„stigla san u dom prid neke dvi ure, mamu san ti dopratila do vrata, ušla u sobu, ugašeno svitlo, samo kiki u mraku i.. kako ono? praznina za dva broja veća od svih prethodnih? ako je tako, onda su ta dva broja velika tako da u toj priči i nema mista za treći. i, nisan primjetila da plačen. nemoj me krivo shvatit, ne radi se o nikakvom sažalijevanju, to znan da ne želiš, a tog osjećaja ionako nema u meni kad si ti u pitanju jer ga doživljavan pomalo uvredljivin.. al.. tužna san, srićo. mislin da nikad u životu nisan bila ovako tužna u životu. sad se sramin sama prid sobon kakve su me gluposti zabrinjavale prije svega ovog. nekakvi kolokviji,glupe zatreskanosti, koncerti, lova, menza.. nisan uopće, mislila da bi do ovog opet moglo doć. i sad mi se čini, da jesan mislila i da san pazila na tebe, sve bi bilo drugačije. ne moraš mi virovat, al.. da mogu, isti tren bi proživljavala sve to umisto tebe, bez sekunde razmišljanja. ako je moguće prijatelja previše volit, onda te volin previše. bolilo me danas u čekaonici. nisan bila samo tužna, nego me baš bolilo. stvarna fizička bol. da ti nisu došli mama i leki, bila bi te zagrlila i ne bi te pustila. pokušavan sad ove svoje gluposti napisat nekako da imaju smisla, al mi ne ide. nema veze, ti znaš.. ako imn anđela čuvara, oću da otiđe k tebi. kažu da on sidi na ramenu, pa ako jeste, onda vidi napismeno di bi triba bit. i poklanjan ti sve tri želje koje iman. i dobit ćeš kikija da te pazi kad god poželiš. i svaku ditelinu s 4 lista. i svaki komadićak čarolije na koji naiđen. samo mi budi dobro. izdrži još ovaj put. i brzo brzo brzo iziđi otuda. ne sviđa mi se sivilo bolničkih hodnika, ne pristaje ti onaj mrak, zvuk zabrinutog šaputanja nikad nije bio tvoja glazba, medicinske sestre i doktori ni ne znaju kakvo malo čudo mi moraju pazit i sve se to čini tako daleko od mene.. ne znan više jel virujen konačno u sve il na kraju ne virujen nu u šta. pa pomislin kako ipak virujen. lakše je. imaš nekog da ga okriviš. popričan s bogom, u prolazu, optužujen ga, preklinjen, mrzin, molin.. ne znan jel uopće svjestan da je vrime da i poduzme nešto oko toga... dogodi mi se nekad da mu pošaljen i kakvu drugu molitvicu, al brzo se ispravin i kažen kakvi su prioriteti. o, onaj gori i ja ćemo se gadno posvađat ne obrati li malo pažnje na jednog umornog anđela.. a nekako san stekla dojam da samnon i nije dobro bit u svadji...? večeras nema neba u mom prozoru valjda se ona zvezda šta prelama zrake vidi iz tvog kreveta. i pazi dobro kad ti zavodljivo namigne, načula san da je to tajni znak da će bit dobro..sve.
i... volila bi da se ne osjećan ovako nemoćno ko sad, pametne glave su izdvojile sate i sate da napišu ove silne priručnike o tome kako odrediti nekakve diferencijale i derivacije, a da nikom nije palo napamet da ostavi kakav savjet, na papiru, kamenu, drvetu, svejedno.., i kaže ti kako da svojoj najboljoj prijateljici pribaviš otpusno pismo. ova planeta definitivno nije na dobrom putu.. (a usput, prijateljica nije najbolja samo zato jer je moja, nego je inače najbolja i takva se ušetala u moj život..)
odavno san se pomirila s tin da reči nisu moje igračke. par sekundi prije ili kasnije san shvatila i da reči nisu najbitnije. možda jednom uspijem napisati kjigu o tebi, debelu ko ruski roman, printanu u samo jednom primjerku za Onu Kojoj Je I Namijenjen..a do tad će jedno obično, ofucano, dosadno 'volin te' morat poslužit. i molin te, jako jako jako, nemoj to zaboravit. zaboravi sve ostalo, najdražu pismu, najbolji crtić, boju gitare, prvi koncert, posljednje starke..sve o meni ionako komotno stane u jedan leksikon u petom osnovne. al nikad nemoj zaboravit da te volin...ja sigurno neću..“