i moliš Boga da prođe...

    avatar

    29.11.2008. (19:21)    -   -   -   -  

  • luki 2

    Ja volim Kemu - i kao pjevača, i kao tekstopisca! :))) S ostatkom komentara se
    slažem - u potpunosti!
    Pusa, pozdrav za oboje od Luki+Goldie+bebači

    avatar

    29.11.2008. (20:42)    -   -   -   -  

  • greentea

    a, ne znam ....razumijem taj roditeljski strah, ali ja nisam bila takvo dijete. ima i nas koji smo mirni i neskloni aktivnostima koje zapljuskuju organizam adrenalinom. naravno, vi aktivni nemate baš neko mišljenje o nama....ali, postojimo. vjerujem da i danas ima mirne i razumne djece, a strahovi roditelja nisu uvijek opravdani, što i sam znaš. poginuti možeš i prelazeći cestu na zebri.
    no, ti dobro zapažaš - zaboravimo kakvi smo bili....sve izgleda drugačije iz perspektive roditelja. ne uvijek i bolje.....pozdrav oboma:))))))))

    avatar

    29.11.2008. (21:38)    -   -   -   -  

  • Vitae...

    I ja sam bila divljakuša i nisam se ničega bojala , a sad za svoje dvoje umirem od straha i jedva se kontroliram jer znam da ih moram pustiti da neke stvari nauče iz svojega iskustva, nažalost , moje im ne vrijedi ...
    Topli pozdrav i osmijeh , prijatelju:-)

    avatar

    29.11.2008. (23:04)    -   -   -   -  

  • Dinaja

    hvala ti na predivnom komentaru i ugodnu nedelju ti

    avatar

    30.11.2008. (08:56)    -   -   -   -  

  • Dinaja

    oprosti, pobjegao mi je komentar prije nego sam završiti misao.......jasno je da ti želim da ti vrijeme do večeri brzo prođe.........jer onda stiže tvoja ljubav.........:-)))

    avatar

    30.11.2008. (08:57)    -   -   -   -  

  • Dinaja

    hvala ti na komentaru...i ja mislim da raj i anđele nosimo u sebi........kod mene su samo sjećanja na predivno vrijeme djetinjstva tako jaka da jednostavno u ovo vrijeme volim obnavljati tradiciju.slikama, mirisima i jednostavnim kičom koji nosi ovo vrijeme sa sobom.......hvala ti na pouci o komentarima........još uvijek se baš ne snalazim dobro u ovom virtualnom svijetu i nisam savladala sve njgove mogućnosti.........još jednomkratak dan ti želim.do večeri........:-))))

    avatar

    30.11.2008. (09:43)    -   -   -   -  

učitavam...