Vraćajući mi ostatak, jučer se jedna prodavačica zaletjela konstatacijom i pitanjem: "Fenomenalno mirišete, koji vam je to parfem?!".... da je znala da time čačka po nekim Nemirima, bi li ga svejedno postavila? Promrmljala sam: "ma...ništa posebno. al svejedno hvala."
Al možda ipak je posebno. i ne znam zašto još ponekad imam potrebu tako mirisati. zašto tu bočicu jednostavno ne zaboravim u nekoj zadnjoj ladici ili na nekoj najvišoj polici? ostavim, zaboravim..i jednostavno se ne prisjećam? i da je nekad, kada sve skupa bude već jako davno, pronađem i sjetim se. sjetim se tako da ne boli. sjetim se u nadi da ni jedna poslije nije mirisala tako...
Možda je i on već shvatio da je to samo... ništa posebno! samo..jasmin.
Ja sam stvarno idiot od stvorenja....
Večeras, kao, ajd da ja to malo vidim, ubacim u komp "patient-cd" kao, idem ja gledat malo moje čvorove i organe. i skontam da sam čisto gubila vrijeme ona tri mjeseca na terapijama...mom nestručnom oku se čini da su svi mali idiotići tu. brine me samo još da neko stručno oko ne nađe još pokojeg. (bijesna)
a mami je već dosta svega, a i meni je već dosta svega, al mi je više od tog "dosta svega" žao nje. i brinu me razne slutnje sulude... sad opet moram napomeniti da i dalje vjerujem da će sve biti u redu, jer ZNAM da će se javiti izvjesan broj ljudi koji će mi reći da ne smijem tako razmišljati.
Ne smjeti nešto i ne raditi nešto su dva jako različita pojma, tek da se zna.
Ma imam još desetak dana do hospitalizacije. Pokušat ću se ne nervirati do tada...
I jedna molba za moje cijenjeno čitateljstvo... mantrajte, molite se, držite fige, šaljite pozitivnu energiju i tako te slične stvarčice.
Evo došla sam kući, i pročitala rečenicu (stih) iz naslova dolje među komentarima... i čini mi se prikladan...
Strpljiva sam. Jer jesam. Jer moram biti...
Jer moram opet prolaziti...bolje da ne znate što sve ne... al moram biti strpljiva.
Zanimljivo, kako, kad su vam nalazi, recimo, dobri, onda trebate danima čekati da čujete to, a kad nisu, odmah kažu... Ok, ne baš odmah, puste vas da prvo malo obavite šoping po Austriji, i kupite neke stvarčice, koje vam, kako se poslije ustanovi, neće ni trebati. Još jedna sezona u pidjamama...
Ma da ne duljim o tome... Već sam se dovoljno napričala o svemu, a tom pričanju, ili pisanju, se ne vidi kraja... pa eto, toliko za sada...
Još samo da napomenem da sam ponosna na moje desno stopalo. Naime, pokazalo se kao heroj, jer je istrpilo par sati braunilu, pa čak i pet odlaženja u wc s istom tom braunilom, bočicu infuzije, radioaktivni i kakav sve ne, kontrast, šetnju po Klagenfurtu i jednu po Zagrebu. Dakle, divno jedno stopalo, možda se prestanem ljutiti na njega što si u većini slučajeva cipele ne mogu naći :))) (al da, sad mi nešto naročito neće ni trebati:) )
a bio je dan... jedan kao ovaj..ne baš kao ovaj, nije padala kiša... i sve je imalo neku drugačiju nijansu... ..ja sam se vraćala iz jednog mjesta... (ovog na slici).. sa malim šarenim divljacima u trbuhu :)
prokleta amnezija, nema je onda kad mi najviše treba :)
ako vam za nesto treba, il štajaznam već...
evo: naopakabajka@net.hr
ICQ: 327-666-751
_____________________
...ostala je knjiga sa par neprocitanih strana,
neke stvarcice od Herendi porcelana,
i jedan pulover...u kom si bila...
i ostala je ploca "the best of ry cooder",
i fina mala plava kutijica za puder...
i ja sam te ostao zeljan...
dok me bude...
moja mila...
___________________
"Jednog dana ce sve doci na svoje, to znam,
ali prethodno bi morao da nadjem malo vremena da umrem,
i ispunim jos par rubrika u formularu Vecnosti, tako da bas ne vapim za tim danom.."
(Dodir svile)
______________________
"Legao sam na ledja, siroko rasirivsi ruke, pokusavajuci da sto ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti dio mene, pomislih, ne mogavsi da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipici i kraci?
O, ne... Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kojeg se sve redje usudjujem da zaronim u sebe...
jer tamo zaglavim... Oci se prepune do vrga...
I suze se za cas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po citavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra..."(jedan od onih zivota)
______________________
O, samo to ne...
Prkoseći zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujući kraj nosića.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajući stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa...
Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.
Neuspešno... Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj.
(tri posleratna druga)
______________________ Od nakita je nosila jedino oči, i ja sam u tom trenutku uzalud tražio reč koja bi ih objasnila.
Za razliku od crnih, krupnih, sanjalačkih, razmaknutih, plavih i sličnih, njene oči su se mogle objasniti samo sa više reči, ali za to nije bilo vremena.
(tri posleratna druga)
______________________