--
Čini mi se da Paraolimpijske igre nikad nisu bolje bile medijski popraćenije. Vrlo pohvalno. Lijepe su mi te Paraolimpijske; nema love, nema medijske pompe, nema medijskih očekivanja, nema medijskih razočaranja. Čak se, na neki način, polako nadam da ne postanu prepopularne.-- Vrhunski sportaši imaju Olimpijske, sportaši s invaliditetom imaju Paraolimpijske, a što je s nama – zdravima, nedovoljno talentiranima, nedovoljno upornima, nedovoljno ambicioznima, dovoljno lijenima? Nismo li i mi zaslužili svoje Igre? Imam ideju. Igre se sastoje od nekolicine sportova, uglavnom ekipnih (nogomet, košarka, rukomet, odbojka, vaterpolo, hokej na travi, itd.). Svaka država šalje samo 15 natjecatelja. I tih 15 igra sve sportove. Znači svi - sve. Nema profi nogometaša, košarkaša i sl. Tu i tamo možemo ubaciti i neki individualni bazični sport (atletika, plivanje) pa osim štafeta iz zajebancije ubacimo i skok s motkom, troskok, bacanje koplja... I trampolin, definitivno. -- Kupio sam auto pred dva dana. Crvene („vermillion“) boje. I već su počele more. Doslovno noćne more. Sinoć sam sanjao da mi je nestao auto ispred kuće. „Pa tek ga dva dana imam i već sam ostao bez njega!“, vapio sam. Rade nam ulicu ovih tjedana pa mi je jedina nada bila da je smetao radovima pa su ga uklonili. Tak sam sretan bio kad sam se probudio... i naravno da sam u pol 5 u noći išao provjeriti jel stoji tam di treba. -- Danas u crkvi klinac puše nos. Ali ne potiho, neg baš trubi. K'o truba. Kaj nije to nepristojno? Nije mi jasno kak se to trubi. Meni to nikad ne uspijeva. -- Sve neki kratki postovi u zadnje vrijeme. Prvo sam mislio da sam to pokupio od Mandraka. Sad vidim da nije to. Zaljubio sam se. Pobijedila i Loosicu i Doris i Alexis. |
