Sažaljenje u talonu
|
Ovaj blog bi se komotno mogao zvati "Kako sam upoznao vašu majku". Samo što ja ne bih maltretirao klince da čitaju sve postove. Možda samo one najbitnije, hihi. Ali definitivno ih ne bih terorizirao s gledanjem mojih snimki u trajanju od 8 puta 24 puta 22 minute... dakle, jedno tri puna dana. No, ostavimo najgluplji koncept neke humoristične serije ikad i vratimo se nalaženju majke moje djece. Polako ostajem bez ideja. Ali to je i poanta. Kad potrošiš svu municiju i izgubiš sve nade, e onda ti u pomoć skoče bijeli konjanici i vilenjačka pješadija. Dobre stvari se uvijek dese kad se najmanje nadaš i tek nakon što si potpuno odustao. Mene jebe taj optimizam. Nikako da odustanem. Čak i kad izgubim svaku nadu, kad sam najviše u kurcu, kroz glavu mi proleti da su upravo to ti trenuci u kojima se neočekivano događa ono najbolje, i tog se trena refleksno počinjem nadati, neočekivao postaje očekivano, a cijela se situacija automatski iz beznadne transformira u "nadnu" i samim time gubi sve preduvjete i idealnu klimu za "ono najbolje". No, dajem sve od sebe, mislim da se apsolutno sve može naučiti pa tako i pesimizam. Dok ne usavršim beznađe, nekakvu taktiku moram imati. Trenutačno je to sažaljenje. Probao sam glumiti frajera, nije išlo. Probao sam s humorom, nije išlo. Pustio sam bradu, ništa. Kosu, ništa. Promijenio sam hod, nula bodova. Mogao bih poraditi na outfitu, ali to je preskupo. Sažaljenje ne košta ništa. Moram samo imati dobru priču. Zasad ima dosta rupa, ali improviziram, krpam ih u hodu. I mogu vam reći da priča kakva god da je, danas, već drugi dan, priskrbila mi je 3 sekunde masaže! Od konobarice! 3 sekunde po 3... ne treba mi puno... 30 će bit dosta hihihi |
