Prislonila je nosić na onaj deo ruke na kom se opipava puls i zatreptala očima pokazujući koliko joj se parfem dopada. Hteo sam da slažem da mi je to Boba greškom doneo iz Rima ne znajući da je u pitanju ženski miris, ali ta detinjarija evidentno ne bi prošla kod malog Šerloka.
Ne samo što se po nivou u bočici lako moglo utvrditi da je iz nje uveliko pucano, nego su u kupatilu sigurno ukadrirane još neke kompromitujuće ružičaste sitnice, koje momci koriste samo ako su izrazito emancipovani momci, a ja baš nešto nisam taj...
Nadao sam se da je to i njoj jasno...
Izabravši smešak broj osam, poznatiji kao "neodređen", odlučio sam da se branim ćutanjem.
Ne znam da li je kriva samo Emilija Kovačev, ili su umešani i Černobil i rani klimaks, ali osećao sam se kao blentavi gimnazijalac.
I, što je najgore, dopadalo mi se...
Osećati se kao mlada budala odlično je za promenu, naročito ako se dotle osećaš kao stara budala.
Ne, "Gianfranco Ferre" nije nikako bio miris za to popodne i za devojku sa biciklom. Nije se uopšte slagao sa malim mutnim biserom na njenom prstenu, i kapima kiše zagubljenim u lavirintu asparagusa na terasi.
To je, definitivno, dopodnevni parfem, izmišljen za nekog ko dolazi pričajući o odlasku. Taj miris bolje pristaje uz spuštenu roletnu, stvari prebačene preko stolice, i onaj protokolarni osećaj krivice koji se javlja na kraju balade.
Uf, na tren sam video sebe kao ofucanog švalera koji šeta po kući u gornjem delu pidžame sa mrežicom u kosi, ali tad se ponovo javio onaj anđeo prerušen u devojku i oterao tu avet...
- Nešto nije u redu?
Naravno da nije. Ali to nikako ne znači da je za štampu. Priča o malim ženskim stvarima u malom muškom stanu suviše je klasična i otrcana, čak i za poštovani ilustrovani magazin...
Sve je vuklo na avanturu i nagoveštalo neku maglovitu plavičastu tajnu, odgovaralo mi je što me Lijine radoznale okice snimaju kao špijunski sateliti, ali to je bio samo motiv više da ne provalim prozaične razloge prisustva male šarene hemije na mojim policama.
- Sve je u redu...
To samo Neko, ko svrati s vremena na vreme, krije ovde rezervni arsenal šminke i koječega, da mu se ne bi slučajno desilo da ode iz ovog stana malkice izgužvan i raščupan.
Ali, koji bih ja mangup bio kad bih to ispričao? Ispao bih poslednji dripac.
Pardon, pretposlednji...
Poslednji dripac bi, uz svu diskreciju, ipak ispao taj Neko, ko i svrati s vremena na vreme, da se ne lažemo, uglavnom samo zato da bi bio malkice izgužvan i raščupan...