Nemanja SAĆU JA OPET OVDE DA KAŽEM KONAČNU REČ, JER JA SAM OVDE ŠEŠELJ, NAJAČI I NAJPAMETNIJI: OVO JE DAKLE KONAČNA REČ O KLASICIZMU vs. ROMANTIZMA:
1. Prvo, neću da čujem da se raspravlja o klasicizmu i romantizmu kao stilskim epohama, epizodama u večnom kratanju duha do samoga sebe, poglavljima istorije književnosti ili lepih umetnosti etc.! To je za pelivane i sićardžije! Ako ćemo to da rešimo, ima da KLASICIZAM i ROMANTIZAM promišljamo kao Hocke MANIRIZAM: kao formu mentis! Ispod te razine možete da mi pušite kurac. Kao što je Villiers kazao: Ljudi se dele na dve skupine: na romantične i glupane! O tome valja razmisliti. 2. Cela je spika pogrešna: nazor na stvaralaštvo, u onom bitnom smislu: mimesu prakse, pri čemu bi sama praksa bila već shvećena mimetički, kao nasljedovanje samodjelatne biti PRIRODE ljudskim stvaralaštvom, dakel to jedino korektno razumjevanje i POIESISA I FISISA, koje bi u slučaju KLASICIZMA za ulitima ratio stvaralaštva uzimalo sam ratio, dakle RAZUM, a u slučaju ROMANTIZMA iracionalnu MUZU, pri čemu bi umentik kao na-danut bio uvek in-spiriran, samo pisar Duha, kako se zeza Borges, Duh je već puno put u povesti umetnosti izložio na ovaj ili sličan način. Pogreška bi dakle bila u naivnom verovanju da bi umetničkom stvaralaštvu/proizvodnji izvor imao biti ili ono RACIONALNO ili ono IRACIONALNO; prvo bi bilo jamstvo VOLJNOG čovekovog stvaralaštva, umetnosti kao SLOBODNOG čina, štoviše, čina OSLOBOĐENJA (VIDI MARX: igra vs. otuđeni rad), dočim bi drugo od umetnika stvarano Izabranika, ali ipak nesvojevoljnog medijatora između ovog i onog sveta, ma što to onaj svet bio: u najboljem vidu, SVET IDEJA koje onda sjeje u OSJETILNOSTI! U posljednjem slučaju reč je o ROMANTIZMU u čistom obliku: o romantizmu klasičnog njemačkog idealizma. Tu je Roma + Antika metafizička ČEŽNJA ZA HEIMATOM, za zagubljenim izvornim zavičajem! Odale bitno utopijski karakter romantizma. (Nije čudno da je Schelling umetnost stavio na vrh trijade, jer, već je sve kod Kanta slutilo na takav rasplet: ta, pitanje je transcendentalne apercepcije u konačnici razrešivo jedino umetničkom proizvodnjom.) Laž ove dileme razum ili muza, racionalno ili iracionalno, da profaniram sve gore rečeno, a da vi lakše pratite stvari, nije u njenoj ideološkoj lažnosti, ili arbitrarnosti samog para opreke: razum-muza! Laž je ove dileme u njenom postojanju: dileme, naime, nema! Evo kako! 3. Poe, kao romantičar, piše briljantu ironiju naslovljenu "Filozofija kompozicije", u kojoj pseudoznanstvenom preciznošću persiflira KLASICISTIČKI PROSEDE razumske poetske procedure: Never more je, kao biva, nadošlo čisto logično, izborm slova M i R, koja imaju naročita akustička i ina svojstva, a uz o....ma nemojte me Edgare jebat, prosil bi vas! Dakle, već je Poe prokaza svu besmislenost te navodne opreke: on, kao romantičar, zagovara klasicistiku poetiku! Ha, ha...A romantičari Njemačke, kaj po tekama Tibingena pišu hen kai pan, bivaju najumniji sljudi svijeta: Hegel, Schelling, Horderlin; o hajdelberškom romantizmu mogli bi zasebno, ne!? 4. Zato, svako pametan, ima da od danas pretpostavi jednu SEPARATNU INTELIGENCIJU - nije moj izum, nažalost - na kojoj, ako i kad mislimo, participiramo. Ovim elegantnim neoplatoničkim potezom amalgamiram klasicizam i romantizam u jedno: kao klasicist, spašavam PAMET (da ne cepidlačim o razlikama uma i razuma, Igra sorry), a kao romatičar, spašavam LUDOST, u rasponu od manirističke mahnitosti, pa do ludizma današnje, light umentosti! Ovaj moment MAHNITOSTI presudan je za razumevanje cele stvari: pogledajte samo kako mi mahnitamo! Jebači svih epoza radili su isto: stari Mikaađelek kao i Arčimboldo, dečki iz Ferare stoljeće pre kao i Chris Mars, recimo, u današnjoj Ameriki (namerno biram taj primer), orfici, pa ako se hoće: sam Heraklit Mračni i cela mati Helada zaigrana oko raznih misterija eleuzinskih, delfskih, ovih i onih, srednji vek što se kreše destilatom pljesni hleba i slika kroz kićicu H.Boša cijeli jedan Mundus Inversus a na zapadnim zidovima i izlazu iz desetak tisuća crkava romanike i gotike cijeli fantazmagorični bestijarij demona, besova i zloduha, koji čak izlaze van,ne samo na lunetama timpana već i na trimu pokojega ulaza u crkvu, renesansa i barok od Pika Mirandole, Marsilia Ficina pa do Bruna, Newtona i svih ostalih jebača koji su na svaki tom fizike dodali po tri u raspravi s Agrippom, dakle mistike, itd.itd.: o 20. stoljeću kao posve iracionalnom, treba li uopće govoriti? A srednji je vek spram 19.stoljeća Vegas spram sprskih sela u današnjoj Lici! Nema umetnosti bez igre, nema igre bez pravila! Nema umetnosti bez pameti, ni istinske mudrosti bez ludosti! Dilema je lažna: laž je da dilema postoji! Also sprach Nemanja!
24.12.2006. (18:34)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Nemanja A kao raspop i netko tko je okusio malo teologije, evo, u ovo Božićno vrijeme, a na tragu rasprave o mahnitosti i ludosti, da stvar zabetoniram Biblijskim autoritetom; dakle, braćo u Kristu/Hristu, sam je Bog na našoj strani, jer - tu neka mi pomognu Igra i ona Bićarka, jer težak je tu jedan grčki glagol kojime se kaže da je bog "izludio" mudrost svijeta - mudrost je mudrih pičkin dim za Ludost križa, pa, kad je već tome tako, evo, s Božjim dahom (ruah, op.ja) u naša jedra, Sejling tu d Bizantinum, u izvedbi Prvih Korinćana, jebem li i njih da ih jebem:
1:18 Uistinu, besjeda o križu ludost je onima koji propadaju, a nama spašenicima sila je Božja. (Logos kao dinamis, za one pažljivije i upućene u nijanse...)
1:19 Ta pisano je: Upropastit ću mudrost mudrih, i odbacit ću umnost umnih. (tu je taj jebeni glagol, mislim nekako enmoranen, nemam prezentan grčki izvornik...)
1:20 Gdje je mudrac? Gdje je književnik? Gdje je istraživač ovoga svijeta? Zar ne izludi Bog mudrost svijeta?
1:21 Doista, kad svijet u mudrosti Božjoj Boga ne upozna mudrošću, svidjelo se Bogu ludošću propovijedanja spasiti vjernike.
1:22 Jer i Židovi znake ištu i Grci mudrost traže,
1:23 a mi propovijedamo Krista raspetoga: Židovima sablazan, poganima ludost,1:24 pozvanima pak - i Židovima i Grcima - Krista, Božju snagu i Božju mudrost. (Ovo moram da tumačim: Židovima je sablazan - skandalon - da bi bog bio ponižen do Križa, raspeća: sramnog instrumenta muke, patnje i smrti; to je semitskom duhu jednostavno neprihvaljiv koncept! Paganima, a misli se na jebače stoike, i, možda epikurejce, kao i na cijeli grčki misaoni background, ludost je da bi bog - umro! To je pak njizi za popizdit od ludila! Oni su ovu poslanicu igrali u vodviljima, kao odličan humoristički tekst, nešto kao Runjićevo Kazalište u kući!)
1:25 Jer ludo Božje mudrije je od ljudi i slabo Božje jače je od ljudi.
1:26 Ta gledajte, braćo, sebe, pozvane: nema mnogo mudrih po tijelu, nema mnogo snažnih, nema mnogo plemenitih.
1:27 Nego lude svijeta izabra Bog da posrami mudre, i slabe svijeta izabra Bog da posrami jake;
1:28 i neplemenite svijeta i prezrene izabra Bog, i ono što nije, da uništi ono što jest,
1:29 da se nijedan smrtnik ne bi hvalio pred Bogom.
1:30 Od njega je da vi jeste u Kristu Isusu, koji nama posta mudrost od Boga, i pravednost, i posvećenje, i otkupljenje,
1:31 da bude kako je pisano: Tko se hvali, u Gospodu neka se hvali.
Ja mislim da bism ovo trebali ubaciti u Manifest, koji će biti zadnji manifest, kako sam već dolje objasnio!
24.12.2006. (19:03)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
dragi moji, evo i drugog dela onog u dva navrata osujecenog posta od nocas. kada bi barem imali kakve golube-psihonoshe, pa da ne moramo da se nosimo sa ovim mashinama- koje u poslednje cenim kao dostojne protivnike. sve
dakle, evo i mojih zuljeva da vam priteknu u pomoc.
nacrt romana drzim za usud chije bi hrabro ostvarenje bilo namenjeno iskljuchivo ugodjaju i prehrani najvecih duhova nasheg govornog podruchja - dakle geografskog obima mishljenja.
bacimo se na samu srz ovog golema u izgledu (moguceg).
chovek ne moze da bude- bog ne moze postati chovek - i samo u ovoj nemoci chovek moze da se oseca bozanski, a bog ljudski;
odeljujuca opna izmedju imanetnih sudbonosnosti choveka i boga najtanja je upravo na ovom mestu obostrane nemoci, koje jedino udruzene uspevaju da budu ono shto nisu.
pali andjeo, koji po pravilu jebe jeza u ledja na zemlji dosade i pojavnosti, sa uvek novom u nizu nedovrshivih Objava, u vechnom krugu ponavljanja (jer ko jednom udje izlaska mu vishe nema); poslanik koji u svojoj vernosti gospodaru i revnosti dolichnom svojem redu, sa djavolom doslednoschu pokushava da obavi inicijaciju Objave, ischezlu zajedno sa bogom da je vishe nema, sa bogom koji je josh i pre samog anjelovog otprema i odlozenog prispeca na zemlju i sam nespretno aterirao na istu odrekavshi se vrhovnog svojeg bozjeg preimucstva da NIJE Chovek, slomivshi tom priliko vrat i rebra da bi postao olichenje ubogog zemaljskog - sto mu se i pored svih peripetija dojmi (zapravo nije siguran, kao choveka izjeda ga crv sumnje) i zbog sada svojih ljudskih cudi gordosti i ponosa ne dozvoljava bivshem izaslaniku da odahne dushom i da shvati; mada neguje i vrcavu samilost prema njemu zbog kojeg ischitava sve njegove pokushaje Objave chesto na ivici odavanje svoje infrenalne tajne. izaslanik za to vreme-vecnost menja oblike, traga za praObjavom i pokushava povremeno da stupi u kontakt sa sada samo nalogodavcem, nekada voljenim gospod bogom; ne uspevshi da ga pronadje, i dalje veran i revnosan, uzdize ga povremeno apologijama i palimpsestima odsustva Objave (tu bi mogao da se pojavljuje u duhu i telu gnevnih pravednika luthera (ili kinga) ili tome akvinskog, mada ima tu i daha kafkijanskog mehanichkog poshtenjaka); u drugim, pak, oblichjima i vremenima-vechnosti razdiru ga bes i mrznja prema ischezlom, chija mu sveprisutna sablast hara i pljachka snove, trujuci mu srce otrovom koji sobom nosi, u ovom sluchaju pravednih gnevnika nietsczhea ili artauda .....
ovog puta mi je izlaganje jadno omanulo, ali eto , shta je tu je.
i da, nemanja - shdrakula[blockquote][/blockquote]yahoo.com
markize, danashnji post je mocan. mrachna homologija 24.12.2006. 19:25
24.12.2006. (21:25)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Nemanja Čuj, Izgnani, znam ja kako ćemo nagurati do 999, ili barem ako dubimo na glavi - dobro, u TRI PIČKE MATERINE, AKO TREBA MOŽEMO I KOMP OKRENUTI!!!!:
Evo, kako, idemo započeti poglavlje u kojemu Kir Kiril sretne pjesnika i humanistu Slavka Mihalića na vratima DKH. Ti izaberi hoćeš li biti Kir Kiril ili Mihalić. Važno je kazati da je ovo zaista novatorija: Izgnanik i ja ćemo GLUMITI nepostojeće/još-ne-napisane likove, tj. oni će biti napisani tako da mi GLUMIMO kao da su dijalozi već napisani, dočim će improvizirani dijalozi, istom postati taj tekst koji samoga sebe pretpostavlja. Igra, primjeti molim te da u svakom segmentu moga prosedea valda to načelu CAUSA SUI: sada i DIJALOGOS sebe stvara ne iz Ničega, nego, kao pauk o vlastitoj niti, ide ravno do bezdana - STVARE SE NI IZ ČEGA, nego: IZ SEBE SAMOGA! Jasno, to je toliko genijalno objašnjenje da je svaki dijalog suvišan, tako da neva veze što će biti isprazan i neduhovit; to nam je i cilj, kako ne bismo odvratili pažnju od ove vrhunaravne forme. Još jedna opaska psihologijske naravi: očito, Izgnanik i ja pokušavamo posuditi Glas nepostojećim likovima, nekom pramotivu likova, čistoj predodžbi o njima: čistoj INSPIRACIJI. Dakle, mi glumimo PRALIKOVE, ili, ako se hoće MI glumimo da likova IMA, te sama gluma/maska postaje lik. TO je sve JAKO KOMPLIIRANO, i zato nas nemojte više jebat! Jer, tuj očito nje riječ o psihologizaciji, nego o para-psihologiji: mi glumimo kao da naši likovi imaju nekakvu duševnost, ali, budući da ih još nema, nego tek nastaju, mi se pretvaramo kao da ta psiha jest, iako zapravo nije. Nemojte se zato čuditi ako u dušama i u dramaturgiji zaigra deus ex machnia u obliku sudden choices: čitajte Hockea, sve će vam biti jasno! Čista dramaturgija prvog dijela Romea i Julije; manirizam, dakle. Naše osobnosti postaju LIKOVI KIRILA I SLAVKA, a njihove novonastale persone postaju odraz stvarnih ljudi! Molim da to LEČENI OBRADI KAO DRAMATURG I KRITIK: po prvi puta u povijesti civilizacije LIKOVI GLUME GLUMCE, ali ne tako da u drami imamo lik glumca, nego ovdje LIKOVI Kira i Mihalića igraju Izgnanika i mene, budući da su inače ljudi bez duše, kao što završava Eco jedan svoj i opet maniristički roman - onaj pun kočeta, od naslova nadalje.
24.12.2006. (22:11)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
• ... alegorija je uvek gluplja od autora samog. metafora je, u principu, trebalo bi da bude mudrija. vidim da se polako oprashtam(o) od metafore (entropije) ne bi li se priklonili kurvinski glupoj alegoriji. ipak je kljucahjuca zamisao nemanjine konstrukcije odvec glomazan zalogaj kojeg se mora temeljno sazvakati, prezivati i, onda, tek onda ispljunuti.
za rodjene psihologe, dakle one do koske prozete i odane iskljuchivo "stvarima vishim" ne bi mozda odgovarao zadah i mraz ove patologije, ali bi verovatno zbog dobrih izgleda na ulov zrtvovao guzicu gorepomenutoj intelektualnoj savesti.
chak i da verujete u telo i krv kristovu - zar morate, bre, da me zajebavate posvecenog?!
pticharu, ne znam odakle ti ideja da sam JA pesnik, ali pod ovim okolnostima odbijam isti da budem, chak iako zbog toga ne mrem (hr.) biti. + "ja je neko drugi"
ps. pynchon je nedavno objavio pet u nizu chudovishnih romana. Against the day obuhvata 1092. strane, a pisan je, verujem, dugo.
preporuchujem vam shalicu emocionalne ambivalencije i dugi odmor od knjizevnosti (web-simulator smeha dolazi na ovo mestu, ali ja ga neccu sigurno koristiti. JA ne.) mrachna
24.12.2006. (23:36)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
NEMANJA
Nemanja
SAĆU JA OPET OVDE DA KAŽEM KONAČNU REČ, JER JA SAM OVDE ŠEŠELJ, NAJAČI I NAJPAMETNIJI: OVO JE DAKLE KONAČNA REČ O KLASICIZMU vs. ROMANTIZMA:
1. Prvo, neću da čujem da se raspravlja o klasicizmu i romantizmu kao stilskim epohama, epizodama u večnom kratanju duha do samoga sebe, poglavljima istorije književnosti ili lepih umetnosti etc.! To je za pelivane i sićardžije! Ako ćemo to da rešimo, ima da KLASICIZAM i ROMANTIZAM promišljamo kao Hocke MANIRIZAM: kao formu mentis! Ispod te razine možete da mi pušite kurac. Kao što je Villiers kazao: Ljudi se dele na dve skupine: na romantične i glupane! O tome valja razmisliti.
2. Cela je spika pogrešna: nazor na stvaralaštvo, u onom bitnom smislu: mimesu prakse, pri čemu bi sama praksa bila već shvećena mimetički, kao nasljedovanje samodjelatne biti PRIRODE ljudskim stvaralaštvom, dakel to jedino korektno razumjevanje i POIESISA I FISISA, koje bi u slučaju KLASICIZMA za ulitima ratio stvaralaštva uzimalo sam ratio, dakle RAZUM, a u slučaju ROMANTIZMA iracionalnu MUZU, pri čemu bi umentik kao na-danut bio uvek in-spiriran, samo pisar Duha, kako se zeza Borges, Duh je već puno put u povesti umetnosti izložio na ovaj ili sličan način. Pogreška bi dakle bila u naivnom verovanju da bi umetničkom stvaralaštvu/proizvodnji izvor imao biti ili ono RACIONALNO ili ono IRACIONALNO; prvo bi bilo jamstvo VOLJNOG čovekovog stvaralaštva, umetnosti kao SLOBODNOG čina, štoviše, čina OSLOBOĐENJA (VIDI MARX: igra vs. otuđeni rad), dočim bi drugo od umetnika stvarano Izabranika, ali ipak nesvojevoljnog medijatora između ovog i onog sveta, ma što to onaj svet bio: u najboljem vidu, SVET IDEJA koje onda sjeje u OSJETILNOSTI! U posljednjem slučaju reč je o ROMANTIZMU u čistom obliku: o romantizmu klasičnog njemačkog idealizma. Tu je Roma + Antika metafizička ČEŽNJA ZA HEIMATOM, za zagubljenim izvornim zavičajem! Odale bitno utopijski karakter romantizma. (Nije čudno da je Schelling umetnost stavio na vrh trijade, jer, već je sve kod Kanta slutilo na takav rasplet: ta, pitanje je transcendentalne apercepcije u konačnici razrešivo jedino umetničkom proizvodnjom.)
Laž ove dileme razum ili muza, racionalno ili iracionalno, da profaniram sve gore rečeno, a da vi lakše pratite stvari, nije u njenoj ideološkoj lažnosti, ili arbitrarnosti samog para opreke: razum-muza! Laž je ove dileme u njenom postojanju: dileme, naime, nema! Evo kako!
3. Poe, kao romantičar, piše briljantu ironiju naslovljenu "Filozofija kompozicije", u kojoj pseudoznanstvenom preciznošću persiflira KLASICISTIČKI PROSEDE razumske poetske procedure: Never more je, kao biva, nadošlo čisto logično, izborm slova M i R, koja imaju naročita akustička i ina svojstva, a uz o....ma nemojte me Edgare jebat, prosil bi vas!
Dakle, već je Poe prokaza svu besmislenost te navodne opreke: on, kao romantičar, zagovara klasicistiku poetiku! Ha, ha...A romantičari Njemačke, kaj po tekama Tibingena pišu hen kai pan, bivaju najumniji sljudi svijeta: Hegel, Schelling, Horderlin; o hajdelberškom romantizmu mogli bi zasebno, ne!?
4. Zato, svako pametan, ima da od danas pretpostavi jednu SEPARATNU INTELIGENCIJU - nije moj izum, nažalost - na kojoj, ako i kad mislimo, participiramo. Ovim elegantnim neoplatoničkim potezom amalgamiram klasicizam i romantizam u jedno: kao klasicist, spašavam PAMET (da ne cepidlačim o razlikama uma i razuma, Igra sorry), a kao romatičar, spašavam LUDOST, u rasponu od manirističke mahnitosti, pa do ludizma današnje, light umentosti! Ovaj moment MAHNITOSTI presudan je za razumevanje cele stvari: pogledajte samo kako mi mahnitamo! Jebači svih epoza radili su isto: stari Mikaađelek kao i Arčimboldo, dečki iz Ferare stoljeće pre kao i Chris Mars, recimo, u današnjoj Ameriki (namerno biram taj primer), orfici, pa ako se hoće: sam Heraklit Mračni i cela mati Helada zaigrana oko raznih misterija eleuzinskih, delfskih, ovih i onih, srednji vek što se kreše destilatom pljesni hleba i slika kroz kićicu H.Boša cijeli jedan Mundus Inversus a na zapadnim zidovima i izlazu iz desetak tisuća crkava romanike i gotike cijeli fantazmagorični bestijarij demona, besova i zloduha, koji čak izlaze van,ne samo na lunetama timpana već i na trimu pokojega ulaza u crkvu, renesansa i barok od Pika Mirandole, Marsilia Ficina pa do Bruna, Newtona i svih ostalih jebača koji su na svaki tom fizike dodali po tri u raspravi s Agrippom, dakle mistike, itd.itd.: o 20. stoljeću kao posve iracionalnom, treba li uopće govoriti? A srednji je vek spram 19.stoljeća Vegas spram sprskih sela u današnjoj Lici!
Nema umetnosti bez igre, nema igre bez pravila!
Nema umetnosti bez pameti, ni istinske mudrosti bez ludosti!
Dilema je lažna: laž je da dilema postoji!
Also sprach Nemanja!
24.12.2006. (18:34) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
NEMANJA
Nemanja
A kao raspop i netko tko je okusio malo teologije, evo, u ovo Božićno vrijeme, a na tragu rasprave o mahnitosti i ludosti, da stvar zabetoniram Biblijskim autoritetom; dakle, braćo u Kristu/Hristu, sam je Bog na našoj strani, jer - tu neka mi pomognu Igra i ona Bićarka, jer težak je tu jedan grčki glagol kojime se kaže da je bog "izludio" mudrost svijeta - mudrost je mudrih pičkin dim za Ludost križa, pa, kad je već tome tako, evo, s Božjim dahom (ruah, op.ja) u naša jedra, Sejling tu d Bizantinum, u izvedbi Prvih Korinćana, jebem li i njih da ih jebem:
1:18 Uistinu, besjeda o križu ludost je onima koji propadaju, a nama spašenicima sila je Božja. (Logos kao dinamis, za one pažljivije i upućene u nijanse...)
1:19 Ta pisano je: Upropastit ću mudrost mudrih, i odbacit ću umnost umnih. (tu je taj jebeni glagol, mislim nekako enmoranen, nemam prezentan grčki izvornik...)
1:20 Gdje je mudrac? Gdje je književnik? Gdje je istraživač ovoga svijeta? Zar ne izludi Bog mudrost svijeta?
1:21 Doista, kad svijet u mudrosti Božjoj Boga ne upozna mudrošću, svidjelo se Bogu ludošću propovijedanja spasiti vjernike.
1:22 Jer i Židovi znake ištu i Grci mudrost traže,
1:23 a mi propovijedamo Krista raspetoga: Židovima sablazan, poganima ludost,1:24 pozvanima pak - i Židovima i Grcima - Krista, Božju snagu i Božju mudrost.
(Ovo moram da tumačim: Židovima je sablazan - skandalon - da bi bog bio ponižen do Križa, raspeća: sramnog instrumenta muke, patnje i smrti; to je semitskom duhu jednostavno neprihvaljiv koncept! Paganima, a misli se na jebače stoike, i, možda epikurejce, kao i na cijeli grčki misaoni background, ludost je da bi bog - umro! To je pak njizi za popizdit od ludila! Oni su ovu poslanicu igrali u vodviljima, kao odličan humoristički tekst, nešto kao Runjićevo Kazalište u kući!)
1:25 Jer ludo Božje mudrije je od ljudi i slabo Božje jače je od ljudi.
1:26 Ta gledajte, braćo, sebe, pozvane: nema mnogo mudrih po tijelu, nema mnogo snažnih, nema mnogo plemenitih.
1:27 Nego lude svijeta izabra Bog da posrami mudre, i slabe svijeta izabra Bog da posrami jake;
1:28 i neplemenite svijeta i prezrene izabra Bog, i ono što nije, da uništi ono što jest,
1:29 da se nijedan smrtnik ne bi hvalio pred Bogom.
1:30 Od njega je da vi jeste u Kristu Isusu, koji nama posta mudrost od Boga, i pravednost, i posvećenje, i otkupljenje,
1:31 da bude kako je pisano: Tko se hvali, u Gospodu neka se hvali.
Ja mislim da bism ovo trebali ubaciti u Manifest, koji će biti zadnji manifest, kako sam već dolje objasnio!
24.12.2006. (19:03) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
NEMANJA
dragi moji, evo i drugog dela onog u dva navrata osujecenog posta od nocas. kada bi barem imali kakve golube-psihonoshe, pa da ne moramo da se nosimo sa ovim mashinama- koje u poslednje cenim kao dostojne protivnike.
sve
dakle, evo i mojih zuljeva da vam priteknu u pomoc.
nacrt romana drzim za usud chije bi hrabro ostvarenje bilo namenjeno iskljuchivo ugodjaju i prehrani najvecih duhova nasheg govornog podruchja - dakle geografskog obima mishljenja.
bacimo se na samu srz ovog golema u izgledu (moguceg).
chovek ne moze da bude- bog ne moze postati chovek - i samo u ovoj nemoci chovek moze da se oseca bozanski, a bog ljudski;
odeljujuca opna izmedju imanetnih sudbonosnosti choveka i boga najtanja je upravo na ovom mestu obostrane nemoci, koje jedino udruzene uspevaju da budu ono shto nisu.
pali andjeo, koji po pravilu jebe jeza u ledja na zemlji dosade i pojavnosti,
sa uvek novom u nizu nedovrshivih Objava, u vechnom krugu ponavljanja (jer ko jednom udje izlaska mu vishe nema); poslanik koji u svojoj vernosti gospodaru i revnosti dolichnom svojem redu, sa djavolom doslednoschu pokushava da obavi inicijaciju Objave, ischezlu zajedno sa bogom da je vishe nema, sa bogom koji je josh i pre samog anjelovog otprema i odlozenog prispeca na zemlju i sam nespretno aterirao na istu odrekavshi se vrhovnog svojeg bozjeg preimucstva da NIJE Chovek, slomivshi tom priliko vrat i rebra da bi postao olichenje ubogog zemaljskog - sto mu se i pored svih peripetija dojmi (zapravo nije siguran, kao choveka izjeda ga crv sumnje) i zbog sada svojih ljudskih cudi gordosti i ponosa ne dozvoljava bivshem izaslaniku da odahne dushom i da shvati; mada neguje i vrcavu samilost prema njemu zbog kojeg ischitava sve njegove pokushaje Objave chesto na ivici odavanje svoje infrenalne tajne.
izaslanik za to vreme-vecnost menja oblike, traga za praObjavom i pokushava povremeno da stupi u kontakt sa sada samo nalogodavcem, nekada voljenim gospod bogom; ne uspevshi da ga pronadje, i dalje veran i revnosan, uzdize ga povremeno apologijama i palimpsestima odsustva Objave (tu bi mogao da se pojavljuje u duhu i telu gnevnih pravednika luthera (ili kinga) ili tome akvinskog, mada ima tu i daha kafkijanskog mehanichkog poshtenjaka);
u drugim, pak, oblichjima i vremenima-vechnosti razdiru ga bes i mrznja prema ischezlom, chija mu sveprisutna sablast hara i pljachka snove, trujuci mu srce otrovom koji sobom nosi, u ovom sluchaju pravednih gnevnika nietsczhea ili artauda .....
ovog puta mi je izlaganje jadno omanulo, ali eto , shta je tu je.
i da, nemanja - shdrakula[blockquote][/blockquote]yahoo.com
markize, danashnji post je mocan. mrachna homologija 24.12.2006. 19:25
24.12.2006. (21:25) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
NEMANJA
Nemanja
Čuj, Izgnani, znam ja kako ćemo nagurati do 999, ili barem ako dubimo na glavi - dobro, u TRI PIČKE MATERINE, AKO TREBA MOŽEMO I KOMP OKRENUTI!!!!:
Evo, kako, idemo započeti poglavlje u kojemu Kir Kiril sretne pjesnika i humanistu Slavka Mihalića na vratima DKH. Ti izaberi hoćeš li biti Kir Kiril ili Mihalić.
Važno je kazati da je ovo zaista novatorija: Izgnanik i ja ćemo GLUMITI nepostojeće/još-ne-napisane likove, tj. oni će biti napisani tako da mi GLUMIMO kao da su dijalozi već napisani, dočim će improvizirani dijalozi, istom postati taj tekst koji samoga sebe pretpostavlja.
Igra, primjeti molim te da u svakom segmentu moga prosedea valda to načelu CAUSA SUI: sada i DIJALOGOS sebe stvara ne iz Ničega, nego, kao pauk o vlastitoj niti, ide ravno do bezdana - STVARE SE NI IZ ČEGA, nego: IZ SEBE SAMOGA!
Jasno, to je toliko genijalno objašnjenje da je svaki dijalog suvišan, tako da neva veze što će biti isprazan i neduhovit; to nam je i cilj, kako ne bismo odvratili pažnju od ove vrhunaravne forme.
Još jedna opaska psihologijske naravi: očito, Izgnanik i ja pokušavamo posuditi Glas nepostojećim likovima, nekom pramotivu likova, čistoj predodžbi o njima: čistoj INSPIRACIJI. Dakle, mi glumimo PRALIKOVE, ili, ako se hoće MI glumimo da likova IMA, te sama gluma/maska postaje lik. TO je sve JAKO KOMPLIIRANO, i zato nas nemojte više jebat! Jer, tuj očito nje riječ o psihologizaciji, nego o para-psihologiji: mi glumimo kao da naši likovi imaju nekakvu duševnost, ali, budući da ih još nema, nego tek nastaju, mi se pretvaramo kao da ta psiha jest, iako zapravo nije. Nemojte se zato čuditi ako u dušama i u dramaturgiji zaigra deus ex machnia u obliku sudden choices: čitajte Hockea, sve će vam biti jasno! Čista dramaturgija prvog dijela Romea i Julije; manirizam, dakle. Naše osobnosti postaju LIKOVI KIRILA I SLAVKA, a njihove novonastale persone postaju odraz stvarnih ljudi!
Molim da to LEČENI OBRADI KAO DRAMATURG I KRITIK: po prvi puta u povijesti civilizacije LIKOVI GLUME GLUMCE, ali ne tako da u drami imamo lik glumca, nego ovdje LIKOVI Kira i Mihalića igraju Izgnanika i mene, budući da su inače ljudi bez duše, kao što završava Eco jedan svoj i opet maniristički roman - onaj pun kočeta, od naslova nadalje.
24.12.2006. (22:11) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
NEMANJA
• ... alegorija je uvek gluplja od autora samog. metafora je, u principu, trebalo bi da bude mudrija.
vidim da se polako oprashtam(o) od metafore (entropije) ne bi li se priklonili kurvinski glupoj alegoriji.
ipak je kljucahjuca zamisao nemanjine konstrukcije odvec glomazan zalogaj kojeg se mora temeljno sazvakati, prezivati i, onda, tek onda ispljunuti.
za rodjene psihologe, dakle one do koske prozete i odane iskljuchivo "stvarima vishim" ne bi mozda odgovarao zadah i mraz ove patologije, ali bi verovatno zbog dobrih izgleda na ulov zrtvovao guzicu gorepomenutoj intelektualnoj savesti.
chak i da verujete u telo i krv kristovu - zar morate, bre, da me zajebavate posvecenog?!
pticharu, ne znam odakle ti ideja da sam JA pesnik, ali pod ovim okolnostima odbijam isti da budem, chak iako zbog toga ne mrem (hr.) biti.
+
"ja je neko drugi"
ps. pynchon je nedavno objavio pet u nizu chudovishnih romana. Against the day obuhvata 1092. strane, a pisan je, verujem, dugo.
preporuchujem vam shalicu emocionalne ambivalencije i dugi odmor od knjizevnosti (web-simulator smeha dolazi na ovo mestu, ali ja ga neccu sigurno koristiti. JA ne.) mrachna
24.12.2006. (23:36) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Smijeh je tražila...
ne mogu.
19.09.2008. (18:52) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...