Jednom davno...
Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvijek tako luda, predlozila: "Hajdemo se igrati zmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima."
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precuteti, zapitala: "Zmurke? Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga poslednjeg pronadjem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje.
Sreca je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.
Ali nisu se svi hteli igrati.
Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju.
Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj koji se setio predloziti igru.
Oprez nije hteo riskirati.
"Jedan, dva, tri..." pocela je brojati Ludost.
Prva se sakrila Lenost koja se, kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu.
Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senu Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta.
Velikodusnost se nikako nije mogla odluciti gdje da se sakrije
jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja.
Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je provirivala kroz pukotinu drveta.
Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra.
Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe!
Laz se sakrila na kraju duge (laze, bila je na dnu oceana), a Pozuda i Strast u krateru vulkana.
Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije vazno.
Kada je Ludost izbrojala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.
"Milion", zavikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvu je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena.
Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.
Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost se nije trebalo ni traziti. Sama je izletela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom.
Od tolikog trazenja Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu.
Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala sediti na obliznjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve.
Talent u zlatnom klasju zita,
Teskobu u izgorjeloj travi,
Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu oceana),
a Zaborav je zaboravio da su se uopšte igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci.
Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada se vec razbesnela, ugledala je ruzicnjak. Zasla je medju ruze, uzela suvu granu i, besna i iznemogla, pocela udarati po prekrasnim ruzinim pupoljcima.
Odjednom se zacu bolan krik.
Ruzino trnje izgreblo je Ljubavi oci.
Ludost nije znala sta da ucini.
Pronasla je pobednika, osecaj nad osecajima, ali Ljubav je postala slepa.
Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na posletku odlucila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj.
Tako je Ljubav postala pobednik nad osecajima, ali je ostala slepa,
a Ludost je prati gde god ide.
