Zanimljiv Perin tekst sam nasao. U pitanju je Reporter iz 2001.
I POSLE TITA - ČEDA
Piše: Petar Luković
Koliko god izgledao perverzan, podvučen bijelim, slučaj “Čeda-Zebra”, ispostavilo se, postao je paradigmom one vrste ponašanja na koju nas, da izvinite, nije navikao ni Slobodan Milošević
Za početak, malo urbane geografije za čitaoce Reportera koji nikad nisu bili u Beogradu: centralna beogradska ulica sa tri imena (nekad Maršala Tita, potom Srpskih vladara, onda Kralja Milana) koja povezuje Slaviju i Terazije ima tu demokratsku sreću da se u njoj nalazi Skupština Srbije. Levo i desno od Skupštine Srbije (važno za priču), nalaze se dva pešačka prelaza: jedan je, recimo, levo od Skupštine udaljen dvadeset šest metara, drugi je, recimo, desno od Skupštine udaljen pedeset četiri metra. Decenijama je Skupština bila u sendviču između dve zebre: demokratski izbor za svakog srpskog poslanika - hodati 26 ili 54 metra da bi se dočepao Druge Beogradske Obale - niko nije dovodio u pitanje; istina, levičarski prelaz jeste bliži Skupštini ali je dalji spram Terazija; desničarski prelaz dalje je od Skupštine, ali je bliži Kalemegdanu. Lepota ideološkog izbora: levo ili desno, 26 ili 54 metra, hodati polako ali trkom, hodati u kasu ali nogu pred nogu - ukinuta je pre nekoliko dana kad se ispred Skupštine, pravolinijski od tačke A (Skupština) do točke B (preko puta Skupštine) pojavio treći pešački prelaz... s obrazloženjem da mu je tu uvek bilo mesto i da poslanici neće morati da pretrčavaju ulicu i izlažu svoje fizičko telo opasnostima automobilskog urbicida.
Predistorija ove bizarne, tipično srpske priče nalazi se u nekakvom novom Zakonu o saobraćajnim prekršajima usvojenim od strane onih istih likova koji su, u grupama, pojedinačno, kao raspolućeno nacionalno DOS-biće, prelazili ulice gde im se prohte; hajde da vidimo tog policajca koji će svom ministru, Dušanu Mihajloviću, recimo, naplatiti tisuću dinara kazne i isporučujući mu priznanicu, dodati: “Evo ruke!”. Tko se usuđuje da na sred ulice zaustavi čedu Jovanovića, šefa DOS-većine u Skupštini, koji je telima telohranitelja zaustavljao saobraćaj kad mu se prohtelo; kako uopće da se pomisli da bi krkhi čeda mogao da hoda 26 a kamoli 54 metra, zar ne dobijamo poruku da su naši DOS-poslanici invalidi, retardirano rahitični, ko još, jebo te, da šeta dvadeset metara i da čeka zeleno svetlo i da ga građani gledaju i da bezbednosna situacija, zbog udaljenog semafora, ode u pizdu lepu materinu?
čim je pomenuti Jovanović pred TV kamerama izjavio u devet ujutru da bi najracionalnije bilo da se napravi novi pešački prelaz (i nazove njegovim imenom: “čedina zebra”), već u jedanaest ujutru okupili su se radnici koji su farbali ulicu bijelim prugama; u dva popodne, čeda & Majstori mogli su da odahnu: ispred Skupštine se materijalizovao pešački prelaz, za neki dan stiće će semafori, ima da uživaju vozači koji će na 80 metara tri puta moraju da sinhronizuju mozak i tako obezbede traffic-prohod po sistemu “jedan metar - pola sata”.
Koliko god izgledao perverzan, podvučen bijelim, slučaj “Čeda-Zebra”, ispostavilo se, postao je paradigmom one vrste ponašanja na koju nas, da izvinite, nije navikao ni Slobodan Milošević; bolesna pomisao da bi se, recimo, Dragan Tomić usudio da Slobodanu predloži novu zebru kako on (Tomić) ne bi gubio vreme glede svojih državničko-privatnih poslova od 98 oktana zbog fucking 24 metra hoda... zvuči kao Oda Pravnoj Državi u kojoj smo, do 5. saobraćajnog oktobra, ugodno živjeli između dve Zebre.
Zašto se drug Čeda zaustavio samo na jednom pešačkom prelazu? Zbog čega cela ulica Kralja Tita, Srpskog Milana ili Maršala Vladara nije pretvorena u pešačku zonu? Što će se, recimo, desiti, ako se Čedi & Majstorima, sutra ne dopadnu ulice kojima idu autobusi, trolejbusi ili tramvaji? Možda mi, tko zna, zabrane da dvadeset osmicom idem u grad, jer Jovanoviću smetaju trusni udari loših trolejbuskih amortizera u Makedonskoj ulici?
Poenta ovog mentalnog incidenta ne završava se na trećem pešačkom prelazu u okolini Skupštine; triler-pomisao da će svaki Zakon: o manjinama, lokalnoj samoupravi, medijima, Hagu - biti zgužvan jer je tako hteo neko ko se danas zove Čeda Jovanović a sutra Zoran Đinđić a prekosutra Vojislav Koštunica, vraća nas u blisku prošlost uhićenog Miloševića koji je, priznaćete, odbijao da se bavi posebnim pešačkim prelazima za Marka i Mariju.
Možda bi, razmišljam, nastavak priče svoje logično uporište imao u mom predlogu da se ta fucking-konfuzna ulica-kojoj se-u stvari-ne zna ime, nazove Ulicom Čede Jovanovića. Makar da se uverimo u onu staru, tradicionalnu: “I posle Tita - Čeda”.
31.12.2006. (10:28)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Lažov, Lažov
sa foruma b92, ostavio jedan od ucesnika istog.
Zanimljiv Perin tekst sam nasao. U pitanju je Reporter iz 2001.
I POSLE TITA - ČEDA
Piše: Petar Luković
Koliko god izgledao perverzan, podvučen bijelim, slučaj “Čeda-Zebra”, ispostavilo se, postao je paradigmom one vrste ponašanja na koju nas, da izvinite, nije navikao ni Slobodan Milošević
Za početak, malo urbane geografije za čitaoce Reportera koji nikad nisu bili u Beogradu: centralna beogradska ulica sa tri imena (nekad Maršala Tita, potom Srpskih vladara, onda Kralja Milana) koja povezuje Slaviju i Terazije ima tu demokratsku sreću da se u njoj nalazi Skupština Srbije. Levo i desno od Skupštine Srbije (važno za priču), nalaze se dva pešačka prelaza: jedan je, recimo, levo od Skupštine udaljen dvadeset šest metara, drugi je, recimo, desno od Skupštine udaljen pedeset četiri metra. Decenijama je Skupština bila u sendviču između dve zebre: demokratski izbor za svakog srpskog poslanika - hodati 26 ili 54 metra da bi se dočepao Druge Beogradske Obale - niko nije dovodio u pitanje; istina, levičarski prelaz jeste bliži Skupštini ali je dalji spram Terazija; desničarski prelaz dalje je od Skupštine, ali je bliži Kalemegdanu. Lepota ideološkog izbora: levo ili desno, 26 ili 54 metra, hodati polako ali trkom, hodati u kasu ali nogu pred nogu - ukinuta je pre nekoliko dana kad se ispred Skupštine, pravolinijski od tačke A (Skupština) do točke B (preko puta Skupštine) pojavio treći pešački prelaz... s obrazloženjem da mu je tu uvek bilo mesto i da poslanici neće morati da pretrčavaju ulicu i izlažu svoje fizičko telo opasnostima automobilskog urbicida.
Predistorija ove bizarne, tipično srpske priče nalazi se u nekakvom novom Zakonu o saobraćajnim prekršajima usvojenim od strane onih istih likova koji su, u grupama, pojedinačno, kao raspolućeno nacionalno DOS-biće, prelazili ulice gde im se prohte; hajde da vidimo tog policajca koji će svom ministru, Dušanu Mihajloviću, recimo, naplatiti tisuću dinara kazne i isporučujući mu priznanicu, dodati: “Evo ruke!”. Tko se usuđuje da na sred ulice zaustavi čedu Jovanovića, šefa DOS-većine u Skupštini, koji je telima telohranitelja zaustavljao saobraćaj kad mu se prohtelo; kako uopće da se pomisli da bi krkhi čeda mogao da hoda 26 a kamoli 54 metra, zar ne dobijamo poruku da su naši DOS-poslanici invalidi, retardirano rahitični, ko još, jebo te, da šeta dvadeset metara i da čeka zeleno svetlo i da ga građani gledaju i da bezbednosna situacija, zbog udaljenog semafora, ode u pizdu lepu materinu?
čim je pomenuti Jovanović pred TV kamerama izjavio u devet ujutru da bi najracionalnije bilo da se napravi novi pešački prelaz (i nazove njegovim imenom: “čedina zebra”), već u jedanaest ujutru okupili su se radnici koji su farbali ulicu bijelim prugama; u dva popodne, čeda & Majstori mogli su da odahnu: ispred Skupštine se materijalizovao pešački prelaz, za neki dan stiće će semafori, ima da uživaju vozači koji će na 80 metara tri puta moraju da sinhronizuju mozak i tako obezbede traffic-prohod po sistemu “jedan metar - pola sata”.
Koliko god izgledao perverzan, podvučen bijelim, slučaj “Čeda-Zebra”, ispostavilo se, postao je paradigmom one vrste ponašanja na koju nas, da izvinite, nije navikao ni Slobodan Milošević; bolesna pomisao da bi se, recimo, Dragan Tomić usudio da Slobodanu predloži novu zebru kako on (Tomić) ne bi gubio vreme glede svojih državničko-privatnih poslova od 98 oktana zbog fucking 24 metra hoda... zvuči kao Oda Pravnoj Državi u kojoj smo, do 5. saobraćajnog oktobra, ugodno živjeli između dve Zebre.
Zašto se drug Čeda zaustavio samo na jednom pešačkom prelazu? Zbog čega cela ulica Kralja Tita, Srpskog Milana ili Maršala Vladara nije pretvorena u pešačku zonu? Što će se, recimo, desiti, ako se Čedi & Majstorima, sutra ne dopadnu ulice kojima idu autobusi, trolejbusi ili tramvaji? Možda mi, tko zna, zabrane da dvadeset osmicom idem u grad, jer Jovanoviću smetaju trusni udari loših trolejbuskih amortizera u Makedonskoj ulici?
Poenta ovog mentalnog incidenta ne završava se na trećem pešačkom prelazu u okolini Skupštine; triler-pomisao da će svaki Zakon: o manjinama, lokalnoj samoupravi, medijima, Hagu - biti zgužvan jer je tako hteo neko ko se danas zove Čeda Jovanović a sutra Zoran Đinđić a prekosutra Vojislav Koštunica, vraća nas u blisku prošlost uhićenog Miloševića koji je, priznaćete, odbijao da se bavi posebnim pešačkim prelazima za Marka i Mariju.
Možda bi, razmišljam, nastavak priče svoje logično uporište imao u mom predlogu da se ta fucking-konfuzna ulica-kojoj se-u stvari-ne zna ime, nazove Ulicom Čede Jovanovića. Makar da se uverimo u onu staru, tradicionalnu: “I posle Tita - Čeda”.
31.12.2006. (10:28) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Kacgo
su savladali vjestinu. cheap refurbished laptops
23.09.2009. (09:44) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...