K0koLO

30.07.2004., petak

Pričica

Priča o Naci i T'naci

U davna vremena dva tek rođena dječaka, blizance, ostavila je njihova majka ispred kraljevske palače. Jedan se zvao Naci, a drugi T'naci. Bili su prekrasne bebe. Čim su ih Kralj i Kraljica vidjeli znali su da su izuzetno nadareni. Jedino što im je majka ostavila bilo je neobično nasljedsto - dva jednaka paketa od po 12 karata. Kralj i Kraljica nisu imali djece. Bili su presretni i odgojili su ih sa svom ljubavlju i pažnjom koju bi bili dali vlastitoj djeci. Kada su blizanci napunili 21 godinu rekli su im istinu o njihovom rođenju.

- Vaša majka vas je jako voljela- rekla je Kraljica. Kad vas je donjela k nama ostavila vam je dva potpuno ista paketa karata. Na svakoj karti napisani su i s jedne i s druge strane izbori koje ćete morati učiniti u životu koji je pred vama. Ove jednostavne karte voditi će vas kroz život bolje nego što bismo Kralj i ja to ikada mogli. Uzmite ih, koristite ih i ne zaboravite da vas volimo i da vam želimo samo najbolje.

I tako su Naci i T'naci napustili svoj dom i otišli u svijet tražiti sreću. Tokom godina Naci je naučio čitati majčine karte, dok je T'naci na njih potpuno zaboravio. Naci je bio uspješan u svemu što bi poduzeo, dok je T'naci doživljavao samo neuspjehe.

- Zašto tebi sve ide tako dobro, a meni ništa ne uspijeva? - pitao je T'naci brata.

- Možda zbog toga što nisi slušao majku. Možda zato što ne koristiš karte. Ja ih čitam svako jutro i izgleda da mi nakon toga stavri idu bolje. Zašto ti to ne učiniš? - nagovarao ga je Naci

Ali T'naci ga nije poslošao. Nakon nekog vremena Naci je postao još uspješniji,a T'naci je sve više propadao.

Kad je došlo za to vrijeme, obojica se vrate kući. Obojicu su Kralj i Kraljica dočekali s ljubavlju i veseljem. Obojica su bili nadareni i dobili su svu ljubav koju su im roditelji mogli dati. Ali među nima je posojala velika razika. Naci je uspio u životu, a T'naci nije. I nikako Kralj nije shvaćao zašto se to dogodilo.

Jedan od njih trebao je naslijediti prijestolje. Kralju i Kraljici bilo je iznimno teško.. Pa zar nisu oba sina odgajana na isti način. Zar nisu dobili isto obrazovanje? Zar im nije pružena sva moguća šansa za uspjeh? Pa zašto je onda jedan uspio,a drugi nije?

Kralj i Kraljica proglasili su Nacija svojim nasljednikom.

- Zašto je moj brat dobio krunu kad smo potpuno isti? - pitao je T'naci. Što je on to učinio, a ja nisam?
I Naci mu je odgovorio.

- Kad sam se rodio moja majka me je, sigurno ne bez razloga, ostavila na stepenicama ove palače. I u košari u kojoj sam ležao ostavila mi je poklon. Poklon je bio zamotan u papir na kojem je pisalo: "Ovo je jedini poklon, osim moje ljubavi, koji ti mogu dati. Uzmi ga, i kad dođe vrijeme iskoristi ga da sebi stvoriš život onakav kakav bi htjela da imaš. Zamotane u papir ležale su karte ispisane rukom moje majke. Na jednoj strani svake karte bio je napisan jedan izazov, a na drugoj
izbor. Ja sam danas ovdje samo zbog ovih karata i izbora koji su mi bili ponuđeni.

I onda je Naci pročitao što je pisalo na kartama.

- Na prvoj su karti riječi - izaberi snagu
Na drugoj strani piše - Snažan sam i Nisam snažan

- Na drugoj karti piše - izaberi iskrenost
S druge strane piše - Iskren sam i Nisam iskren.

- Na trećoj karti je izazov - izaberi vjerovati u sebe
S druge strane - Vjerujem u sebe i Ne vjerujem u sebe

- Četrvta karta kaže izaberi svoj cilj.
Na poleđini karte stoji - Izabrao sam svoj cilj i znam kamo idem i Nisam izabrao cilj i neznam kamo idem.

- NA petoj su napisane riječi - izaberi prihvatiti druge onakvima kakvi jesu
S druge strane piše - prihvaćam druge onakvima kakvi jesu i Ne prihvaćam druge onakvima kakvi jesu.

- Na šestoj karti su riječi izaberi sam donositi svoje odluke
A sa druge strane - Sam donosim svoje odluke i Ne donosim sam svoje odluke.

- Na sedmoj karti piše - izaberi uvijek biti odgovoran za svoje odluke.
S druge strane - Odgovoran sam za svoje odluke i Nisam odgovoran za svoje odluke.

- Na osmoj karti je izazov - Izaberi razlikovati dobro i zlo
S druge strane su riječi - Uvijek se maksimalno potrudim razlikovati dobro i zlo i Ne trudim se razlikovati dobro i zlo

- Deveta karta kaže - izaberi raditi ono u što vjeruješ
Na poleđini karte piše - Uvijek odaberem raditi ono u što vjerujem i Ne brinem hoću li raditi ono u što vjerujem.

- Na desetoj karti napisane su riječi - izaberi učiti iz svojih pogrešaka
S druge strane piše - Izabrao sam učiti iz svojih pogrešaka i Nisam izabrao učiti iz svojih pogrešaka

- Na jedanaestoj karti su riječi - Izaberi voljeti i biti voljen.
A s druge strane - Izabrao sam voljeti i biti voljen i Nisam izabrao voljeti i biti voljen.

- Dvanaesta karta kaže - izaberi odabrati svaki detalj svog života.
Na poleđini karte piše - Izabrao sam odabradi i nisam izabrao odabrati

I tada mladi Naci reče: To su riječi koje mi je ostavila moja majka. To su riječi po kojima sam odabrao živjeti. Ovih jednostavnih 12 izbora dobro si mi služili. S njima, kao slugama, nadam se da ću i ja dobro vama služiti.

- 20:15 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Nitko nikog ne sluša

Činjenica je da ljudi ne slušaju što im se govori, vrag ih odnio!
Nitko nikog ne sluša. Naime, svi slušaju, ali čuju samo ono što žele čuti.

- Kako ste?
- Loše!
- Fino. A obitelj?
- Sit sam i obitelji i svega!
- Drago mi je što to čujem. Svratite ponekad!

E. Kishon

- 16:05 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Ma zašto????

Po ure sam pisao post i kliknuo na objavi post, a ono ništa.
Nema ni posta, nema ni teksta. Nema ni živaca da ga ponovo pišem.

Big Mamma. Počinjem pisati u notepadu pa kopirati u editor.

Pozdrav svima.
Idem na vikend.

- 12:19 - Komentari (4) - Isprintaj - #

29.07.2004., četvrtak

Umivanje i masaža lica

Mjesec dana se već spremam zamijeniti pasoš. I tako prođe mjesec dana i dođe dan kada pasoš više ne vrijedi.
Odlučio sam da ću sutradan obaviti sve potrebno. Međutim nisam planirao da mi večer prije dođe šogi i da zabrijemo do kasno. Ujuto, sav nikakav, idem do kupaonice i prestaši me spodoba u ogledalu. A nemam vremena za brijanje. Pred kraj radnog vremena zbrišem i tražim prvog frizera da me obrije i ošiša, jer me inače šiša žena, a brijem se valjda sam.
Piše frizerski salon. Super.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Može šišanje i brijanje?
- Žao mi je, ne brijemo.
Ma što je njoj žao. Mene, sebe?
Vozim dalje ko tenkre zvijerajući očima po fasadama tražeći onaj spasonosni znak "Brijačnica".
Ček, rikverc. Evo ga.
Reklama iz 45-e na kojoj velikim slovima piše "BRIJAČ za muškarce"
Unutra, preklapajući dnevne novine, diže se iz stolice Boris Dvornik iz Malog Mista. Ono frajer od svojih 6 ipo banki. Sigurno je cijeli život proveo u ovoj brijačnici, obrijao je i ošišao milijune ljude. Nije sad baš ultima moda, ali sigurno on to dobro radi.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Može šišanje i brijanje?
- Žao mi je, ne brijemo.
- Kako ne brijete. Pa piše brijač.
- Žao mi je.
Mater mu jebem. Ja u čudu izlazim van i još jednom pogledavam iznad ulaznih vrata, a tamo velikim slovima piše BRIJAČ. Koji kurac.
Sada sam već ljut. Vozim dalje i smijem se koji je to fosilni kreten bio. Brijač, radi u brijačnici, a ne brije. Do jaja.
Evo još jedan.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Može šišanje i brijanje?
- Može.
A ja hepi ko malo dite.
- Dođite za sat ipo.
Ma jebem ti mamu za sat ipo.
- Doviđenja.
I onda se sitin na ima jedan frizerski kod maksimira di sam se jednom davno brijao.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Može šišanje i brijanje?
- Može.
Meni pada kamenčuga sa srca.
- Za pola sata.
Nemogu toliko čekati. Eto opet kamena. Idem dalje.
Slijedeća brijačnica. Tri komada unutra. Jedna radi, a druge ćakulaju.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Može šišanje i brijanje?
- Žao mi je, ne brijemo.
E onda meni puko film.
- Što to neznate raditi ili vas je strah da me ne zakoljete.
- Imate li možda jednu britvu. Sam ću se obrijati.
Ove dvi se zahihiću.
- Ne. Pa to vam više frizerski ne rade. Sada se ljudi doma briju.
Još par pokušaja šarmiranja ovih besposlenih frajlica koje se hihoću na sve što ja kažem. Neuspješno.
Potrošio sam na njih 10 minuta. Odlučim se vratiti u prethodni salon.
- Bog. Jel još stoji ona ponuda od pola sata?
- Bog. Pričekaj, za par minuta sam gotova.
Mala je prva liga.
- Sjedni. Što ćemo?
Mala moja. Sad bi ti ja rekao što ćemo.
-Kosu skrati, a bradu ne želim vidjeti.
Da se mala na posao i super ona mene ošiša. Spikamo cijelo vrijeme o pizdarijama. Baš opuštena atmosfera.
E, a sad najbolji dio.
Brijanje. Brijanje je bilo super osim što me malo zasijekla po obrazu, ali je tako bila uviđajna i nježna daj joj nisam uzeo za zlo. Možete li si predočiti, da vas netko umiva. Ono, nagenete se nad umivaonik, a dvije tuđe ruke vam skidaju ostatke pjene za brijanje. Lagano vas uhvate za bradu i povuku kapljice vode prema dolje. Vrlo čudan osjećaj.
- Nasloni se i zatvori oči.
Zavaljam se ja i zatvorim oči i osjetim nekakvu hladnoću na licu. Njušim niveu. Masažu lica je obavila tako dobro da se meni učinilo da me hoće pojebati. To nemožeš raditi s toliko pažnje i nježnosti zbog love. Sto posto me je htjela. Masaža je trajala sigurnih 5 minuta u kojima sam tako uživao i opustio se do nirvane.
- Dobro?
- MMMM.
- Jeli vas to uče u školi za frizerke?.
- Ne. - kaže ona. - To sam naučila samoinicijativno.
Možda je to ona napravila jer se htjela iskupiti za to što me porezala. Neznam, ali ću ići češće kod nje na brijanje. Sigurno.

Ostatak priče je nebitan. Otišao se slikati. Uzeo broj u murji i čekao pola sata da ona glupa mašina napravi "dong" i da se pojavi moj broj na diplayu. Predao papire, potpisao se i otišo doma.

- 22:58 - Komentari (5) - Isprintaj - #

Nakon pedeset godina

Nakon pedeset godina

Jedan je bračni par proslavljao pedeset godina zajedničkog života. Pri doručku žena pomisli
"Pedeset godina vodim računa o svom suprugu i uvijek njemu dajem koru, a sebi uzimam sredinu. E danas ću sebi priuštiti koru!"
Namaže si maslac na koru, a suprugu pruži sredinu. On, sav razgaljen, reče:
"Baš si me obradovala, ljubavi. Pedeset godina nisam jeo sredinu kruha, vjerujući kako je ti više voliš!"

Eto tako.
Odoh ja sutra na more upoznavati suprugu, koju poznajem već 10 godina, da mi se nebi desilo isto.

- 21:28 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Radna disciplina

Evo me na poslu. Baš sam htio napisati nešto i dobio inspiraciju, ali me ipak nekakva odgovornost prema poslodavcu koči. I onda mislim, ma ipak necu napisati blog sada. Imam dosta posla koji moram obaviti, u petak idem opet doli. Mislim, zapravo sam siguran, da ću za sada ostaviti pisanje bloga i krenuti rasturati svoj posao. Nakon posla idem u nabavku za ženu, a onda u smiraj dana i mirnom dušom u kojoj će biti zadovoljstvo zbog obavljena posla napisati još bolji blog. Evo upravo sada dok ovo pisem mi je na telefonu frajer koji mi čita neku skriptu i ja pokušavam njemu objasniti kako da riješi problem. Vrlo neprofesionalno od mene. On meni priča u slušalicu, a ja tipkam ovaj blog.
Proxy, dansguardian i logovi. Ma vot d fak. Ma baš mi je gušt pisati blog sada. Ali neću. Za svoje dobro.

- 10:47 - Komentari (1) - Isprintaj - #

28.07.2004., srijeda

Samokritika posta

Divim se sam sebi kako sam svoj prvi post uspio sastaviti.

Kad ga pročitam očima druge osobe vidim da zapravo, iako sam mislio na nemam baš neki vokabular kad je u pitanju pisanje, da ovaj moj nije loš. Eto zadovoljan sam. Čak nisam primjetio puno gramatičkih znakova.
<--"Editirano kasnije" grešaka. Još jednom sam se oduševio. Napravio sam grešku u najgorem trenutku. Iz grešaka se uči."/Editirano kasnije" -->
Ili ih je tako puno da ih ja neprepoznajem ili ih neznam.
Meni nije puno lošiji od večine koju sam pročitao. Ja happy. A i ako me netko bude kritizirao, boli me briga.
A mozda samo brijem pizdarije u glavi. Ovo ionako pišem za sebe.
Meni zapravo sve 5.

I puno mi je lakše pisati u direktno u browseru nego u wordu pa kopirati.
Neznam zašto. To je samo monitor.

Bravo ja!

- 21:23 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Kakav sam?

NAJLJEPŠI, NAJBOGATIJI, NAJLJEPŠI ...

- Ti mi se doista diviš? - upita on malog princa.
- Što znači diviti se?
- Diviti se znači priznati da sam ja najljepši, najbolje odjeven, najbogatiji i najpametniji čovjek na ovoj planet!
- Ali ti si sam na ovoj planeti!
- Učini mi to zadovoljstvo! Svejedno mi se divi!
- Divim ti se - reče mali princ lagano sliježući ramenima- ali zašto ti je toliko stalo do toga?

A. de Saint-Exupery, Mali princ

- 20:27 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Vikend

Prošli vikend je bio do jaja.
Nevjerovatno kako se čovjek može u dva dana i psihički i fizički odmoriti.
Petak ujutro. Još na poslu, a zapravo sam već mozgom doli. Žena zove svako malo.
- I ovo, i ono, ne zaborivi i ono!
A ja čujem samo čvrčke kroz mobitel.
Oko 2 sata kazem kolegi da ja moram još obaviti neke stvari i da nestajem.
- Nestani.
Shoping. Doma. Zaljevam cviće i hranim ribetine jer ih nisam nahranio ujutro. Zoven punicu i kazem da je brod u sutra u 6:30 ujutro i da cemo kreniti u 2. Ja sad iden leći da ne zaspen noćas za volanon. Namještam mobitel u 1:45 i iden u krpe. U 23:00 zvoni fakn mobi. Frend, pita di sam. Ja govorin da spavan, a on meni da mi je ispod prozora i da što sad. Sorry razbu. Obrni se i odi doma. Fala bogu da kuži o čemu se radi. U 1:00 zvoni šogor na vrata.
- E tetka. Rekla je mater da idete u 2 doli, a ja evo iden doma pa san te doša pitati da mi ostavis ključe od stana da mogu surfati i dovoditi komade. Ovdje kod tebe je bolje.

Kao da ja neznam kad idemo. Gotovo je sa spavanjem. Sad je njemu namištan ISDN na dva konja da mu brže ide igranje biljara na miniclip.com-u. Dobiva i upute. Iste one koje sam i ja dobio. Cviće zalivaj navečer. Ribetinama daj isti ujutro. Kad se izdrkaš, pokupi za sobom i ne špricaj po tastaturi.
U 2 krecemo. Od rotora do naplatnih kućica nikoga. E onda prije kućica di se spaja cesta iz ljubljane miljun auta. Silazim u Karlovcu i nesviđa mi se što vidim. Gužva već kroz Karlovac. Na prvom semaforu polukružno i nazad na autoput prema Gospiću.

Nakon Perušića počinje odmor za dušu i tijelo.
Svitanje. Jedno od najljepših svitanja u životu. Ona bolesna neoređena svjetlost se polako počinje rumeniti. Magla je, ali se meni čini da ona radi sivocrveni tunel preko autoputa kroz koji ja jurim. Sve je mirno i spokojno. Ja i moja pufi diskutiramo oko toga u koje smo se jebene strojeve pretvorili i kako nebi trebali propuštati ovakve izvanredne stvari kao što su svitanja. Najljepše svitanje u život sam doživio na otoku prije 10-ak godina. Nakon rada u disku do 4 ure, pratim ja bivšu malu doma. Ona ima kuću na drugoj strani otoka, na istoku. Pošto sam se zalazaka sunca nagledao u životu i svaki je bio poseban to je ova slika ostala jače u meni. Izlazak sunca. Nebo iznad Velebita se rumeni, Velebit izlazi iz sivila, rozo more je mirno kao ulje. Ja i mala zagrljeni, sjedimo na groti. Nigdje nikoga osim par jahti u uvali pred nama. Ljubimo se.

Sunce je već dobrano izašlo, a ja sam pod dojmom tih sjećanja sreće i bezbrižnosti. I tada ja odlučim da ću ovaj vikend provesti u takvom raspoloženju. U 6:30 brod kreće zajedno sa nama. Idemo po kavu i ja punici pokazujem brod koji opet budi sjećanja. Sjećanja na djetinjstvo i lutanja po brodu. Otkrivanja novih puteva, kako iz potpalublja doći do palube okolnim putevima, igranje kukala po cijelom brodu i spavanje na konopima. Oduševljenje kad je taj brod počeo voziti na moj otok. To je bilo brzo! Za dva sata i 15 min. Stari brodovi su vozili po 5 sati. Odemo na provu i tamo ćakulamo o svemu i svačemu. Ona je susrela nekog poznanika i oni počnu pričati, a ja se zavalim na konope kojima se veživa brod. Jutarnje sunce me przi po licu, a ja sritan ko malo dite. Spava sam sigurno po ure. Iskrcali smo se.
Ma nema večeg gušta nego kad te tvoje dite zagrli. To je jedina iskrena ljubav. Mali skače i viče.
- Tata, jesi li došao? Ti si bio u Zagreb. Znaš!
Mala se samo očeše od mene.
- Bok Tata, jesi li mi donio plave hlače sa sušila?
Mater joj jebem. Ja cili nabrijan na ljubav, obitelj, život, a ona me pita za gaće.
Imamo malu drvenu kućicu i oko nas nema nigdi nikoga. Ja se izvalio u onu ležanjku što se rastegne između dva staba. Iznad mene debela ladovina. A čvrci. Čuješ ih tek kad ih čuješ. I tada je to neopisiva buka. Zanimljivo je da kad primjetiš da ih čuješ i da su toliko glasni, nije ti jasno kako ih do sada nisi registrirao, a cvrče cijelo vrijeme. A onda im se posvetiš. Zatvoriš oči i slušaš cvrčke. Do jaja.
Dolazi žena i legne kraj mene. Odma ja za cicu, guzicu. To mi je super. I njoj je drago što san doša.

Dolazi mali i uvaljuje se u ležaljku i plazi po meni. Onda se smiri i legne na me. Miš mali. Ja pričam s njim, a on me samo gleda. Vidi mu se na fačici da mu je drago što sam tu. Pita ga mater oče li na kupanje. Ljubav prestaje, on diže se i ide s njom . Mala nesmije jer je u kazni. Kaže mi žena da je nemoguća. Nešto je zasrala. Ona legne kraj mene u ležaljku i ja joj se posvetim potupuno i pričam s njom više od sat vremena dok su ostali otišli na plažu. Mala mi nabije toliki osječaj krivnje koji dok smo u Zagrebu nemam jer «u Zagrebu je trka pa nema vremena». Kakvu laž prodajm sam sebi. Ja zapavo uopće nju ne poznajem. I onda odlučim slušati. Mala mi se toliko otvori i kaže da nezna više što će sa mamom jer ju davi sa glupostima. Objašnjavam ja njoj da mami nije lako jer je sama sa njom i bracom, a jos je tu i njena mala sestra, starija od moje male par godina. Obećao sam joj da ću ja pomoći da obradi mamu tako da i mama bude zadovoljna i onda neće biti problema. Kad joj je stara došla mala ju po mojim uputama pita treba li joj što pomoći. Žena mi se usere od iznenađenja, ali prihvati igru i kaže da treba pomesti kuću. Mala bez uobičajenih protesta to napravi iz prve. A meni srce sve veće.
- Mama, mogu li sada na kupanje?
- Naravno, dušo.
Brat se vratio sa mriža i donio nešto arbuna i okana. Ajmo raditi gradele. Moja žena ode namore očistit ribu, brat je upalija vatru. Mali se opet uvalio meni u ležaljku. Pufy sprema salatu. Kad je došlo vrime za speći ribu ja se dižem. U kuhinji neznam ništa osim spremiti jaja naoko i pomfri. Ali kad su u pitanju gradele tu sam najbolji. Imam par trikova za ribu sa gradela. Mora biti full suha prije nego se natopi uljem. I u drob treba uguriati par maslina. Obavezno ju cijelo vrijeme topiti uljem pomoću grančice ružmarina. Nesmi se koristiti ugljen nego osušena crnika. Najbolje je sa suhom lozom, ali to nemam. Riba je bila fantastična. Posli ručka kaže žena maloj da očisti stol, a mala zavrti očima i uzdahne bolno. Naš dogovor je bio da ću se ja svaki put lagano nakašljati kad je na dobrom putu da zasere stvar i da odmah promijeni stav. Mali kašljuc, obostrani smješak i mala pokupi stol. Nakon toga dođe pitati može li na kupanje. Vrlo se iznenadila kad je od mame odmah dobila potvrdni odgovor. Ode se ona u kuću spremiti i zove mene da dođem na tren. Ja se dignen i oden do nje, a ona kaže da nije znala da tako lako može dobiti ono što hoće i da joj je to super. Zagrljaj, poljubac i hvala. Meni srce još veće. Vratim se ja ispod crnike. Mali lego u ležaljku i zaspao. Puffy skuhala kavu i sad mi čakulamo. Ja uzmem novine, čitam oglase i postavim pitanje punici.
- Koliko metara kvardatnih ima dvosobni stan, na drugom katu koji se prodaje na Bilom Brigu?
Puffy mi je zakon i ona prihvati igru.
- 75
- Krivo. 80. A što još ima stan na 4 katu, 75000 € , telefon, komunalije, sređeni papiri?
- Balkon?
- Ne, centralno grijanje.
- Ti si lud. – Kaže brat i valja se od smijeha. – Ajde dalje.
Dobrih pola sata sam ja čitao iz novina oglase, pokušavajući pitanje napraviti što glupljim. Svi smo se smijali ko munjeni.
- Na samom ČEMU se prodaje kuća trokatnica, 6 apartmana, stuja, voda, parking?
- Neznam.
- Na samom moru.
A onda zajedničko cerekanje kakva je to kuća na SAMOM moru. Što je na nekoj splavi ili što?

Oko 5 sati se mali digo i idemo nas dvoje namore. Na plaži večina poznatih, što rodbine, što prijatelja. Stavim ja maloga u brodić i svom snagom ga vrtim oko sebe. Mali gušta do bola.
- Ajde još, još.
- Ajde tata opet. Još.
Po ure je on vrištao od gušta kako ja njega vučem.
Za zapadu se nešto kuha. Zapad je crn od oblaka. Legnem ja na plažu, a mali na mene i gledamo oblake. Oblaci bliži nama su u tri reda, a sunce je ispod njih tako da svaki oblak baca sjenu na ovoga iznad sebe. Na pučini se oker-narančasti trakovi svjetla probijaju kroz oblake, a daleko na horizontu tamno plavi oblaci iz kojih munje tuku po moru. Tako jebena slika da ću je pamtiti cijeli život. Svi ljudi na plaži šute, sjede i gledaju tu predstavu. Rođak mi je to slikao i čim dobijem slike ću ih staviti ovdje. Moj mali od tri godine leži na meni i gleda oblake. Ljudi polako odlaze sa plaže i na kraju smo ostali samo ja i mali, nepomično gledamo oblake koji se sve više skupljaju. Kad se sunce spustilo iza obzora idemo doma.
Posli večere smo izašli u selo na sladoled i cugu iako se sprema nevera. Grmljavina se lijepo čuje. Počela je bura. Borove iglice mi upadaju u pivo. Žena,njena mater i mali da će doma, a ja ću sa malom i ženinon sestron na rivu. Idemo gledati neveru. Otišli smo na vrh mula, sili i gledali neveru kako se približava. Nevjerovatno koliko pitanja djeca imaju o munjama i grmljavini i kako im je lako ubiti strah od munja kada im sve potanko objasniš. Djecu nebi trebali obasipati polovičnim odgovorima. Nikad više im neću dati polovičan, nepotpun ili netočan, neiskren odgovor. Idemo doma. Puffy već spava. Ja i žena smo mislili kad svi zaspu otići do diska.
- OK. Stavi ih leći pa idemo. Ja te čekan isprid kuće.
Nevera se bliži. Uzeo sam fotelju i iznio je ispred kuće u vrt. U jedan tren prestaje bura i stiže vjetroviti udar sa mora. Borovi i crnike šušte, pucketaju grančice. Munje pucaju u daljini, a oblaci tako dobro prenose svjetlost da izgleda kao da cijelo nebo gori. Puno puta sam doživio neveru i to mi je osjećaj do jaja. Kad se žena digla kažem joj da će biti jaka nevera i da je bolje da neidemo u disko nego da budemo tu blizu jer kad počne nevera i ako se dica probude, usraće se ko grlice kad vide da nas nema. Počinje kiša. Oblačimo one ribarske kabanice i idemo na plažu. Nevera na moru bijesni. U po ure je digla valove od metra. Nas dvoje sidimo na žalu i gledamo more. Kad zvizne munja vidi se sivo uzburkano more kilometrima uokolo. Munje šaraju nebo u toliko raznih varijacija da neznaš koja je ljepša. Kiša nas pere. Ja imam osjećaj da mi pere dušu. Sve one nervoze iz Zagreba, frustracije poslom, financijskim sranjima, nezadovoljstva koja prave još veća nestaju iz moje duše. Kiša je sve jača i idemo ispod bora na klupicu. Ista ona klupica gdje sam se nekada ljubio sa bivšim curama. Nevera još nije toliko blizu da bi bilo opasno. Gledamo more i ljubimo se kao da imamo 17 godina. Sve brige nestaju. Potpuna nirvana dok nam se jezici zapliću. Duševni mir.
Nevera nas je ovaj put falila. Opet jača bura i za 10 minuta je ispeglala one valove. Opet samo lagano namreškano more. Idemo doma.

Sutra je cijeli dan protekao u igri i razgovoru sa djecom.
U 5 i po sati je brod.
u 7,15. Zadar.

he he .
Novi autoput u cijeloj dužini.
Za 3 sata sam bio u svom krevetu u ZGB.

- 17:27 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Sljedeći mjesec >>