Komentari

babylonzoo.blog.hr

Dodaj komentar (29)

Marketing

  • pametni zub

    kosilica
    cigani ne, ali bully svake vrste da
    film Carry - ruka iz groba
    sam u kući noću, ne zbog mraka nego zbog pustoši uokolo
    hipohodnrija (od desete do tridesete, kad sam se nadao da bih mogao biti besmrtan, ali i danas - pomalo, kako kad)
    pauci, stonoge
    knjige o duhovima, ne fikcija nego "dokumentirani" slučajevi

    avatar

    31.10.2008. (19:48)    -   -   -   -  

  • propheta nemo

    Uglavnom sam se zabavljao mišlju da će mi netko izrešetati ili dići u zrak kompletnu familiju.
    Muški primjerci peradi osim patkova. Ali to ide pod one bulije. :
    Znaš da je ovo noć svih svetih?

    avatar

    31.10.2008. (21:24)    -   -   -   -  

  • Catma

    knjige o duhovima, ne fikcija nego "dokumentirani" slučajevi
    uh, ona Clarke-ova npr., no mene je više uplašila žena sa stigmama nego izvješća o duhovima

    nemo, jasno da znam, svijeće su upaljene, molitve izmoljene, poštujem svoje mrtve, sutra se gledaju stari albumi

    avatar

    31.10.2008. (21:39)    -   -   -   -  

  • srdelica

    :)))))))))))))))))))))))))))))))
    http://www.youtube.com/watch?v=SnD4D3xA6rw &feature=related

    avatar

    01.11.2008. (10:59)    -   -   -   -  

  • lulallay

    Tko je Mladen Grdović? Djoramo se?Ja ću ti reći tko je Željko Čunga-Lunga.Gratis dobiješ tko je Arvo Part a tko Sepp Dietrich Jr.( i kada je kirbaj u Punitovcima)
    A Cigani su divni exp. u Kolu Sreće ili kako se to nazivajet, ali tip liči zaista na Nikitu Mihalkova.

    a evo iVitasa fali nešto votke...rusofilnim se činim, ali sam u biti sharkofobičan ali krivi su jedno Kino Trpanj ,jedno ljetovanje 76, jedan Spielberg i jedan dječak bujne mašte.O Arahnofobiji radije ne bih. Zmije obožavam i non-stop ih pronalazim kao da me slijede.

    avatar

    01.11.2008. (11:31)    -   -   -   -  

  • pooka

    ja sam jednom kad sam još vršio nuždu na tuti (bokariću) napravio i 'number1' i 'number2' pa sam se prepao da nisam postao curica jer sam mislio da curice pišaju kroz onu drugu rupu. sjećam se da sam se prestravio od te mogućnosti i da mi je trebalo dugo da je gurnem u podsvijest. Valjda sam imao lepljivi libido, kako bi rekao Freud... nedovoljno testosterona tijekomtrudnoće zbog stresa trudnice... i to je ostalo tamo... 'anal retaintiv' stisnuti šupak koji je diktirao pasivnost i fiksaciju u toj drugoj predgenitalnoj fazi seksualne organizacije. Ali zbog pomicanja afekta sa traumatične predođbe (afekta straha da se ne otkrije da sam curica) taj emocionalni naboj je pronašao svoj izraz u pasivnoj dobroćudnosti koja je bila više strah da ne napravim nešto loše (pomaknuti afekt) nego zdravo-razumska aktivna dobronamjernost. To je već bilo blizu one stare definicije opscesijske neuroze i ja sam strvarno ponekad imao iracionalne strahove da ću baciti dijete kroz prozor ili napraviti nešto drugo grozno. Srećom sam se ja tog govna jako dobro sjećao, što znači da nije u potpunosti bilo u nesvijesnom već je kao emocionalno inertni podatak ležalo na ladicama dugoročne memorije. E, onda sam uzeo LSD... za Mirnin 16. rođendan pod uvijetom da ga Mirne ne pojede. ali ga je Mirna pojela, a ja sam pojeo prvi put tri četvrtine. Bili smo provalili u Šeherezadu i ja sam htio vanka ali nisam mogao nači izlaz... ali to je nebitno. Kasnije su se oni svi popeli na neki visoki zid i zvali Milana (Milan je bio tad i nikad više spomenut), a ja sam im vikao da siđu jer će pasti. Na to je Bucko odgovorio 'Aaaa, gurnut će nas Lolo sa zida!' i mene je u tom trenutku udario grom. Uz podsvijest koja je plutala naokolo izvan prostora i vremena, neusidrena u mene kao individuu, shvatio sam da me strah za njih jerme strah da ih ja ne gurnem. Umuknuo sam od šoka i smirio se dok nije sve završilo. Kasnije sam čitao Freuda i prepoznavao se u analno fiksiranom opscesijskom neurotičaru koji je dobar jer mu je to samo patološki simptom pretjerane pasivnosti. Pa bih se vatao Kanta da me malo razbistri. A onda opet o Freudovim parovima muško-žensko, aktivno-pasivno... muško je normalan razvoj treće falosne faze, a sluznica rektuma je pasivno-ženska regresija. Pa opet malo Kant. Dok nisam naletio na pomicanje afekta sa traumatične predođbe i sjetio se onog jebenog govna. I završio višegodišnju psihoanalitičku terapiju sa potpunim uspjehom.
    'Life's a Peice of Shit when you look at it... always look on the bright side of life...' - rekli bi genijalni Pythonovci na posteru koji mi visi na zidu... na kojem Brian rukom pokriva kurac kad ga uhvate da sere i otvore mu prozor pa ga svjetina vidi... Brian, 'deliberately missfired Jesus', in flagrante uhvaćen između autonomnog i psiho-socijalnog moralnog sustava.
    Eto, to je moj jedini strah iz mladosti... ultra intimna ispovijed ako netko ovo razumije...
    Imam još jedan manji strah iz mladosti... da će se ljudi toliko namnožiti da neću moći raširiti ruke, a da nekoga ne dirnem.
    Više se ne bojim ničega. Pa ni samog sebe.

    avatar

    01.11.2008. (13:57)    -   -   -   -  

  • crkotica

    hm... objasnićeš mi jednom taj cornflake raisin odnos...

    avatar

    01.11.2008. (14:38)    -   -   -   -  

  • grga

    bog te mazo kraljice Catmo, kako si ti mene uplašila. najprije sam uzivao u tvojoj igri riječima, a kad mi je doprlo do glave(nakon drugoga citanja-inače mi sporo, mi dopire) trebao sam se otići napiti vode i sećera. na stubistu koje vodi dolje prema kuhinjici pregorjela mi je zarulja, pa sam se morao vratiti(iako je dan) i pustiti sebi jednu pjesmu d a me njena vatra okurazi. poslije sam uspio sići i zamutiti to piće o d kojega mi se razbistrilo.
    p.s. i prije me ovdje bilo strah dolaziti jer me stalno plaši haljinica one gore s kolobarima i kočićima. njena me tkanina podjeća na njenu.
    da znas d a ti i sijač volite malko plasiti. eto, poslije ovoga tvoga post nisam bas dobro. no idem uz jednu pravu cedevitu zaplesati i razvedriti se.
    ipak mislim da cu poslije vecerasnjega tuluma mirno spavati. proganjanja cu ostaviti uz karaoke.
    brzo nam ozdravi. (((((:

    avatar

    01.11.2008. (14:57)    -   -   -   -  

  • stroke

    ne znam zašto se bojiš čovjeka koji nikada u životu nije prevario ženu. to je samo naš mlađo, jebat ga izoliranim štapom! / meni je carpenter, recimo, zakon. savršeno korištenje subjektivne kamere u kombinaciji sa kultnom glazbenom podlogom daju dodatnu dimenziju straha koji ulazi u tebe koliko god ti nastojiš biti cool. to je za mene horror, to je za mene halloween. a poslušaj samo temu iz "Napada na policijsku postaju". pogodi tko je režirao film.

    avatar

    01.11.2008. (18:37)    -   -   -   -  

  • propheta nemo

    *Dva dana bijah zaluđen idejom da nitko ne zna što se zbilja slavi 31. listopada. Sad samo mislim da je većina u pitanju.
    **Nisam gledao film. Tek čuo za njega. :/

    avatar

    01.11.2008. (18:53)    -   -   -   -  

  • pametni zub

    tam tara rara, tam tara rara, tam tara rara, tam tara ra... Cholo Zombie napadaju

    avatar

    01.11.2008. (19:34)    -   -   -   -  

  • lulallay

    Ne može se..kažu da su pokušali u ratu....ima neka vrlo tvrda kost poslije vratne ,tako da kada se odreže glava ne možete izbušiti tek tako ad hoc rupu da bi svijeća uspravno stajala i k tomu još gorjela satima
    (Očne duplje i nisu problem ,dapače preko njih možete pokušati "očistiti " unutrašnjost ali onda treba uporabiti dlijeto i čekić jer od noža i žlice niš koristi .Ima još jedan problem;novonastala bi praznina glede plamena svijeće trebala biti bar napola suha)

    avatar

    01.11.2008. (21:05)    -   -   -   -  

  • grga

    skoro nista bolje od dobre glazbe, skoro nista..

    avatar

    01.11.2008. (22:22)    -   -   -   -  

  • lulallay

    Ubijen sam pivom...
    Grga dobra glazba zaista...već sam pozaboravio...
    Možda sam staromodan ,ali zar ima išta ljepše za slatku curicu sa Catmine fotke ..West-pionirku što su je Nativci ostavili za marendu crvenim mravima ..inache slatku pepeljugu u komunističkim cipelicama od Jerry Goldsmith-ovog Valsa

    avatar

    02.11.2008. (06:52)    -   -   -   -  

  • grga

    (hvala) lulo, oprezno s birom, oprezno...
    uzivam dok ne padne mrak, onda se zakljucam, i odvalim dobru glazbu.
    micecat, cuvaj se, ma vec si dosla do daha i bolje si. (((:
    zivot je krasan, kao topao kroasan.

    avatar

    02.11.2008. (14:50)    -   -   -   -  

  • Catma

    Jao pa vi ste se oteli kontroli .

    avatar

    02.11.2008. (20:51)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Grobarov se zove...
    "U "Presernovoj kleti" Miladin Kovačević, siroce iz Nevesinja, stanovnik mnogih domova za nezbrinutu decu, koga je neko doveo u Beograd i zaboravio, pesnik koji je zbog toga sto se prehranjivao kupanjem mrtvaca izabrao za sebe novo ime Jakov Grobarov, uzvikuje svoju, ili neciju tudju recenicu: "Zaustavite planetu, hocu da sidjem!" koja ce ga proslaviti." (Kapor)

    Evo malo on sam o sebi:

    Jakov Grobarov, srpski Rembo
    Davičo i Krleža sede u prepunom Bezistanu, ja popio malo, i ne znam šta mi bi, priđem i kažem: Av, av, av, samo nek je Tito zdrav! Odmah iz šanka izleteše tri milicionera, pravo u Padinjak - dva meseca zatvora

    Zapitan da se opredeli za stih kojim će čitaocima NIN-a iskazati suštinu svog pesničkog bića Jaša Grobarov (65), pesnik i književnik, poslednji autentični beogradski boem i marginalac, svojim napuklim hrapavim glasom izgovorio je ove stihove:

    Zađoh u vrt, gde noć je drugima tajna
    ja stranac, ja kamen samac, prerušen u čoveka prolazim,
    ulazim ljudima u tragove i snove
    i pretim svima životom svojim,
    da ću ga nositi dugo.

    DEŽURNI DELINKVENT: Rođen sam pored Neretve, njen huk uveo me je u poeziju; poeziju sećanja, ne mog, tuđeg, čijeg? - pojma nemam! Bio sam ratno siroče i detinjstvo sam provodio u đačkim domovima u Trebinju i Mostaru. Bilo je to vreme surovog siromaštva, ali i veselih trenutaka, recimo, kad smo dobili Unrine pakete u kojima su bile rolšue i žvake, ne i hrana. Nema veze, svaki dan smo jeli poparu, i vozili rolšue. Nisam baš bio cvećka od deteta, krao sam domske trešnje, pa su me izbacili iz doma. A i sâm sam često bežao, i uvek sam imao potrebu da pišem. Mada nikad nisam mislio da ću se ozbiljno baviti poezijom, život me je oterao tamo - u poeziju, u kafanu, u neki drugi svet. Napustio sam Ekonomsku školu u Mostaru i došao u Beograd, pravo u kafanu “Tri šešira”. Ovde me je privlačila sloboda, drugi način razmišljanja, širina shvatanja života.

    Na Obilićevom vencu postojao je Klub mladih pisaca, u kome su bili Petar Pajić, Brana Crnčević, Dragan Kolundžija, Mića Danojlić, Božidar Timotijević. Tu sam upoznao i Stevu Raičkovića, i mnoge ljude od pera, koji su me odmah prihvatili i pokazivali mi beogradske kafane, kao turističke znamenitosti. I ja sam se uklopio u taj milje, apsolutno. Upisao sam se na teologiju, ali brzo sam je napustio. Bio sam mnogo glasan, mnogo agresivan, često sam imao posla i s milicijom. Popnem se na sto, recitujem Jesenjina i Majakovskog; valjda im je moj stil smetao, shvatali su to kao neki otpor komunizmu.

    Ne znam zašto su se komunisti plašili pesnika, a činjenica je da jesu. To svako može da potvrdi. I bili su veoma opasni, ćorkirali su. Ajde, bre, i danas sanjam Padinjak. Ustajanje u pet, pa te vode da kopaš krompir i kupus. Do podneva treba da okopaš pet vrsta, a one kilometarske. Pešice da ideš, ne možeš da stigneš. A ako slučajno isečeš list kupusa, ti si neprijatelj države. Sputavali su me sa tim kafanskim prekršajima. Recimo, Davičo i Krleža sede u prepunom Bezistanu, ja popio malo, i ne znam šta mi bi, priđem i kažem: Av, av, av, samo nek je Tito zdrav! Odmah iz šanka izleteše tri milicionera, pravo u Padinjak - dva meseca zatvora. Sve tako, po mesec-dva za verbalni delikt, kad se to sabere, ispada da sam tri godine proveo u zatvoru. Najčešće su me odvodili iz Kluba književnika. Jednostavno, poručim piće, dvojica dođu i odvedu me. Eto, tako izgleda biti dežurni delinkvent.

    avatar

    03.11.2008. (00:07)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    ODGONETKA SNA: Sećam se, bilo je književno veče, padala je kiša, a Steva Raičković, Boža Timotijević i ja, stajali smo ispod kišobrana. U jednom trenutku Steva je rekao: Tri pesnika pod jednim kišobranom! Meni je to značilo, jer sam tek bio došao iz neke Hercegovine, i odjednom, ispod kišobrana - tri pesnika. Boža je bio afirmisani pesnik, o Stevi da i ne govorim, ali, otkud ja tu? To mi je dalo impuls da ozbiljno krenem u svet literature. Pod Beketovim uticajem počeo sam da pišem i kratku prozu, priče koje sam objavljivao u NIN-u. Smenjivali su se urednici, a ja sam dugo objavljivao, i afirmisao se. Gledali su me drugačije, kao ozbiljnog pisca.

    Prva knjiga poezije izašla mi je 1961. To je bila mala knjiga, veličine pola kutije šibica. Urađena je po ideji slikara Slave Bogojevića, koji se tada vratio iz Francuske. Upoznali smo se negde, recitovao sam mu svoje stihove, koji su mu se dopali. Ilustracije je uradio tada poznati minijaturista Uzunović. U stvari, to je bilo bibliofilsko izdanje, tiraž je bio samo 500 primeraka, a sećam se dobro njenih crnih korica, na kojima je u zlatotisku pisalo: JA, KOB, GROB, A ROB. Bogami, knjiga se brzo prodala, a nije bila jeftina. Zvala se “Odgonetka sna”, i proslavila me je, kao mladog pesnika. Posle sam objavljivao u “Prosveti”, u BIGZ-u... U to vreme iznajmio sam sobu kod jedne babe i jedino što sam imao u njoj, bila je ta knjiga. Dolazio sam veoma kasno i posle nekoliko dana pokušam da otključam vrata, nema šanse. Zalupam na vrata, baba vikne: Ko je?! - Ja, tvoj stanar, kažem. - Nisi više, kaže, ne umeš da se ponašaš! - Pa, dobro, samo da uzmem svoje stvari! - Koje stvari? Ovu knjižicu ću da ti dam kroz ključaonicu!

    Samo policija

    Da se zovem Miladin Kovačević, znala je samo policija. A nisam svoj pseudonim uzeo svesno, sad se više i ne sećam da li sam stvarno sanjao, da se zovem Jakov Grobarov. Kažu: Sjajno, što to ne uzmeš za pseudonim! Poslušam ih, i ostade tako - Jaša Grobarov.
    ZORAN RADMILOVIĆ: Kafanski život u Beogradu bio je sjajan, bilo je i pesme i igre, to se recitovalo po kafanama, to se živelo. Bilo je nekog entuzijazma, smeha, veselja, za razliku od ovih novih vremena, kad retko vidiš čoveka da se nasmeje. Bilo je finih mesta, voleo sam da zalazim u “Prešernovu klet”, “Znak pitanja”, “Kikevac”, “Tabor”, u “Kragujevac” na Zelenom vencu. Sa Duškom Radovićem sastajao sam se u “Gradskoj kafani”. Noću nije mogao da spava, tako je, valjda, i došao na ideju da pravi emisiju “Dobro jutro, Beograde”. Bio je prvi gost u “Kasini”, u pet ujutro; tamo bi popio kafu, sredio tekst i odlazio u redakciju. Mnogo zanimljivog sveta bilo je ovde, ne bih mogao da se setim svih imena. Recimo, voleo sam da sedim sa Radojem Radovanovićem, pesnikom iz Kragujevca, on je napisao onu čuvenu poemu “Pucajte, ja i sada držim čas”. Bio je fantastičan pijanac, prsti su mu izgoreli od cigareta. Pa, recimo, sa Zoranom Ristanovićem, sa Jovanom Milićevićem i Zokijem Radmilovićem, koji je bio sjajan tip, lucidan, imao je odlične štosove i bio prirodan, normalan, kao i na sceni. Dolazio je u kafanu “Kalenić”, a kad je osetio da mu se bliži kraj, počeo je da provocira siledžije. Svašta im je govorio, maltretirao ih je i psovao, ali oni su znali ko je on i zbog čega to radi. Poštovali su ga, tako da nije imao to zadovoljstvo da ga ubiju, umro je prirodnom smrću, odnosno od karcinoma.

    Naravno, bilo je tuča, onih pravih. Ako se pretera u zezanju, kažu: Ajde, izađi napolje! Potuku se pa se vrate i nastave da piju. Pa ako im nešto zasmeta, opet se potuku. Normalno, i ja sam dobijao batine, a ponekad i nekog malo dotakao. Ali, sve je to bilo mnogo čednije, nego danas, kad se udaraju pendrecima i drškama pištolja. Doduše, sad i nema tuča po kafanama, to je prevaziđeno.

    OSMICE SA MARKESOM: Jednom, baš kad sam izašao iz zatvora, žalim se advokatu Durkoviću. On kaže: Znaš šta, da ja tebi izvadim pasoš, idi malo u Pariz, da vidiš svet! A Pariz je te 1967. bio onaj pravi. Mnogo naših bilo je tamo. Odem kod Petra Omčikusa, koji je odmah osetio da nemam para, kaže: Ajde da ti uradim portret. I dok se krčkao ručak, uradi on taj portret, a ja ga odnesem u kafanu “Selekt” na Monparnasu i prodam našem čoveku, koji je cenio Omčikusa i nije pitao za cenu.

    Inače, u Parizu sam bio u istom hotelu sa Markesom, koji je tada pisao za neke američke novine. Povremeno smo dolazili jedan kod drugog i pravili osmice od vinskih flaša. Nismo mnogo pričali, ali smo se razumeli. Sjajan tip, obrazovan, lepo vaspitan, normalan čovek. U Parizu sam napisao dramu “Igra desnog beka”, koja se neko vreme igrala u jednoj pariskoj kafani.

    avatar

    03.11.2008. (00:07)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Posle sam došao na letovanje u Rovinj i tamo upoznao Milana Vukosa, koji je bio na funkciji predsednika Saveta za kulturu, i pomagao je mnogim književnicima. Nešto sam mu rekao što mu se nije dopalo, ali me je džentlmenski pitao: Grobarov, je l’ ti imaš stan? Nisam imao stan, rekao je: Javi se kad dođemo u Beograd. Ja se javim i dobijem stan pored Kalenićeve pijace, naravno, iznad kafane “Kalenić”. Doduše, ja sam se tada već bio afirmisao u književnim krugovima, objavio sam nekoliko knjiga i postao član Udruženja književnika.

    ULICA ANTE PAVELIĆA: Sa Savom Jokićem, čovekom koga sam uveo u poeziju, krenemo na more, i stignemo u Zagreb. Iznapijamo se sa pesnikinjom Sonjom Manojlović, dva dana i noći pijančili smo po Zagrebu, ostane nam samo 200 dinara, a za te pare nije mogla da se kupi ni flaša vina. Odemo u čuveni hotel “Dubrovnik”, poručimo jela, besne salate, pa bačvicu vina, pa drugu bačvicu, još smo slali konobare da nam kupe cigarete. Kad smo se dobro oždrali, Sava zove kelnera, pita: Šta smo dužni? Ovaj sračuna, kaže: 12 tisuća. A Sava kaže: Znaš šta, pošto si nas uslužio lepo i na vreme, evo tebi dvae’s banki bakšiš, a za ostalo zovi dva milicionera jer mi nemamo dinara više! Ode kelner, dolaze petorica milicionera, ja ustajem, onako, pijan, kažem: Vratite trojicu, mi smo naručili samo dvojicu!

    Odvedu nas u stanicu milicije, pa kod sudije za prekršaje. Mi pokušavamo da ga šarmiramo, kao srpski pesnici prvi put u Zagrebu, oduševljeni gradom... - Dobro, kaže sudija, ostavite lične karte i nađite pare da platite račun! Krenemo ulicom i sretnemo jednog generala, čijeg se imena trenutno ne sećam, a poznavao sam ga. Ispričamo o čemu se radi, čovek ode u hotel, reguliše račun, i pošalje kelnera po naše lične karte. Međutim, mi smo već sasvim pijani, nailazi jedan milicioner dvometraš, a ova budala, Sava, pita ga: Je li, druže, gde je ovde ulica Ante Pavelića? - Sreća tvoja da sam Ličanin, inače bi ti sad stradala majka!, kaže on, i pusti nas. Kad, nailazi drugi milicioner, Sava me gura, kaže: Sad je na tebe red! I ja pitam: Izvinjavam se, gde je ulica Ante Pavelića? Ovaj, kaže: Ajde dečki, pokazaću vam je! I odvede nas u stanicu milicije, pa kod istog sudije. Kad nas je video, kaže: Momci, očekivao sam da ćemo se ponovo sresti! I dobijemo po dva meseca zatvora.

    A nikad neću da zaboravim jednu Savinu kletvu: bili smo gosti kod Koviljke Kovačević u Rovinju, imali stan, hranu i sve, pod uslovom da dolazimo u adventističku crkvu. Sava i ja stojimo na trgu, traži mi cigaretu, kažem: Savo, bre, poslednja je, kako da ti dam?! - E, dabogda je popušio u zatvoru!, kaže on. Ma, nije prošao minut, prilazi milicioner, traži mi ličnu kartu. Kažem: Znate, ja imam samo dvoličnu kartu! Ovaj se naroguši: Ma, šta ti meni tu... Ajde u stanicu! Sava, kao, interveniše - Ajde i ti! Normalno, uhapse nas i dobijemo po deset dana zatvora, ali u Puli, koji je bio na hotelskom nivou. A, jednom, kad su me dva milicionera pijanog iznosili iz Kluba književnika, a ja držao neupaljenu cigaretu u ustima, naiđe Brana Petrović i kaže: Čekajte, bre, ljudi, da čoveku zapalim cigaretu! I zapali je.

    PESNIKOV DAN: Jutarnja kafa za mene je ritual, trenutak buđenja i sukobljavanja s novim danom. Pijem kafu, a u stvari, žurim. Pošto živim na periferiji, žurim u grad jer, bože moj, ništa ne može da se događa bez mene, ne bih ništa da propustim, a i čeka me važan posao. Međutim, kad izađem iz autobusa, onda stanem i zapitam se: Šta sad, na koju stranu da krenem, da li levo, desno, ili pravo?! I normalno, zbunjen potpuno, i besposlen, naravno, gde ću, nego u kafanu. A kad sam već tamo, zna se: prva, druga, teća tura, i zaglavim. A ponekad se vratim kući sve misleći da nešto veoma važno treba da uradim. Šta je to važno, setim se, i uključim televizor. Onda gledam neke gluposti, ali ne uvek, ponekad i čitam nekoliko stranica dobre knjige, ili pregledam neke novine. Eto tako izgleda jedan moj dan. A, šta to, u stvari, znači? Ne znači ništa, to je izgubljen dan.

    I, tako, gubim dan za danom, ali rešio sam da se promenim. Kad se već država menja, što se ne bih i ja promenio? Na koji način, smisliću, ali verujem da još imam neke šanse. I biće bez pića - Kafana je moja prošlost!, što reče kolega Aca Mihajlović. Zaista, sve više izbegavam kafane, ne sviđa mi se atmosfera u njima. Nisu ono što su nekad bile, nema više boema, sve je drugačije. U stvari, te naše fine kafane poklekle su pred naletom mnogobrojnih kafića. Protiv kojih, naravno, nemam ništa, ali tamo vlada jedan drugi način druženja i razmišljanja - bez romantike, bez poezije, bez topline. Inače, sve je manje toplih reči, a sve više kompjuterskih, hladnih i dalekih, bezdušnih. Svi su se zatvorili u sebe, otuđili se ljudi, potpuno. A pošto ulazimo u Evropu, jebi ga, možda takvi i treba da budemo?

    Eto.
    Ne moraš mi zahvaljivati.
    Zahvala mi je to što sam kod tebe nabasao kako na Grobarova, tako i na onaj genijalni Pookin strah.

    avatar

    03.11.2008. (00:08)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Sve povlačim! Kaj je ovo!?
    "između mene, nemanje, pavleša, žarca i kavkaske jele nema ni inače bitne razlike, a ustvari smo svi zajedno John Malkovich"
    Catma, ti zaista imaš veliku jezičinu! Bilo bi ti bolje da si kao pop izdala ispovjednu tajnu nego što si raskrinkala Johna Malkovicha!
    Inače, između mene i kavkaske jele ima nebitne razlike, baš kao i između pavleša, žarca i tebe, a o Johnu da i ne govorim.
    Kakva je to razlika?
    Nije bitno.
    Ne znam samo zašto si izostavila Seppa Dietricha Jr.?

    avatar

    03.11.2008. (00:47)    -   -   -   -  

  • Catma

    Zaista, sve više izbegavam kafane, ne sviđa mi se atmosfera u njima. Nisu ono što su nekad bile, nema više boema, sve je drugačije. U stvari, te naše fine kafane poklekle su pred naletom mnogobrojnih kafića. Protiv kojih, naravno, nemam ništa, ali tamo vlada jedan drugi način druženja i razmišljanja - bez romantike, bez poezije, bez topline. Inače, sve je manje toplih reči, a sve više kompjuterskih, hladnih i dalekih, bezdušnih. Svi su se zatvorili u sebe, otuđili se ljudi, potpuno. A pošto ulazimo u Evropu, jebi ga, možda takvi i treba da budemo ?

    Eh, ovo me baš kosnulo.
    Hvala ti, NEMANJA, mislim da je tek s ovim tvojim prilogom Jaša dobio minimum zaslužene pažnje u ovoj virtualnoj kafani. Dobit će još i prostor za nekoliko pričica čim među raspjevane kolege uvedem opet čeličnu disciplinu i tišinu koja i inače vlada ovdje kad imamo čitanja.
    pookina ispovjed zaslužuje cijeli post fiestum, dakako
    A kaj se povlačenja tiče, zakaj bi sve povukao ? Za kaj bi sve povukao ? Pa mudrost je davno definirana kao sposobnost razlikovanja stvari, ako nje nema sve je sve je jedno, svejedno.
    Khahahahazahstan !

    avatar

    03.11.2008. (09:08)    -   -   -   -  

  • lulallay

    No country for old man. Evine vibracije posvuda ,te Mater familias diktati; ,pitam se samo kako se postaje nelatentni (latentni valjda već jesam) homić- pa da mi draža bude ispupčena usna Hardy Krugera od iste Brigitte Bardot ili Muppetove Janice .Voljeti žene ,a u isto vrijeme ćutjeti onu istu progutanost Velikom ljudožderskom Vaginom kakvu je opisivao Henry Miller u Jarčevoj. Za audiofila Grgu gratis celtic Carter Burwella

    avatar

    03.11.2008. (12:59)    -   -   -   -  

  • stroke

    drugovi, ode sve u kurac. hvala kurcu!

    avatar

    03.11.2008. (22:17)    -   -   -   -  

  • srdelica

    sve ovo tek moram iscitati tek. nemanju i to. tebi ljubice zelim sretan rockas sutra. cujemo se. zvrcnem te. ima da budes zanesena i svoja. ez olvejs. a osobito na rojsni dan. pusetina.

    avatar

    03.11.2008. (22:38)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Sretan rođendan, Catma!
    Da si nam jedra, zdrava i debela, i sto godina poživela!
    A evo i poklona!

    avatar

    04.11.2008. (00:05)    -   -   -   -  

učitavam...