Komentari

vaseljena.blog.hr

Dodaj komentar (28)

Marketing

  • NEMANJA

    Zanimljiva je ova polemika: Baretić u svome tekstu uglavnom citira Čadežov tekst, a Čadež u svome tekstu uglavnom citira Baretićev tekst; vjerojatno je riječ o nesporazumu, ili možda, nasuprot, o nekom prešutnom sporazumu o intertekstualnosti, kako je shvaća hrvatski književni Duh.
    Kažem Duh, jer, ovdje se radi o Piscu, čiji su Baretić i Čadež samo avatari: ispisujući jedan te isti tekst, hrvatski palimpsest, zakleti neprijatelji, kao u priči Teolozi, sub specie aeternitatis postaju jedna jedinstvena osoba.
    Čadež ipak ima pravo: Baretić svakako nije jedno od, ako ne i najpismenije hrvatsko pero.
    Ali, Bože moj, što se može, bolje da je tako, da piše, nego da ga preuzme ulica.

    avatar

    13.04.2008. (23:51)    -   -   -   -  

  • cveba

    ..pa ulica vlada Hrvatskom, cudim se kako to do sada nisi primjetio ! ? , a najpismenije hrvatsko pero je bio i ostao Miroslav Krleza.

    avatar

    14.04.2008. (01:03)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Krleža je div, ali, meni je osobno draži jezički genij Ujevića, ili naprosto dobar hrvatski jezik Josipa Tabaka. A kad bih trebao izabrati kojim bih jezikom ja volio govoriti i pisati hrvatski, bio bi to po Grčiću redigiran i lektoriran jezik prijevoda Borgesovih sabranih djela. Kad malo razmislim, pada mi na pamet niz prevoditelja čiji je hrvatski puno bolji od jezika većine naših književnika: Višnja Machiedo, primjerice.
    Halter će biti oduševljena kad se sjetim i sintaktičke pameti Ivane Brlić Mažuranić.
    U mojoj generaciji mislim da je stilistički nenadmašan Hrvoje Hribar, za kojega je prava šteta što snima a ne piše.

    avatar

    14.04.2008. (02:56)    -   -   -   -  

  • prljava igra (!)

    svakog razboritog i postenog cistaoca ova ce isprazna polemika postideti; deskriptivni delovi cadezovog texta o ekskurziji hrvatske mediokritske elite svakako je uspeo. ovaj analiticki, proptujuci, u 'o, zasto?' tonu doista deluje kao instrument. sve u svemu - bruka.
    moj skromni sud.

    avatar

    14.04.2008. (03:49)    -   -   -   -  

  • prljava igra (!)

    a shto se tice ivane psajko, o njenoj se knjizi moglo cuti u renomiranim nemackim medijima.

    avatar

    14.04.2008. (03:51)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Ha, ha, e moj druže beogradski, vidiš li ti kako Horvatima ni treba Srbalja a da se čilo pobiju i hametice satru sve do jednoga! Samo im organizuj igru muzičkih stolaca - vidi: Asterix - i da vidiš kako će padati žrtve, kao kod Verdena.
    Genijalna je ovo polemika: Kaj se zbiljam pripetilo v Leipzigu! Odlično. Čadež je to zakuh'o k'o goli kuvar (jebo te Stipe Šuvar)! Pogledaj recimo ovaj zadnji dio, auktora Nenada Bartoličića. Desetine i desetine rečenica, ali niti jedne o Leipzigu:
    Iako sam uvjeren da tekst poput Čadežovog ne može zasjeniti pozitivan i ohrabrujući dojam koji je ostavio sveukupni hrvatski nastup u Njemačkoj, što je potvrđeno u brojnim osvrtima kako u hrvatskim tako i u njemačkim medijima (što je ovom prigodom još važnije), bilo bi zanimljivo i od što većeg broja neposrednih sudionika saznati kako su ga oni doživjeli.
    Ingeniozno! Znam Barnija, dobar dečko, i ovo je brilijantno sročio: Iako nas je Čadež uslikao k'o žive, bilo bi neophodno da se što više svjedoka javi ne bi li i oni koji nisu imali tu sreću biti u Leipzigu - pa ni kao hrvatski književnici - intenzivno doživjeli uspjeh i ohrabrujuć dojam koji je ostavio sveukupni hrvatski nastup u Njemačkoj! Ha, ha, ha, genijalno, jebomepas, i to dupli, ako ovo nije za pet! Veli Barni:... što je potvrđeno u brojnim osvrtima kako u zemlji tako i u inozemstvu! I-hi-hi, pa nemreš bolivit! Apeliram ovim putem na što veći broj neposrednih sudionika da svjedoče o tome kako su oni doživjeli ovaj pozitivan i ohrabrujuć dojam!
    Buahahahaha, pa toga nema ni u Špišić Bukovici, jebotepas, i to dupli, ako ima!
    Objavit ću oglas, idem iz ovih stopa...
    P.S.
    Jesi li uočio kako je Jergović pljunuo na sve one koji su, kao hrvatska književna reprezentacija, otišli u Leipzig: kravata oko vrata visit će im kao simbol onog identiteta koji u tekstu i u literaturi nedostaje ili ne postoji!? I nitko ništa! Nitko da bi zucnuo! A sad se na pognuto drvo svaka koza vere, što u prijevodu na hrvatski znači da na sirotinji i zec kurac oštri.
    Iživljavaju se na Čadežu jer ne smiju na Jergovića. Dirnu li klasika, jebat će im Nino mater! Ha, ha, ha, horvacki bijednici! Nema više piskaranja po EPH, a bez piskaranje teško da će da bude i karanja, ako tkogod još ovde i kara otkako je Lazanski otiš'o!
    Ajd, sad, uzdravlje!

    avatar

    14.04.2008. (05:22)    -   -   -   -  

  • inhibitor

    Nešo, ovo je već komentirano, ali kad si nam već pejstao Čadežov tekst moram izdvojiti ovaj biser:
    "Perišić je pak otišao na “nastup”. Sjeo je, zagradivši laktom svoju prevoditeljicu kao kakav važan čovjek, i zaustio, shrvan tremom: “Nema boga u Susedgradu priča je o tome kako nema boga u jednome zagrebačkom predgrađu”. Potom je zašutio, a žena je čitala. "
    ahahahaha!

    avatar

    14.04.2008. (10:09)    -   -   -   -  

  • doktor Jatogen

    Miserere.

    avatar

    14.04.2008. (10:50)    -   -   -   -  

  • Herostrat

    Čad(ež) do Lajpciga!!!

    avatar

    14.04.2008. (11:29)    -   -   -   -  

  • halter skelter

    Najodvratnije u svemu je Baretićevo pozivanje na dio o Simi, jer je to najljepši dio teksta koji, pri tom, točno opisuje Simu, i to ne bolesnog Simu, nego Simu kakav jest, Simu koji je ustinu i pisac i performer i čovjek bez taštine i manije vlastite veličine, znači endem. Konstantin Bogobojazni je, po mom mišljenju, ponajbolji i najnepoštenije zanemarivan roman na hrvatskom jeziku od osamostaljenja Hrvatske. To je zato jer je Simo pjesnik i mari za svaku riječ i za svaku rečenicu i za svaki sentiment i za svaku priču unutar priče. Konstantin ima sve što drugi nemaju, hrabrost, iskrenost i, ponajviše i najvažnije, u tom romanu nema zlobe, nema jala, nema bijesa, nema buke. Simo čovjek i Simo pisac je od onih koji se daju, a to je teško progutati.
    Na Baretića ne treba trošiti riječi. Osmi putnik je stravičan tekst, apoteza kiča bez pijanstva, zamorna parada banalnih ekscentričnosti, vrišteći dokaz onomu više je manje. Ali pazite se, Baretić piše novi roman kojemu je ministarstvo dalo potporu, a siže je živi sprd, samo ne smijem pričat.

    avatar

    14.04.2008. (12:36)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Halter, nije najodvratniji dio, pa ni ovaj o Simi, koji je heroj, i to u najstrožem smislu te riječi, nego je sve odvratno, cijela ta štorija: hrvatski knjižovnici misle da je njihov put u Njemačku bio super, i da je to ideološki intaktna tema, te se u tom smislu ne smije napisati da je Nema boga u Susedgradu priča o tome kako nema boga u jednome zagrebačkom predgrađu, tj. da se ne bi smjelo primjetiti da hrvatski književnici slabo divane nemački; Čadež ih je pak odvalio s pravom, no, ima i on puta na glavi: odvalio ih je za Jergin račun; Jergović, opet, koristi bonus EPH-klasika: on ne želi brati maline po Šumadiji s fašistima jer oni nemaju identiteta, ni u tekstu ni u literaturi - taj im visi u kontekstu, oko vrata; na to hrvatski knjižovnici šutiju, nitko ni da bi, od sto glasa glasa čuti nije, ali ama baš nitko da veli: Čuj, Jergos-Šmergos, ma ta tvoja talambasanja su kurac, i u tekstu i u literaturi, i ima Mandić ipak pravo kad veli da bi se raspala u paramparamparčad da ih se dohvati Kuljiš, koji je, pišući o Karahasanu, napisao "Osim toga, naslućujem jedan odvratni oportunizam, koji se već pretvorio u književnu školu - svaki literarni Bosanac mora napučiti svoju prozu Židovima, valjda kao pečat multietničkog Sarajeva koji tobože posvuda vuku za sobom, kad već optiraju za neku metropolu, sad više ne Beograd, kao u doba Andrića i Selimovića, nego, primjerice, za Graz i Berlin. No, njihovu banalnu eksport-literaturu, više ne možeš izvoziti, nego samo dilati regionalno.", a što vrijedi o Karahasanu, vrijedi i o Karamiljenku, pogotovo jer Miljenko kara rijeđe, itd. i u tome smislu. Sve je ovo mutno u nama, moja Beatrice, i Barni koji pledira za telegrame podrške što većeg broja svjedoka Čuda u Leipzigu, i Baretić koji ima muda palamuditi Čadežu, ali nema tri čiste odvratiti Jergoviću, s kojim bi se, uostalom, brzo složio da od Hrvata treba odustati, iako svi ti homunkulusi u ovom otužnom freak-showu nemaju ni najnejasniju predstavu o tome zašto bi od Hrvata, što je savršeno dobra preporuka, konačno trebalo odustati: jer, Hrvati, to su oni, ma koliko mi šutjeli o tome! Oni: i Baretić i Barni i Čadež i Jergović i Perišić itd.itd.itd....
    Čak mi više nije ni zabavno - ne volim kad se uhvatim u zluradosti!
    Pomalo sam, čini mi se, tužan. Kolika ja mogu biti tužan, i koliko se mogu rastužiti nad hrvatskim književnicima. Izgleda da sam ja ipak dobar čovjek. Za svaku se pizdariju rasplačem!

    avatar

    14.04.2008. (17:07)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Upravo razgovaram sa Slovencem Čadežom! On je naime zelo pravi hudič Slovenc! To ja nisam znao, a vjerujem ni Kizo ni Njetočka ni Luce ni Manistra, a bogumi ni Igra ni Maro ni Verte ni Dottore! U svakom slučaju, sve ovo mijenja na stvari: Čadež je Slovenc, i kao takav u sukobu je interesa.
    Uostalom, sve je ovo unutarslovenski obračun: pogledajte samo što Slovenka Pogačnik, Jagna Pogačnik, piše o tom prokletom hudiču:

    Zadnji mesec na hrvaškem literarnem prizorišču je minil v znamenju raznih prepirov. To ne bi bilo nič novega, če se tokrat ne bi tonaliteta res izostrila do skrajnih mer. Nihče ni pričakoval, da bo hrvaško gostovanje v Leipzigu minilo mirno, ampak takšno količino zajedljivosti in prostaštva niso pričakovali niti največji pesimisti.

    Sejem v Leipzigu hvala za vprašanje je minil dobro, hrvaška literatura se je ob manjših, zanemarljivih zdrsih prvič spodobno predstavila, večinoma z mlado in energično ekipo piscev ter s kupom svežih prevodov v nemščino. To je teza, ki jo ponavljajo vsi novinarji in sodelujoči na sejmu, medtem ko so selektorji še malo bolj evforični. Potem pa se je neko soboto pojavilo izjemno dolgo besedilo gledališkega kritika, novinarja in občasnega pesnika Tomislava Čadeža, v katerem je celoten nastop na sejmu in sodelujoče žalil po dolgem in počez. Selektorjem je očital nekompetentnost in privatizacijo, program naj bi bil po njegovem mnenju provincialen, občinstvo je označil kot nezainteresirano, pisce pa kot popolne nevedneže, ki ne znajo nemškega jezika in se sploh ne znajo obnašati na takšnih prireditvah. Nekatere pisce je Čadež tudi osebno žalil, prikazal jih je kot popolne bedake, spustil se je celo na raven posmehovanja njihovim fizičnim lastnostim. Besedilo, na trenutke duhovito, sicer pa kratko malo prostaški pamflet, je takoj izzvalo protiofenzivo, ki je v Čadežu in njegovem tekstu prepoznala podaljšano roko sabotaže, ki naj bi jo v Leipzigu izvedel dolgoletni založnik in podpredsednik Hrvaškega društva pisateljev za mednarodne odnose Nenad Popović. Na stroške društva pisateljev je v Leipzig peljal tri pisatelje, ki niso bili vključeni v uradni program, in izdal posebno številko revije s prevodi avtorjev. Medtem ko se je javnost začela povsem legitimno spraševati, kdo tu koga in zakaj, sta na letni skupščini društva pisateljev besno podala odstop aktualni predsednik PEN Zvonko Marković in književnik Delimir Rešicki, prav zaradi domnevne sabotaže in omenjenega besedila (za katerega trdijo, da je bil spisan po diktatu), v katerem se je Rešicki znašel med tistimi, po katerih so letele psovke. Hkrati pa vsi komentirajo dogodke, blogi se rušijo od pošte, pisci, kot je Renato Baretić, odgovarjajo Čadežu na isti ravni in z enakim slogom, predvsem pa je vse skupaj daleč od zadovoljstva, da je letošnji Leipzig, menda uspešen, minil.
    V senci takšnih in podobnih literarnih prerekanj je minila letošnja podelitev nagrad Jutarnjega lista, ki za zdaj niso izzvale komentarjev. Nagrajeni sta bili odlični knjigi, publicistična 1941, leto, ki se vrača Slavka Goldsteina in prozna Naš človek na terenu Roberta Perišića.

    Goldsteinovi 500 strani dolgi knjigi je res težko kar koli očitati, pričakovanega odziva na Perišićev roman pa tudi za zdaj še ni. Morda so porabili strelivo že pri nominacijah in seveda pri Leipzigu. Kakor koli, Perišić je zmagal v eni najmočnejših konkurenc do zdaj (Drakulić, Drndić, Kovač, Rešicki) in izjemno tesno – zmagal je za eno samo točko. Gre za odličen roman z urbano tematiko, ki tematizira nove hrvaške razmere, medije, kulturne kroge in klike, nove centre moči, vse pa se prepleta okoli ljubezenske zgodbe. Perišić je tako pospravil v žep 50.000 kun, pripombe, da je nagrajena oseba iz medijske hiše, ki podeljuje nagrado (Perišić je kolumnist Globusa, ki tako kot Jutarnji spada pod Europapress holding), pa ne gre jemati resno. Perišić je eden redkih piscev, ki ima nos za novo in formo za književni okvir sodobne resničnosti, kar je bilo letos tudi uradno potrjeno.

    avatar

    14.04.2008. (17:41)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Evo kaj Čadež, na slovenskom, koji spika očito bolje nego hrvacki, odgovara Jagni pod pseudonimom Flatworld:

    Ni jasno kakšen je bil namen objave tega teksta. Predvsem je tekst pisan enostransko, z enega zornega kota. Avtorica Jagna Pogačnik je zelo aktivna soustvarjalka hrvaške kulturne, zlasti literarne scene. Tega nepoučen bralec seveda ne ve in ne more izvedeti. Njen zapis je predstavljen kot zapis novinarke kar Pogačnikova seveda in nikakor ni.
    Ta njen izrazito subjektiven položaj je sicer legitimen a le dokler ne pripelje do enostranskih prikazov.
    Prvič, omenjeni tekst novinarja Čadeža v sobotni prilogi Magazin Jutarnjeg lista sploh ni nikakršna afera niti dogodek, ki jo bi bilo potrebno tako predstavljati. (www.jutarnji.hr, glej magazin, 29.3. 2008) Razen, seveda, za insiderske kroge katerim Pogačnikova pripada.
    Drugič, tekst čadeža je ostera daleč od žalitev.Pogačnikova popolnoma spregleda osnovno sporočilo Čadežovega teksta, ki je namenjeno lažnemu prikazovanju kako je bilo gostovanje hrvaških književnikov "osrednji dogodek knjižnega sejma v Leipzigu" in dogodek "brez primere" kot so to večinoma poročali hrvaški mediji. Čadež je zelo lepo prikazal kako je to megalomanstvo, tako značilno in tako prisotno v delu hrvaške javnosti in zlasti medijev, izgledalo v resnici. Še več, z zelo dobrim opisom je prikazal vso provincilanost tega megalomanstva. To je seveda marsikoga zmotilo. Ali je zmotilo tudi Jagno Pogačnik kot insiderski del hrvaške kulturne scene ali jo je na tak zapis nekdo nagovoril ni važno. Vsekakor njen zapis ni zapis novinarja zunaj konflikta interesov. Pogačnikova omenja Zvonka Makovića (in NE Markovića) ter njegovo ogorčenje in napovedani odstop. Ne omenja pa njegovih koleričnih izpadov te dni v hrvaških medijih ter zanimivega dejstva, da ga napovedani odstop zaradi Čadežovega pisanja (sic! zelo demokratično in pluralno) ne moti, da ne bo te dni odpotoval z delegacijo hrvaških književnikov na Japonsko. S pojasnilom, da je pač on (!!) organiziral to potovanje.
    Na koncu, kaj ima s tem tračem in aferami opraviti slovenska javnost? Informacije so dobrodošle in tako tudi o dogajanjih s Hrvaške. A mnogo bolj zanimiva je nagrada Slavku Goldsteinu za knjigo (avtorica niti ne napiše jnenega naslova) "1941 - leto, ki se vrača" Knjiga govori o vzrokih, okoliščinah in posledicah ustaštva in njegovi percepciji na Hrvaškem danes, zlasti med mladimi. Knjiga je odlična. Tako kot knjiga kot tudi tema o Hrvaški včeraj, danes in jutri ter o nasliju nasploh, ne samo na Hrvaškem, V mnogočem je zanimiva tudi za slovensko javnost.
    No, kljub temu ji Pogačnikova v svojem zapisu nameni le nekaj vrstic. (??) Ni jasno, zakaj toliko pozornosti in prostora neobjektivnemu prikazu insiderske afere in tako malo o resnično zanimivi ter kvalitetni knjigi.
    To velja kot vprašanje zlasti uredniku na Dnevniku, manj Pogačnikovi. Ona je pač le zapisovalka aferice v delu hrvaške kulturne srenje katere pomebne del je sama. Kot taka je tudi zapisala tekst, ki ga je zapisala.
    Lepo. A zakaj je bil ta(k) tekst objavljen??

    Strašno! Da se Slovenci i opet razračunavaju preko naših leđa, i iza njih!

    Čadež, ti si Joško Joras hrvatske kulture!
    Ma što to značilo!

    avatar

    14.04.2008. (17:42)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Nego, kad smo kod Jagne, htio sam već neko vrijeme pitati zna li netko išta o ovoj opasci na koju sam nabasao na jednom ovdašnjem forumu:
    "Fakat ne vidim čemu ta jagma oko Jagne. Imaju pravo svi koji tvrde da ona piše kritike prema politici kuće, odnosno uredništva svoje rubrike. Zna se koga se hvali, a iz kojih se izdavačkih kuća pisci kude. Nije to samo specijalitet Jutarnjeg, nego svih novina i zato pametni ljudi ne čitaju kritike nego se u odabiru knjiga rukovode vlastitim ukusom.
    Kritičari su općenito bedasta pojava, slično kao i teoretičari književnosti. Ljudi koji pate od jada što sami nisu u stanju ništa kreativno smisliti (J.P. se, po uzoru na Djapića, inspirirala radeći svoj magisterij, pa su je na FF-u lijepo zamolili da ode s posla), pa onda do bola klasificiraju, analiziraju i kritiziraju, te na kraju sastavljaju antologije ukoričujući tuđe radove, jerbo je to jedini način da svoje ime vide na koricama nečega. Gledaj me, mama, objavio/la sam knjigu! Mogu i bez ruku!
    Treba ih ignorirati. Lijepo put pod noge pa u knjižaru, gdje se onda provede neko vrijeme listajući, čitajući i kupujući...to je jedini način da se dođe do dobre knjige po našem ukusu."

    O čemu se tu radi? Zakaj se sad ide tak nisko s insinuacijama da je Jagna prepisala svoj magisterij? Vi Hrvati ste stvarno nečuveni šovinisti: mi Slovenci nikako nemremo prosperirat na hrvaškem! Te Čadež pseto, i to tornjak, bosanski, Jergovićev, te Jagna prepisivačica! Ima li tu kraja?

    avatar

    14.04.2008. (17:57)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Baretić je sigurno opet odigrao na sigurno.
    Na njegovom mjestu ja bih radnju situirao u ratno vrijeme: tu je mogućnost mnogobrojnih žrtava ipak najveća i najlogičnija, a bez žrtve nema umjetnosti, zna se!
    U drugom koraku, učinio bih - dakle, da sam ja Baretić, ne ja kao ja, razumemo li se? - obrat: pomaknuo bih situaciju od ruralnog elementa k urbanom; ruralna je Hrvatska tradicionalno krivac za Žrtvu, što je i osnovni krimen naše književnosti koja falsificira neospornu istinu o Gradu kao rodnom mjestu svekolikog šovenskoga zla, pa bi konačno bilo dobro i svrsishodno situirati radnju u Urbani okoliš.
    Štoviše, posegnuo bih za paroksizmom: kad je urbano, neka bude do kraja, a što je urbanije od kakvog dekadentnog bordela, koji je, k tome, za hrvatske gradske prilike još uvijek polufikcionalan topos: jest da ih ima, ali ne legalnih, to jest: i ima ih i nema, ili, ima ih kao da ih nema. Ovo "kao da", als ob, jamči metaforičnost cijele situacije, pa tako imamo i globalnu metaforu: lokalni bordel kao zastupnik Svijeta!

    Dakle, Baretić zasigurno piše roman čija je radnja smještena u splitski ratni polusvijet nekog provincijskog, hotelskog bordela.
    Budući da je Baretić ziheraš, da ne bi bilo nikakve zabune, hotel je zasigurno "Split".
    Baretiću, jesam li pogodio?

    avatar

    14.04.2008. (18:31)    -   -   -   -  

  • lijecenikatolik

    Želim da mi neko ovde lepo objasni ko je Jatogen? Mene impresionira njegovo misljenje da ja uopšte nisam pesnik. To još nisam doživio. Veoma interesantan pogled, govorim to bez ironije. Hoću i da mi neko objasni šta mu znači to da ja umem da pišem ali nisam pesnik jer nemam duha?

    avatar

    14.04.2008. (19:34)    -   -   -   -  

  • cveba

    ..Lijeceni, ko te hebe da bi ti morao znati tko je Jatogen? Pa vidis i sam da mu fali slovo r u imenu, ti bokca, ma to ti je jedan bleso, bas kao i svi mi.

    avatar

    14.04.2008. (20:41)    -   -   -   -  

  • lijecenikatolik

    Kaj se, Cvebice, odmah hrustiš? Kaj ja sad moram pohvatati sve zaostatke da bih imao pravo glasa? Ja, bih, primjerice, znao u dvije rečenice opisati tko je Cveba, tko je Manistra, tko je Nemanja, jer sam klečal na njihovim blogovima, a ovoga ne znam pa pitam. Ili sad moram provesti tri dana na njegovom blogu? Zakaj?

    avatar

    14.04.2008. (21:27)    -   -   -   -  

  • lijecenikatolik

    Evo, otišal sam na blog toga Jatogena. Pa nemam ja sad živaca sve to čitati. Možda sutra.

    avatar

    14.04.2008. (21:47)    -   -   -   -  

  • doktor Jatogen

    Eh, Liječeni, ti bi sad sa svima da se povataš. Nijesam zainteresovan. A ti nijesi pjesnik. Ti si prašinar. Nemoj me krivo shvatiti: neka si ti po njima opleo, to je dobro. Ali nemaš svoje pismo. Evo ti, pazi, slušaj:
    "Uticaj teksta na društvo (koji se ne ostvaruje nužno u trenutku kad se taj tekst javlja) ne meri se ni širinom njegovog odjeka niti vernošću slike društveno-ekonomskih odnosa koja je u njemu odražena ili bar koju on projektuje prema nekim sociolozima zainteresovanim da je tamo nađu, već prvenstveno žestinom koja mu omogućava da prekorači zakone koje sebi daje neko društvo, neka ideologija ili filozofija da bi se sami sa sobom složili u hvale vrijednoj težnji ka istorijskoj suvislosti. To prekoračenje zove se pismo."
    Eto, to ti je. Kod tebe nema tog prekoračenja. Tvoje je jedino prekoračenje - pretjecanje magaraca. A već i želik-žabe na glans-granama krekeću da nije nikakva slava pretjecati magarce. A sad pažljivo izanaliziraj ovaj tekst, pronađi poneki krivo upotrebljen genitiv (koga / čega nema, nema), pa me - kako bi Peđa Raos rekao - "uhvati za izraz".

    avatar

    14.04.2008. (21:54)    -   -   -   -  

  • doktor Jatogen

    Cvebo, već ste mi jednom ukazali na to "r", ali ja sam, dobro razmislivši, odlučio ostati pri krnjoj verziji "Jatogen" umjesto "Jatrogen", i to iz jednog jednostavnog razloga: da se jadni doktor o kojem je riječ zove Jatrogen, bio bi nekako presavršen - ovako je u samome začetku (ime!) bogatiji za čitavu jednu dimenziju: za užas nepotpunosti. Bit će vam jasno nakon što pročitate svih 40 poglavlja te davno napisane autistične trokutaste spirale (1-2-3-1-2-3...), što znači - nikad.

    avatar

    14.04.2008. (22:09)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    Jatogen, Čadež, mir, mir, mir, nitko nije kriv.
    Nema smisla da gubite vrijeme i energiju na svađu, koja vam ionako ne ide od ruke, kad ćete se kroz dan, dva razgovarati kao pravi drugovi, a to zato i jedino stoga jer i jedan i drugi ljubite poeziju.
    Jatogen, grešiš dušu: Čadež jest pjesnik, jedino, nije svaki pjesnik Rimbaud.
    Čadež, nemoj mi živcirati doktora, iako je on kao katana, što više reže to je blještaviji, jer Jatogen je delikanta duša, a i dobra, kazao bih, koliko sam ga u ovo malo vremena uspio upoznati. Posljednjih tjedana, povrh svega, piše u životnoj formi, i nema potrebe da mu skakućeš po glavi kad i sam vidiš da je naš dottore čovjek od formata.
    Vidiš da želik žabi i glans grane pršte unatoč genitivnim metaforama, pa se nađite negdje napola puta.
    Inače, dottore, imam mi pametnijega posla. Evo, ova definicija koju nudite: pismo je prekoračenje zakona koje sebi društvo, ideologija ili filozofija zadaju da bi se sami sa sobom složili u težnji k historijskoj suvislosti! Promotrimo sad izbliza što se tu tvrdi.
    Pismo, to je nekakvo prekoračenje, transgresija. OK. Ali i sex je transgresija: recimo, to je tantrički ideal, npr. ševa brahmana i pralje, svećenika i žene iz kaste čija sjena ne bi smjela pasti na predstavnika tako plemenitog roda! Konačno, to prekoračenje horizonta vremena, pa to i nije presložena ideja: prvi posjetitelj crkve Il Gesu stupio je u zaista novi, prije neviđen svijet, okupan krepuskularnim ligh-showom protobaroka; što pak kazati za posjetitelje projekcija svjetlopisne braće svjetlosnog imena Lumieres, u Salon Indien du Grand Café?; ili za Coleridgeovog Kublaj-kana, koji je, kao što smo opomenuti, u vrijeme kad je napisan bio shvaćen kao ekstravagantna onirička pjesma koja nije mnogo više od psihološkog kurioziteta, dakle, bio je shvaćen kao pretjeraniji no sada...Mogao bih ovakvih primjera nizati koliko god treba da se odjednom, od zrnevlja stvori sofistička hrpa. Ali, mislim da ovaj nazor na stvari pati od jednog nedostatka: anakron je! Anakron u smislu učitavanja ideja moderniteta u predmoderne epohe, razdoblja i stilove. Hoću kazati: ideja prekoračenja Zakona koji konsolidira neki poredak (društveni, idejni, etc.) kao temeljni umjetnički desiderat, bojim se, iznašašće je buržoaskog okružja: s jedne ga je strane omogućilo, kao projekt afirmacije trećeg staleža, koji je, kako to već ironijom povijesti biva, istim tim zahtjevom stoljeće kasnije bio osporen: ono što Bunjuel radi buržuju, a to je da ga objašnjava dok ga šokira, to je burgeois radio vlasteli, obrnutim redosljedom: prvo ju je šokirao, doduše nešto većom britvom no što je Bunjuelova, da bi odmah potom giljotinu obrazložio kao osnovni instrument Revolucije (to je ta transgresija granice poretka/svijeta, ne?), tumačeći kako uz krune neminovno moraju pasti i glave! Ja pak mislim da je ta ideja ili, ako hoćete, taj kriterij, pomalo, oprostite ali - staromodan! Mislim da revolucionariziranje svijeta nije ništa novoga pod kapom nebeskom. Ni estetski, ni politički. Štoviše, u svijetu u kojem nema ničega vrijednog očuvanja, konzerviranja, neophodna je jedna konvervativna revolucija: stvaranje svega novog, i to ex nihilo, ni iz čega! Vidite li vi taj paradoks! Uostalom, vidite i sami da opaska u zagradama odaje nepouzdanost same teorije: uticaj se ne ostvaruje nužno u trenutku objavljivanja teksta! Što bi to značilo? Da umjetnina ne prekoračuje obzor vlastitoga svijeta, nego tek nekog budućeg? Da tekst setecenta biva aktualan tek u XX.stoljeću, što bi Hocke mogao posvjedočiti, ili da će Joyce svoje valjane tumače doživjeti tek 2300-te godine, cum venitas Dies Irae, jer on je svojim kritičarima dao najmanje 4 stoljeća posla! Možda umjetnik radi potiho, kao voda, ili Crkva, ali vi i ja znamo da je ta tišina sasvim drukčije naravi no što je revolucinarnourotnička: jedan jedini stih, u neko predvečerje, usred solidne građanske egzistencije i s konjakom u ruci, i nikakva vam prekoračenja, moj amice, nisu potrebna! Konačno, zar je Nabokov bio ikakav buntovnik, s razlogom ili bez njega? Pa kad krene vrh jezika niz nepce u trotaktu do dentala, je li to umjetnost, moj dottore, ili nije?

    avatar

    14.04.2008. (23:23)    -   -   -   -  

  • babl

    Živjelo novinarstvo u Tennesseeju!

    avatar

    15.04.2008. (00:37)    -   -   -   -  

  • doktor Jatogen

    Ostvareno Pismo je transgresija utoliko što zalazi u prostor slobode, a ne - kako vi sugerirate - utoliko što krši zabrane ili prkosi. Odmakavši u prostor slobode, pero više nema potrebu izigravati mač. Kršenje zabrana, prkos, bunt, to je tek jedan od mogućih početaka pisma. Postoje, dakao, i elegantniji ulazi u taj prostor.
    Modernitet nije stvar epohe. Modernitet je, nadalje, pogrešan ukoliko njegov smisaoni horizont nije satkan od magije, čudesnoga. Onda se pretvara u avangardu. A avant-garde znak je militarističkoga porijekla, usmjeren pokoravanju, osvajanju.
    Takozvani postmodernizam trebalo bi prekrstiti u postavangardizam; postmoderna jest besciljno igranje plastičnim mačevima po ruševinama raznih modernističkih predvodnica.
    Na kraju krajeva, takve su odrednice posve nevažne i slabo me zanimaju. Sve što me zanima jest prostor slobode, ozračje čudesnosti, magija života.
    Uistinu: "San je prvo čovjekovo umjetničko djelo".
    I posljednje, dodao bih. Ultimativno, neuhvatljivo. Nešto za čime i Isus u potaji plakaše.

    avatar

    15.04.2008. (01:16)    -   -   -   -  

  • NEMANJA

    E, dottore, nemojte tako! Pa ni za ljubav diskusije!
    Naime, ne sugeriram ja transgresiju zabrane, nego definicija koju nudite: Utjecaj teksta na društvo mjeri se prvenstveno žestinom koja mu omogućava da prekorači zakone koje sebi daje neko društvo. Toliko o teoriji!
    (I, tek još nešto: oprostite, ali ne sugerira li vam uporaba pojma žestine - a o njoj se u prvom redu, tvrdi autor, radi! - da tu nema govora o slobodi, nego upravo o revolucionarnom kršenju zabrane, tabua, norme, granica uvriježenog - Zakona!)
    Što se povijesne prakse tiče, koje je to pismo ušlo u prostor slobode i kada?
    Ovo što vas zanima, pročitate li moj komentar još jednom, apostrofiram i sam: jedan jedini stih, u neko predvečerje, usred solidne građanske egzistencije i s konjakom u ruci, i nikakva vam prekoračenja, moj amice, nisu potrebna!
    Mada, oko tih se stvari ne treba pravdati: odviše su prozračne, tanane, kako vi velite čudesne i magične.

    avatar

    15.04.2008. (04:37)    -   -   -   -  

učitavam...