Komentari

vaseljena.blog.hr

Dodaj komentar (26)

Marketing

  • dviz

    Razveseila sam se kad sam ugledala post. Hamvasa često pokušavam skužit pa nejde. i sad ista stvar. ja to ne mogu čitat. prvo i jedino je bilo filozofija vina koja mi je ušla u krv, uživam svaki put kad je čitam. i onda sve ove druge stvari nikako da uberem. niš živo ja ne doživim dok ovo čitam. ama baš niš. kaže mi prijatelj da trebam čitat karneval pa će mi sve bit drukčije. pa sam to pokušala. a ono dvanaest tomova, mađarski, sprski, mogu krivit jezike a možda i svoju nespremnost il baš još nisam došla do tog ključa za kuženje hamvasa. al nisam još odustala skroz!

    avatar

    09.10.2008. (14:29)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Dviz, gdje si kupila 'Karneval'?
    Ne moraš se kriviti. Moram priznati da ni ja nisam oduševljen Hamvasom na način na koji je to njegova sljedeba uobičajeno euforična: ja ga poštuje, tu i tamo zavirim uz Scientiu sacru, no i to najčešće zbog nekog kurioziteta, ali osim velike preglednosti, oduševljenja životom i neupitne pameti, ja tu ne vidim ništa prodornog, ništa velikog, čak ni malog, ali značajnog. Zapravo, ja Hamvasa više poštujem nego što ga cijenim, i više ga cijenim kao osobu, kao biografiju, nego kao književnika ili mislioca.
    No, razumijem oduševljenje za Hamvasa i ne smeta mi, kao što mi u djetinjstvu nije smetao krug obožavatelja Hessea, iako ja u toj literaturu, svoj mojoj dobonamjernosti unatoč, nisam vidio bog zna što.

    avatar

    09.10.2008. (14:42)    -   -   -   -  

  • marla

    nevjerojatan post.
    privukao me i odvukao istovremeno naslov. ne volim jasmin i maslina, filozofija vina. scientia sacra je jedino što sam čitala a da mi se činilo probavljivo makar je "posvećeno kršćanstvu".
    ukratko, bela hamvaš je filozof poeta..ne poštujem takve. ali, opet, tko sam ja da sudim.

    avatar

    09.10.2008. (14:43)    -   -   -   -  

  • dviz

    Nemoguće nać za kupit, jedino na posudbu po knjižnicama u vojvodini i budimpešti. imaju ga hamvaševci u okolici zagreba, rijeke, pa se može dobit na posudbu ali mislim da su potrebne jako prisne veze.

    avatar

    09.10.2008. (14:56)    -   -   -   -  

  • missillusion

    he he, a šta je jedino do mene dopr'o? Doduše ja sam ga čitala prošlog ljeta na nečiju preporuku i može biti , nisam sasvim sigurna, ali da mi je sunce pojačalo doživljaj, čovjek je hedonist ja sam čitala isključivo na plaži tako da ne mogu biti objektivna, mada moram priznati da ona stranica koju sam kući pročitala je bila nekako zatamnjena u percepciji, hm, šta brstim ...ah, da, htjedoh reći možda zahtijeva posebni ambijent za čitanje, vjerujem da bi ga rimski carevi dobro skontali ...

    avatar

    09.10.2008. (15:23)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Hamvaševci u okolici Zagreba? Pa to su već prave sekte, vidiš ti, znao sam ja, moj će Vertebrata ustuknuti kad vidi da se ljubitelji našeg Bele organiziraju kao Klub ljubitetlja talijanske opere! I Bela bi bio zdvojan, siguran sam.

    Missillusion, duboko udahni...ako si ikako mogla uvrijediti Hamvasa, uspjela si!
    Da Hamvas kao knjiga za plažu! Isusek sveti, Hare Krišna, Hare Rama...
    Ha, ha, ha, pa vi ste Mediteranci nečuveni: čim si se maknula u kućne tmine, odmah ti je percepcija bila zatamjena!
    To je posve na tragu one znamenite anegdote koju sam toliko puta već prepričao, ali, evo, i opet ću:
    Prof. Bošnjak je na ploči napisao Heraklitov mračni 98. fragment Duše mirišu u Hadu. Na vrhu amfiteatra na FF-u sjedio je nekakav Dalmatinac koji je iz svoje jonske perspektive pročitao da je naslov eseja koji valja napisati: Duše mirišu u hladu. I, ljubitelj je mudrosti napisao par stranica traktata o hladu kao metodološkoj pretpostavci filozofiranja!
    Ha, ha, ha, to ti je to: Hamvasa se mora čitati na plaži, uz posebnu rasvjetu okomitog podnevnog sunca, i onda nije čudno da u refleksiji papirne bjeline mračna slova počnu plesati intenzivnim hermentutičkim ritmom otkrivajući otajne gematrijske slojeve svoje ezoteričnosti dostojne vrtnje derviša mevlevija. Rave on, Bela, idemo, pump up the jam, baby! Treba Hamvasa čitat na Zrću, znao sam ja to od prvog dana!
    Crni Bela, black you, crno ti se piše!

    avatar

    09.10.2008. (16:38)    -   -   -   -  

  • missillusion

    Ma vi kontinentalci ne možete to razumjeti, naše i vaše poimanje plaže je sasvim drukčije, vama je to dvotjedna zabava i puštanje mozga na pašu, nama je to meditativno okruženje hihi, i kakvo Zrće sinko božji , ne trpim gužve, daklem , ja tvrdim da se sve može čitati na plaži i to nije nikakvo potcjenjivanje, osim što ne radi svačiji mozak u raznim okruženjima, neki moraju biti na stolici da ne bi zaspali uz knjigu ha ha, a "knjige za plažu" je jedan posprdni izraz kojeg ja nisam upotrijebila (ako sam ja Belu čitala na plaži ne znači da je to štivo za plažu jer ja taj termin ne priznajem) jer ga upotrebljavaju samo oni siročići koji svoje pasionirano čitanje Steel i Sheldona(buahahaha) opravdavaju s frazom "ma to mi je za plažu" ili "dok putujem avionom" , eh, šta reći....ne postoje knjige za plažu nego šund i ne šund i zaklinjem se da ljubitelji šunda moraju i taj šund čitati za radnim stolom da im glava ne padne na jastuk od napora buahahha....btw, dobra ti je ta anegdota , ali to o Dalmatincima je mit, no uostalom vidiš kako je sasvim zgodno djelo nastalo iz jedne pogreške, pa zar nije "duše mirišu u hladu" puno inventivnija i zahtjevnija tema od ove koja je trebala biti, otkud znaš da je tip zaista pogriješio? Had , Had svi premeću vako nako, ali Hlad, e brale to je već spoj umjetničkog i filozofskog i nadasve dubokog promišljanja, dapače ja bih voljela takav esej pročitati , vjerujem u njegovu kvalitetu............O Hadu može svatko, ali o Hladu samo duša dalmatinska(bez površinskog zaključivanja, molim!).....)))

    avatar

    09.10.2008. (17:11)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    1. Znam da je tip pogriješio jer su svi ostali pisali o Hadu. Ti si dakle onaj vozač koji sluša vijesti na radiju i začuje obavijest o tome da je manijak na autoputu i da vozi u suprotnom smjeru: Šta manijak! Stotine njih!, povičeš ti, i smanjiš brzinu.
    2. Duše mirišu u Hadu jedan je od najinspirativnijih motiva povijesti filozofije. Vršljaj Vaseljenom pa ćeš pronaći Ciprino tumačenje fragmenta.
    3. Uopće ne sporim da je hlad inspirativan kao tema autentične jonske kontemplacije, kao što već rekoh, ali, i kao pretpostavka praktičnog odnosa dalmatinskog čovjeka i svijeta: Maslina je neubrana, nima koga da je bere!, piva njih 8 iz hlada konobe i gleda u tridesetak metara udaljen maslinik otežao pod teretom neubranih dozrelih plodova. Naravno da je neubrana, sunce mu žarko, kad njih 8 piva u hladu konobe!
    4. Esej nikada nije dovršen. Student je zaspao na pola eseja. Kasnije se prebacio na političke znanosti. Danas je nešto u vladi, mislim premijer.
    5. Knjige za plažu postoje. Recimo, na početku jednoga ljeta, prije tri godine, ja sam auditoriju predložio jednu takvu knjigu, u sklopu mojih preporuka filozofske biblioteke mog divnog prijatelja Dimitrija Savića: "Demetra" je baš izdala vjerojatno najteži tekst povijesti antičke filozofije, Platonovog "Parmenida", i ja sam gledateljima za plažu preporučio upravo to neveliko štivo. Siguran sam da sam time spasio život barem nekolicini sasvim izgubljenih duša. Mogu zamisliti kako je bilo ljudima koji su negdje u Kaštel Gomilici izvadili mesni doručak, četvrt polubijelog i mlaki pomidor, i narezavši sve kako valja, između borbe s osama (polemos) i samim sobom (kata), otvorili prvu stranicu. Probaj ovoga ljeta.
    6. Što se tiče okruženja i mozga: Mozak koji ne radi u svim okruženjima, ne radi. (Newton, Principi rada mozga u okruženju II, Philosophiae naturalis principia mathematica, Oxford, 1687.)

    avatar

    09.10.2008. (19:17)    -   -   -   -  

  • cveba

    ..cujte gospodicna, vi serete tako kvalitetno da vam niti krijesnice ne mogu pomoci, pa knjige za plazu su osobna stvar, ti bokca , sazhmijte se draga !

    avatar

    09.10.2008. (20:45)    -   -   -   -  

  • missillusion

    A ja Cvebo, vas žalim, najiskrenije, jer vam je glavna stvar doći ovdje da bi mene ispljuvali, žalosna ste osoba, jako žalosna....mene ta količina ljudske niskosti rastužuje.....morala sam se osvrnuti....nemam sad vremena za odogvor na ovaj prije komentar....jako ste maleni u tom skakanju za mojim komentarima, skoro pa i ne postojite, bar ne kao biće vrijedno osvrtanja, ali ipak kad me vučete za rukav da se osvrnem na vas, eto učinih to, sad i nikad više....

    avatar

    09.10.2008. (20:57)    -   -   -   -  

  • cveba

    ...bubana, idi bre lechi se, najiskrenije, ovakove projektivne bedastoche su teshke za progutat.

    avatar

    09.10.2008. (21:05)    -   -   -   -  

  • cveba

    ..vite, milostivica, iz ove moje perspektive, vas mi je vas jako zal da o kajkaviani pojma nemate...

    avatar

    09.10.2008. (21:25)    -   -   -   -  

  • missillusion

    stvarno, koji je tvoj problem sa mnom? vidim da neki jest. mislim , otkud ti pravo? ko se dira u tebe?

    avatar

    09.10.2008. (21:31)    -   -   -   -  

  • lolina

    evo mene iz nepristigloga vremena. sada sam odlučila , posadit ću crne orahe. ."ljubomorno" drvo koje ne podnosi druga drva u svojoj blizini, cak ni drva iste sorte.

    avatar

    09.10.2008. (22:04)    -   -   -   -  

  • ludlud

    Ja rado priznajem svoju zaljubljenost u Hamvasa, i to podjednako zbog biografije i zbog djela. Drago mi je da si ga objavio! Ne bih ga olako podcjenjivao, ali ni obožavao. Razlog je očit, iako neuobičajen. Taj začuđujući opus kao da izmiče normalnim prosudbama razuma: teško ga je uspoređivati, kontekstualizirati, analizirati na redovit način. Kao da je sklizak, obao, istovremeno i prevelik i premalen za bilo kakvo hvatanje, oštar, ali tvrd i mekan istovremeno, fluidan i fundamentalan, paradoksalan u svojoj unutarnjoj logici kao kakav panonski Lao Tse.

    Recimo, baš spomenuta "Filozofija vina". Na koncu je jasno da je riječ o satiri, no toliko je duhovita i pametna, istovremeno oštra i blaga, nježna i opaka, vedra i sumorna, (ipak) duboka (jer nas natjera da joj se vraćamo ne samo zabave radi), ali i jednostavna, da su bilo kakva žanrovska mjerila neupotrebljiva.

    Zapravo, podsjeća me na Heraklita Mračnog. Hamvas je onkrajnik. Za razliku od nas koji s pozicije razuma gledamo prema metafizici, pa manje ili više naprežemo vid, on po njoj, tamo iza zastora magle, šeće kao po svom dvorištu, pa proviri tu i tamo i donese nam dar, lako i nježno, kao da djetetu poklanja slatkiš iz džepa. Vrlo je teško procijeniti vrijednost takvog poklona jer nam je teško odrediti mu pravu mjeru i značaj. Imamo samo one instrumente koje imamo.

    Nu, još ću esej popraćen recenzijom napisat, umjesto komenrtara! :))))))))
    Bottom line: oprez pri prosuđivanju, pogotovu pri uspoređivanju. Osobito s Hesseom, koliko god se na djetinjstvo referirali. Što god o Hamvasu rekli - malo, veliko, značajno, beznačajno - teško je osporiti da je originalan. Pri tom ne mislim kolokvijalno, mislim autentičan u životu i djelu. Izvanredno neobična pojava u čovječanstvu. ;)

    avatar

    09.10.2008. (23:14)    -   -   -   -  

  • ludlud

    Eh, da, a što se tiče pitanja kad i gdje ga čitati: mislim da vrijedi isto što je sam Bela rekao za vino: uvijek i svuda! Na koncu, ako bismo ga mogli uspoređivati, najpametnije nam je usporediti ga s vinom. ;) Pri tom nije nužno da se sekte obožavatelja pretvore u klubove liječenih alkoholičara, vino, kao što se zna, nije alkohol, baš kao što se zna i da je delanec đavolje djelo, što je očigledno već po mirisu sumpora. ;))))

    avatar

    09.10.2008. (23:19)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    @ Ludlud: Znaš li u čemu je moj problem s Hamvasom? U tome što sam ga prekasno čitao: čitao sam ga u godinama kad sam već pročitao sve što je on pročitao da bi napisao što je napisao, pa, usudio bih se kazati, i nešto više: barem recentnije. Nažalost, to nije ništa pohvalno: da bi se napisala Scientia Sacra, nije potrebna bog zna kakva erudicija, ali, što je tužnije, ni pronicavost. I tu je i kraj moga prigovora Hamvasu: kod Hamvasa nisam našao niti jednu jedinu misao koju već prethodno čovjek ne bi mogao pročitati u nekoj drugoj knjizi ranijeg datuma! Dok prvi prigovor i može biti subjektivan, drugi je sasvim objektivan: Hamvas se može sviđati onima koji možda nisu imali u rukama Jovana Lestvičnika, Lao Cea ili Meistera Eckharta, što i nije najgore: on se sviđa najprije onima koji nisu posegnuli za Pookinim kućnim larom, recimo, pa da vide što može i kako svrdla ljudska misao! Bela je fora, kako bi kazala Miss, ali ne više od toga: jedna jedina rečenica Hegelovog Predgovora 'Fenomenologiji duha', i Bela je beletristika. To sad ozbiljno mislim.

    avatar

    10.10.2008. (00:09)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Mali ekskurs, no, shvatit ćete zašto to činim

    ŽIŽEK I SARAJEVO

    Sad Vas želim pitati o Vašim utiscima o Sarajevu, no prije toga bih Vas podsjetio na jednu fusnotu iz Vaše knjige Nedjeljivi ostatak, vrlo "filozofske" knjige u kojoj gotovo da se i ne bavite popularnom kulturom, politikom i novijom poviješću, ali se u toj fusnoti dotičete opsade Sarajeva, tačnije govorite o načinu "na koji građani Sarajeva vide sami sebe u teškim danima pod opsadom. Naravno, njihova je muka veoma materijalna, ali nemoguće je ne primijetiti narcističko zadovoljstvo u njihovoj narativizaciji svoje nevolje: posve su svjesni da je njihov grad postao simbol, da su na neki način u 'središtu svijeta', da su oči medija uprte u njih. Uslijed toga, u samom izravnom samodoživljaju svoje bolne svakodnevnice, oni već igraju ulogu za pogled virtualnog Drugog - oni strahuju (barem nesvjesno) od gubitka te privilegirane 'svete' uloge egzemplarne žrtve, tj. od trenutka kad će Sarajevo opet postati grad poput svakog drugog…" I na predavanju koje ste održali u okviru Talent Campusa i na otvaranju izložbe Ede Murtića insistirali ste da niste željeli doći u Sarajevo za vrijeme opsade i kritizirali ste zapadne intelektualce koji su u tim danima posjećivali Sarajevo. Sjećate li se ove fusnote i kako je danas komentirate?

    ŽIŽEK: Naravno da se sjećam. To sada možda zvuči malo cinično, ali ne mislim da se to odnosi samo na Sarajlije u vrijeme opsade, to je više generalni recept kako da se preživi. Bez neke imaginacije da te ipak neki Veliki Drugi gleda, to je užas. Imam još tragičniji primjer. Opet, ne znam koliko je to istina, čuo sam u Sloveniji za nekoliko takvih slučajeva, a tiču se djevojaka koje su silovane za vrijeme rata. Čak i ako to nije istina, čak ako je samo u tendenciji istina, to govori mnogo o tragičnoj psihologiji. Naprimjer, najveći dio samoubistava tih žrtava silovanja nije se dešavao odmah nakon silovanja, nego kasnije. Te djevojke su neko vrijeme same sebi govorile kako trebaju preživjeti da bi kazale istinu, da bi govorile o svom stradanju, da kažu svijetu, nekom Velikom Drugom, šta se dešavalo. Onda bi, kao ogroman šok, došlo otkriće da nema one idealne publike koja bi to saslušala, da nema Velikog Drugog. Te se žrtve ne uzimaju ozbiljno, kaže im se: mi sve to već znamo, i tada dolazi kritičan moment, i tada dolaze samoubistva. Kad je o opsadi Sarajeva riječ, meni su izuzetno dirljivi bili izvještaji o ženama koje su se, usprkos ratu i granatiranju, sređivale, lijepo oblačile i živjele po geslu: ako bismo naše živote sveli na puko preživljavanje, onda su agresori pobijedili, onda gubimo dostojanstvo. To su sitne stvari koje su za mene važne. Nije ništa loše u tom igranju žrtve, to je obična nesvjesna ekonomija, to je način da se preživi. Problem je u načinu na koji je Zapad vas, Bosance, gledao kao žrtve. Taj je način bio implicitno rasistički. I zato ja mislim da, ako si stvarno žrtva, s tom činjenicom treba brutalno manipulirati da bi se dobilo što je moguće više. Naprimjer, Palestinci su majstori u tome, oni to znaju. Ja sam se uvijek zalagao za Palestince, išao sam tri puta u Ramallah, ali kazao sam im ovako: nešto mi se ne sviđa kod vas, vi samo pričate kako vas Izraelci jebu u dupe. Tačno je da Izraelci prave probleme Palestincima, ali to se u posljednje vrijeme najviše svodi na ono što Foucault zove "mikrofizika vlasti". Znate, neke birokratske zavrzlame, teror kroz birokraciju. Recimo, ako seljak traži vodu i kopa bunar na Zapadnoj obali, onda on, ako je Izraelac, može kopati onoliko duboko koliko želi, a ako je Palestinac, može kopati do dubine od jednog metra, kao, da se to ne bi zloupotrijebilo za neke tunele ili nešto slično. Kazao sam, dakle, u Palestini kako postoji nešto što se zove vizibilitet žrtve. Ako jedno izraelsko ili američko dijete pogine od bombe, to je naslovna strana svjetskih novina. Ako se to desi u Evropi, vijest je već malo manja. Ako neki izraelski vojnik ubije palestinsko dijete, to je još uvijek naslovnica svjetskih novina, makar vijest bila pozicionirana malo niže. A ako hiljadu djece pogine u Kongu, za to nikoga nije briga! U posljednjih deset godina u Kongu je umrlo više od četiri miliona ljudi. Ako tražite najveću tragediju, to je najveća tragedija.

    avatar

    10.10.2008. (00:10)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Tamo se masovno odgajaju djeca-ubice. Ispostavilo se da je najbolji način da se napravi ubilačka mašina da se uzme dijete prije puberteta, neko ga se vrijeme sistemski drogira i dobiješ ubicu. To nije priča koja interesira medije zato jer velike kompanije imaju svoje interese u Kongu, a te interese štite lokalni gospodari rata. Vratit ću se sada na opsadu Sarajeva. Budimo ozbiljni, vidio sam mapu opsade grada, kako je tanak bio obruč kod aerodroma, recimo. S malo ozbiljnog pritiska UN-a, mogao se bez problema otvoriti koridor. Ne kažem da bi se cijeli problem opsade riješio, ali postojao bi neki malo ozbiljniji prolaz. . Zašto to nije bilo urađeno? Ja to ne znam, makar postoji cijeli niz teorija od kojih je najmračnija ona koja kaže da sarajevskom podzemlju takav koridor nije bio u interesu, a ovako su od naroda mogli izvući novac.

    avatar

    10.10.2008. (00:11)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Cveba, nemoj toliko špotati Miss! Prereagirala si. Zaista, zašto je baš toliko ne voliš?

    avatar

    10.10.2008. (00:20)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Ludlud: Nisam usporedio Hamvasa i Hessea, nego tip fascinacije jednim i drugim; mogao sam kazati da fanovi Hamvasa sliče fanovima Castanede: povezuje ih "private Tao": neizrecivosti, ona neizreciva tajna koju dijele članovi neke grupe, koja bi, samim izricanjem, grupu učinila suvišnom - kao kod tajnih društava čija je jedina tajna njihovo postojanje, recimo. Tajne, pogađamo, nema, što i nije tajna, ali članovi cerclea vjeruju u nju baš zato jer je nema: stoga je i traže, kako bi to rekao profesor Despot. Ovaj tip fascinacije svojstven je mladim ljudima u tzv. kozmološkom razdoblju. Ovaj je tekst paradigmatski primjer kenjaže: sjediš uz potok, gledaš tužnu vrbu, i jedino što ti pada na pamet jest da pruža korjenje u vodu, pa se deblom penje k nebu, da bi se granama ponovo vratila vodi, u vječnom vraćanju istog - dođavola, kakav ciklizam! Mislim da je to ushit Goetheove mlade seljanke koja u Vertheru gleda kako pada lišće s grana i jedino što pri tome misli, veli Goethe, jest da dolazi jesen!
    Ne nalazim tu ništa pametnoga.
    Što je onda pametno?
    Pa, recimo, Jerofejev: osjećati se kao u utrobi maćehe - definicija nesavršenog blaženstva, npr.; Hamvas nikada nije smislio tako originalnu, tako iskonsku misao.
    Ništa zato. Ima puno ljudi koje Bela mora utješiti. Svatko ima svoju ulogu u svijetu.
    Njegova je da bude ispovjednik sobarica.

    avatar

    10.10.2008. (00:36)    -   -   -   -  

  • Aurelia

    Kierkegaard se borio protiv aktualnog klera. Bela Hamvas zna da je kler pokvaren i okreće se od pokvarenosti prirodnog svijeta. Spoznati zbilju jest kao probuditi se. Svijet je magija, ali nije opsjena. Naš pomućeni pogled stvara opsjenu. Zato je postojanje pomućeno pa je potrebno probuditi se.

    avatar

    10.10.2008. (00:57)    -   -   -   -  

  • ludlud

    @nemanja: Ali naravno da je Bela beletristika. Kad sam govorio o njegovom pisanju, nisam na drugo ni mislio. Pristupiti mu kao filozofu je više nego pogrešno, ali pristupiti mu kao književniku nije dovoljno. Tako da je to ipak neobična beletristika. Pogledaj samo što se i kako piše! Reciklirati prethodnike, valjda ne moram govoriti, jest legitimno, danas u književnosti, a u filozofiji oduvijek, a Hamvas je o svojim pretenzijama naširoko pisao, sasvim čestito i iskreno. I ja sam imao sličan problem s njegovim "kasnim" čitanjem, ali meni je uletio u pravo vrijeme - taman kad sam se liječio od nepotrebnih i opterećujućih naslaga cinizma (što i svakome od srca želim), uzrokovanih... no odbro, da ne ulazimo u detalje, uzrokovanih ponajviše činjenicom da sam dijete našeg vremena. Nema, naime, ništa loše u (zapisanoj ili ne, ovisi o talentu) meditaciji nad ciklizmom niti postoji imperativ pametnog. To je preferencija, kao i svaka druga. Moj je dojam, recimo, da bi, umjesto strasnog traženja i ispoljavanja pameti, i grča da se pošto poto odredi što jest a što nije kenjaža, bilo pametnije kad bi se svi mi ljudi malo više opustili. Pa ako ne bi bilo pametnije, bilo bi ugodnije. Život je bliže ciklusu nego utakmici, ako ni zbog čega drugog, onda zato što na kraju zapravo nema pobjednika, nego samo manje ili više zgrčenih pojedinaca. Poput, recimo, kenjatora Žižeka, inače sasvim simpatičnog čovca. Nema tu u konačnici nikakve bitne razlike. Hamvas pod "starcem Vrbom" kao ispovjednik jedrih sobarica ili Žižek "u sjeni Drugog" kao ispovjednik uštogljenih batlera s metlom u guzici. Nekom čudnom magijom, kako kaže Aurelia, stvar je u oku promatrača. Tko to vidi, vidi, jebat ga. Tko ne vidi, vidi nešto drugo. Kakva je razlika?

    avatar

    10.10.2008. (02:07)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Ja sam zapravo zločest prema Hamvasu jer je napisao Karneval. Evo kako je do toga došlo:

    Budući da sam ja već sve jednom opisao, rekao i prorekao, nije izuzetak ni ova rasprava. Jednom davno napisao sam, uostalom iz čiste dokolice, da ću napisati roman. Pitao sam čitatelje kakav bi roman čitali...Čujte, pomognite mi malo: ja ću ostalo sam da udesim, tako da kritika dođe na svoje i da joj, kao predšasnik, 4 stoljeća zadam posla, ali vi mi samo recite o čemu biste čitali? Je l' može nekakav inverzni Da Vinci Code: zamislite recimo da netko o naslednika crno-žute dunavske k.u.k. monarhije ima literarnog dara, pa u ime Svetog Rimskog Carstava, Vertumna, Keplera i Deea opiči o judeomasonsko-trilateralno-skull&bonoj kabali koja se urotila protiv samih temelja Staroga sveta: suprotivu metafizičko-teoontološkim kategorijama kršćanske Evrope! Kidišu na sve: na prostor i vreme koji domalo nisu više transcendentalni uslovi percepcije, nego i sami postaju relativni!; razaraju svest i otvaraju vrata podruma i tavana: Zakona i Podsvesti, mater im jebem frojdističku!; ukidaju objektivne mogućnosti čak i eksperimentalne, pozitivne i egzaktne znanosti, skrušenom i pristranom spoznajom da je u svakom eksperimentu imanentno prisutan i spoznavatelj; razaraju prirodnu lestvicu tonova; uvode nadosjetilnu umetnost, osetilima nedostupnu sliku: šta je apstraktna slika, to se više neposredno ne vidi; samo društvo zasnivaju na rascepu i otvorenosti, a ne celini, sustavu i redu; umesto plesnih koraka, trotakta i vekovne geometrije plesa, tu je sada breakdance, popping, locking, i svi hibridi jazz&hip-hop grčenja...kao što je i budali očito, osnovne su kategorije helenskog i kršćanskog sveta snažno uzdrmane: svijest, svijet, vrijeme, prostor, subjetk, objekt, sve je to postalo nepostojano, relativno, nepouzdano, ili jednostavno isprazno, e da bi in ultima linea na ispražnjeno mesto jednog raspetog skandaloznog boga mogao zasesti nekakav mernički Demijurg. Tu se razvijaju brojne urote: masoni švercaju Lenjina u Oktobar; devetnaestostoljetne engleske i škotske zavere besne Balkanom u socijalnom eksperimentu socijalističkih republika; urotnici izabiru Gavrila Principa ne bi li pokazali da umesto Mihaelovog principa, vlada eon pod dominacijom arkanđela Gabrijela: G-princip!; organizuje se Prvi svetski rat, o čemu uverljivo piše R.Steiner, kao slobodnozidarsko obaranje konkurentnih europskih carstava: onog Romanova, i našeg, domaćeg, habsburškog; ezoterična Tulla porađa Hitlera, koji porađa holokaust: svetsku žrtvu paljenicu!; Iluminati vladaju čak i zabačenim provincijama, i pobedonosno na krov Doma Oca Domovine, dr.Ante Starčevića, stavljaju kipić Anđela lučonoše, pro-svetlitelja, iluminatora, Lucifera, dočim na južnom ulasku u Zagrob, mesto za grobom, obesno instaliraju piramidu s dolarske novčanice: ANNUIT COEPTIS! Zagrob postaje mesto konačnog obračuna: Kaptol gori u gloriji neba, sevaju plamenovi ljubičaste apokalipse, i grad koji leži na 16.meridijanu, koji je, kao što se zna, zemaljska senka projekcije mača Sv.Mihaela - čemu je uostalom posvećen Mihaljevac! - biva uzdignut na razinu atopičnog, izmeštenog, ne-u-mesnog mesta - mesta obračuna Dobra i Zla!
    E, tu se javlja naš junak, junak našeg doba: Šef Nebeske Garde i Moralne Policije u liku Nemanje Prvovenčanog II, cara vaseljenske posvudi, ktitor Kosmosa kao svoje Zadužbine!
    Je l' vam ovo dovoljno interesantno ili da ubacim kakve lokalne i ukarajinske devojke iz korporativnih komunikacija? Za politiku ne brinite, o tome se i radi: Nemanja ide po svetu i ponižava, maltretira pa i dekapitira, u skladu s karmičkom bilancom i diskrecionim pravom na Poslednji Sud, globalne i lokalne badže i dase, upada u Dnevnike i centalne informativne emisije, ispaljuje srebrn metak u Štrige, Štrigune i svekolike Vampire politike, a narod ga slavi, žene vole a deca opevaju! Uskoro izbija na vodeće mesto svetskih top-lista...
    Šta kažete?

    14.04.2007. (12:30)

    A onda je neki poluanonimni nesretnik odgovorio:

    tajni

    Roman o tome je napisan, zove se Karneval, 7 pjevanje.

    Prokleti Bela Hamas, rekao sam ja!
    Još kadikad.

    avatar

    10.10.2008. (02:22)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    KINDLERS NEUES LITERATUR LEXIKON BAND 21. SEITE 538-539
    KARNEVAL
    (ung.; Karneval). Roman des Kulturhistorikers und Philosophen Bela HAMVAS, entstanden 1948 bis 1950, aus dem Nachlaß veröffentlicht 1985.
    Schauplatz dieses philosophischen Monumentalromans, einer »metaphysischen Pikareske« (E. Haldimann) in sieben Büchern, vom Autor selbst als Schicksals- oder auch als Fehlbarkeitskatalog, als Dämonologie oder, HERAKLIT zitierend, als ,,Geschichte des zehntausendhäutigen Geistes" charakterisiert, ist der Karneval, eine universale Metapher fur die unendlichen Metamorphosen des Menschen in seiner metaphysischen und historischen Existenz. »Hamvas' Thema ist, losgelöst von nationalen und aktuellen Belangen, die Krise der universellen Zivilisation, der moralische Verfall des modernen Menschen« ~. Haldimann).
    Hauptgestalt des Buches ist Michael Bormester, der Sohn des Hilfsreferenten Virgil Bormester (dt. »Weinmeister«), der sich auf den Weg macht, seinen wahren Namen, seine Identität zu suchen. Der Erzengel Michael spricht ihn an, aber Virgil ist in unglückliche Abenteuer verstrickt und zur Identifikation nicht imstande, deshalb gibt er sowohl das Suchen, als auch den Namen Michael seinem Sohn weiter. Der Name Michael ist Mittelpunkt der gesamten Erzählung - und ihn kontrapunktieren die Maskennamen der 300 auftretenden Personen, in denen Michael sich selbst erkennen muß. Der Karneval ist Karneval, damit niemand seinen Platz behält, und so wird der Neugeborene in der Wiege vertauscht. Dem schizophrenen Jahrhundert entsprechend, leben die beiden vertauschten Kinder das Leben des jeweils anderen, was heißt, daß der einzige Michael zu zwei Personen wird.
    Der anfangs auf die Kleinstadt beschränkte Familienroman weitet sich in einem von mehreren konzentrischen Kreisen auf das Land und schließlich auf die fünf Kontinente aus. Und ebenso die Zeit, denn »was hier geschieht, gilt für alle Zeiten«.
    Das Romangeflecht umgreift die Ereignisse der vermeintlich realen Welt von der Jahrhundertwende bis 1950 und wird damit der sichtbaren, realen Geschichte gerecht, aber über ihr steht der esoterische Sinn, der Hüter der »wundersamen Veränderungen der Seele«. Beide sind verbunden durch das Funktionsgespräch zwischen dem Erzähler und dem »agent spirituel«; die Authentizität gewährleistet die unanfechtbare »Stimme«.
    Bei der Mobilisierung soll Mike, der extravertierte Clown und Gentleman, an die Westfront geschickt werden- aber schalkhafter als Eulenspiegel und Panurge (der Schelm aus Rabelais' Gargantua-Roman) und obendrein mit der Luzidität eines Strategen gesegnet - setzt er sich über den törichten und grausamen Machtapparat des Diesseits hinweg. Seine Ironie drängt mit den sprachlichen Purzelbäumen eines James Joyce auch noch zwei Nachbarländer in einen Krieg, ohne daß er auf der »Gegenseite« Michail wahrnimmt, den »Heiligen«, sein introvertiertes Ich, das vom östlichen Kriegsschauplatz kommend in russische Gefangenschaft geriet, die Taiga durchlitt, in Tibet die östliche Weisheit erlebte, China durchreiste und auf der Insel Sansibar an Land ging, wo Mike und Michail aus der westlichen und östlichen Hemisphäre zusammentreffen, also Michael Bormester seinem Selbst begegnet. Es zeigt sich, daß der Heilige und der Clown nicht nur zusammengehören, sondern auch austauschbar sind.
    Die »Vereinigung« im Tempel der Kali auf Sansibar wäre nicht zustande gekommen ohne Antennis, eine dritte Person. Der Anima-Spiegel des Michael Bormester ist der »älteste«, von der Zeitmaske unverhüllte; der strahlende Engel des Blendwerks lacht den aus, der die Masken für Wirklichkeit hielt. Mike und Michail, der leidenschaftliche Lachende und der spirituelle Leidende, erkennen in den Masken das Blendwerk der Welt. Kali, die Erdgöttin, ist das Blendwerk selbst, und in Antennis, dem strahlenden Engel, erkennt sie sämtliche Frauen, mit denen sie bisher rang.

    avatar

    10.10.2008. (02:22)    -   -   -   -  

učitavam...