Kad bih sve jezike ljudske govorila...

Ne odustajem...

Postoji jedna priča:
U Americi. Sedmogodišnji dječak priđe ocu koji je upravo došao s posla.
« Tata, koliko ti zarađuješ po satu?»
«20 dolara» odgovori otac.
«Možeš li mi posuditi 10 dolara?»
«Pa… može, ali što će ti?»
«Ja sam uštedio 10 i ako mi ti posudiš svojih 10, dat ću ti sve da se igraš sa mnom sat vremena.»


Ne znam ni o čemu smo pričali, ali bilo je ispričano u šali…Nije smiješna…Danas je istinita. No, Bogu hvala, mi smo još uvijek relativno tradicionalna sredina pa toga još nema.



Nedavno sam gotovo odustala od svih. Ljudi su mi postali mrski, nije mi se dalo pričati s njima, nije mi se dalo petljati u društvo… Gotovo sam digla ruke…
No jučer me nešto iznenadilo. Razgovarala sam s grupicom ljudi…ljudi koji su Framaši…i došli smo do zaključka da, unatoč svemu, ipak postoje normalni ljudi…zbog njih ne smijemo nikad odustati. Zbog sebe ne smijemo nikada odustati.

Oni koji odustaju su slabi…oni koji odustaju ne žive kako treba, ne žive puninu života…ne žive kvalitetan život.

E, pa ja želim da moj život bude kvalitetan i želim biti sretna…Želim puno djece i želim muža…Jednakog kao ja…kojeg ću voljeti, kome ću darovati svoje dobro i svoje loše…koji će me poznavati bolje nego ja sebe…koji će moći dovršiti moju misao … koji će u mom pogledu vidjeti moju dušu i ono što je na njoj i u njoj…

Nije li to ono što svi žele…i očekuju…a tako malo vjeruju…i onda se čude kad se to ne dogodi…




Jučer nisam bila vani…ali bilo mi je predivno ondje gdje sam bila…Na Frami...Čestitam svima s obećanjima…a iduće godine vam se pridružujem :)