Komentari

putkasvjetlu.blog.hr

Dodaj komentar (26)

Marketing

  • jedna mala tipkovnica

    Znam i ja - viknuti .Nije pohvalno,ali ponekad me zbilja nečuju ,pa nemam izbora.

    avatar

    05.10.2007. (01:42)    -   -   -   -  

  • Koraljka

    Nisam baš sklona vikanju, meni je razgovor draži a pogled najjače oružje.

    avatar

    05.10.2007. (07:49)    -   -   -   -  

  • a ča se tu more

    ritko kad vičen ,,jedino kad mi je stvarno crta plafon dotakla ,a i to je rijetkost ! jer se tad i same sebe bojin !moj ljek je smijeh ,razgovor ,ako te ima ko slušat ,a sve drugo je manje taktično!!!

    avatar

    05.10.2007. (08:00)    -   -   -   -  

  • sebi pripadam

    I ja poznajem neke vikače... s vrimenom sam shvatila da viču jer tako skrate postupak - i iza toga se ne moraju baviti drugima, jer su kao ljuti! Dobar način za one koji to sebi mogu dozvoliti!

    avatar

    05.10.2007. (08:06)    -   -   -   -  

  • otkucaj

    Eh kad jedna osoba u mojoj okolini ne bi bila vikač bilo bi divno, ali ona jednostavno nije svjesna tog vikanja, jer njezin način pričanja je vikanje ( to je naučeno zbog buke na poslu ).Kad god sam se usprotivila da tiše priča, dobila sam po repu, a naročito mi takvo pričanje-vikanje smeta u autu...i tako ...pozdrav

    avatar

    05.10.2007. (08:17)    -   -   -   -  

  • Adwocatus Dyabolly

    ljudi počinju vikati kada im ponestane argumenata... na neki način argumentima sile žele iskompenzirati nedostatak sile argumenata... iako rijetko... i to se zna dogoditi... viknem, da dam do znanja da sam živ... no, najopasniji sam kada govorim tiho... vrlo tiho...
    lijep i srdačan pozdrav, mila :))

    avatar

    05.10.2007. (09:01)    -   -   -   -  

  • brod u boci

    Oni koji viču, obično su gluhi ili nagluhi. Ovdje ne mislim doslovno, nego su "gluhi" za tuđa mišljenja i osjećaje...

    avatar

    05.10.2007. (09:30)    -   -   -   -  

  • monita(ljepotica...bez zvijeri, s mužem)

    ja i moja draga kuma kad razgovaramo obično počnemo šapčići, a završimo da jedna drugoj uz geste, objašnjavanje rukama i povišeni ton završimo priču, a toga budemo svjesne kad prestanemo i vidimo da cijeli kafić bulji u nas...ne znam, skroz se unesemo u priču-to je jedna vrsta, druga vrsta je kad oglušiš( ko moja mama nakon glupe prehlade) i u biti dok se nije privikla na to novo stanje morali smo se derati da bi išta čula na ovo drugo uho(sad joj se stanje popravilo, ali nikada neće čuti kao prije), treća vrsta su oni koje ti spominješ i ti su najgori-jer se ne žele "izliječiti", jer bi morali, da se stišaju, početi uvažavati tuđa mišljenja....a to što si vikala ponekad na djecu, mi9slim da je to onako više do dana, jer nekad, bez obzira na svu ljubav koju osjećaš, pretpostavljam da znaju biti tvrdoglava;))

    avatar

    05.10.2007. (09:41)    -   -   -   -  

  • Kenguur

    Vikati ponekad ima koristi, ali ja sam od onih koji ne vicu puno.
    Tisina i cutanje nekada su opasniji od buke.
    Dok vicem djeca se smiju i misle da se salim, ali kad stavim masku na lice
    i postanem tih onda znaju da je dosta zajebancije.
    Oni koji me poznaju, znaju da sam gori kad sutim nego kad vicem :)

    avatar

    05.10.2007. (10:20)    -   -   -   -  

  • Auris

    kad sam ljuta onda baš vičem.

    avatar

    05.10.2007. (11:18)    -   -   -   -  

  • Dream_Maker

    Vikati da ih se čuje, hmmm
    Svi to ponekada činimo, ali biti vikač po odabiru a ne po temperamentu mi se ne sviđa.
    Više volim slušati one koji ono što imaju kažu normalnim glasom.

    R.

    avatar

    05.10.2007. (12:03)    -   -   -   -  

  • marsi

    Nikad ne vičem na djecu a kad sam ljuta i povrijeđena ...tada šutim ko zalivena
    jednostavno neznam izbaciti bijes ne očekujem da če me itko shvatiti...
    Nevolim kad netko viče izbjegavam takve ljude pa čak i one koji preglasno
    govore...počinje me boljeti glava nakon par minuta.

    avatar

    05.10.2007. (12:31)    -   -   -   -  

  • Tri Pojma

    mene boli glavba od puno vike, a odrasla sam u obiteljiu kojoj se puno viče. trudimse da ne bučim previše. ne uspijeva mi uvijek. osobito kad se smijem. :)

    avatar

    05.10.2007. (12:46)    -   -   -   -  

  • Kenguur

    hahaha morao sam se nasmijati tvome komentaru kod mene :))
    Ne ne , mila , nije ni sex sto je nekad bio a poseno u nasim godinama
    i mozemo vikati koliko god zelimo to je jace od nas :))))))))))))

    avatar

    05.10.2007. (13:19)    -   -   -   -  

  • lito

    viču oni koji na šutnju naidju, koje niko ne čuje...i nakon mjauka i mačak ujeda ako mu vrata ne otvoriš...

    avatar

    05.10.2007. (13:36)    -   -   -   -  

  • more nade

    Obećala sam si neću dati drugima priliku da viču na mene. Pa što su oni grublji to sam i ja konkretnija u razgovoru i tiša. Ne dozvolim prelazak u komunikaciju viče on/ona - vičem ja, itd. Sviđa mi se jako koje polodove uživaš jer si viku izbacila. Baš je to lijepo. Koliko tek mira i zadovoljstva se vrati u srce s malo suzdržanosti i strpljenja!

    avatar

    05.10.2007. (13:54)    -   -   -   -  

  • odmak

    Jer ne čuju.

    avatar

    05.10.2007. (16:23)    -   -   -   -  

  • donin svijet

    Ovisi o kakvom vikanju pitaš. Postoje zanimanja u kojima se to izrodi kao deformacija.
    Godinama sam radila s ljudima.... koji su me nešto pitali, reklamirali i tako to.
    Kad netko ima problem, a ti mu doista to želiš objasniti... tada se zaneseš. Ja govorim prilično jasno i glasno... a pogotovo ako se trudim nešto objasniti. To je moj temperament. Desilo mi se jednom da me čovjek pita: "Zašto vičete!" Ali nisam vikala.... Između nas je bilo staklo.... on nešto nije razumio i ja sam si zbilja dala truda objasniti mu ono što ga zanima. Kad nešto objašnjavam sva se unesem u to objašnjavanje... i valjda je to čovjeku izgledalo previše.
    Često ćeš čuti da profesori govore jako glasno, tete u vrtiću, župnici itd. U takvim zanimanjima stradaju i glasnice.... I nemoj uvijek glasan govor doživjeti kao vikanje.... jer ono je često dobronamjerno, odraz temperamenta i iskrenog nastojanja da se nešto objasni. Za posljedicu to donosi promuklost i potrebu za šutnjom u slobodno vrijeme.

    avatar

    05.10.2007. (17:39)    -   -   -   -  

  • leticia

    Kako je lipo kad izbacimo neku svoju manu,jer vikanje je sila,dominacija....Drago mi je što ti je to uspjelo.

    avatar

    05.10.2007. (23:22)    -   -   -   -  

  • nitko nije otok

    Ja sam jedna od glasnih, a još kad dreknem!

    avatar

    05.10.2007. (23:48)    -   -   -   -  

  • slatko grko

    Ako misliš na vikanje kad je neko ljut ima tega ponekad i kod mene,ali ako misliš na vikanje kad se "normalno" govori tu sam kako kad,mi se nekad doma znamo šalit a svi smo glasni,mislim da neko stoji iza vrata da bi reko da se karama a mi normalno komuniciramo,kod mene nema šutnje tj.dignutog nosa doma,ne mogu shvatit kako ljudi mogu živjet skupa a ne razgovarat,kad čujem da muž sa ženom ili žena sa mužem ne razgovaraju danima,da prolaze jedno pored drugog ko da su zrak onda rađe biram vikanje i svađu nego muk,normalno sve u granicama,a vikanje radi vikanja ne trpim i slažem se da je to nedostatak argumenata.

    avatar

    06.10.2007. (00:16)    -   -   -   -  

  • detalj

    dijelim s tobom ovo mišljenje i slažem se. Učinkovitije su smirujuće riječi. Dosljednost je važna. Lijep ti vikend!

    avatar

    06.10.2007. (07:30)    -   -   -   -  

  • Aletheia

    I ja znam viknuti, nazalost. Ali sve manje i manje, i uočavam isto što i ti. I baš sam zadovoljna. Pozdrav! :)

    avatar

    06.10.2007. (09:50)    -   -   -   -  

  • daj SANJAJ

    ...a svi smo preopterećeni i ne treba nam puno pa da se GLASNIJE glasamo...
    ljudima fali nutarnji mir...

    avatar

    06.10.2007. (17:52)    -   -   -   -  

  • Koraljka

    Nije "Pogodi tko dolazi na večeru", al san zalipila šta je Moj donija za večeru. I da znaš, vikala san kad san to ugledala.

    avatar

    06.10.2007. (19:00)    -   -   -   -  

učitavam...