Don't be yourself, man
|
Neznam zašto sam ja tako čudna. Pogotovo kad prvi put pričam s ljudima. Nekak uvijek ostavim krivi dojam. Sad sam upoznala hrpu ljudi na rok akademiji i prvo šta svi pitaju je- šta slušaš. E, to mi je najbolje kad pitaju, dođe mi da lupim glavom o zid. I sad ja neznam šta da kažem....da li da kažem ono što najviše slušam, iliti indie o čem oni nemaju pojma, ili da kažem da sve slušam (što je i istina) i onda da započnem razgovor o metalu (koji oni slušaju i o kojem ja znam dosta jer sam ga u prošlosti dosta slušala)? Pa sad. Reći ću vam nešto. Uvijek je lakše biti netko drugi. Ne vjerujte ljudima kad kažu- be yourself. To je hrpa sranja. Be yourself kasnije. Kad upoznaješ nekog, uvijek je lakše ufurat se u neku personality i tako se predstaviti nego se mučit sam sa sobom i svojom krizom indentiteta. Ak još i znaš stvari o interesu dotičnih, to je odlično. Sam započneš razgovor o tom šta god dotični voli, probijen je led i idemo dalje. A tek kasnije još nadodaš sebe. To sam naučila na teži način. Svi su na rok akademiji, ali mislim SVI, neka vrsta rokera, pankera, metalaca i kajjaznam. Nisam baš za etiketiranje ljudi, ali kad je to tu neizbježno. Dakle. Upoznala sam ih hrpetine. I svima sam se predstavila kao ja, sebe, i nisam bila netko drugi. Jer sam prije to stalno radila, i odlučila sam da moram prestat ostavljat krive dojmove. I shvatila sam da je puno teže bit svoj nego odglumit nekog. PUNO teže. I nisam probila led i ostavila sam dojam čudakinje. A kad ja to jesam! Pokušavam biti normalna, i to je čudno kod mene. Iz petnih žila se trudim. Ja sam tamo jedina osoba obučena normalno, da nemam zderane starke i kilere. To otežava stvari. I još nešto. Ja sam pratkički totalno nesposobna što se tiče suprotnog spola. Nema teorije da s pripadnikom muškog spola, mojih je godina ili stariji, započnem razgovor. A ako on započne, ja šutim ko kreten i nadam se da ću uspjeti pobjeći. Strah, napetost i potreba za bjegom se povećavaju ako mi se dotični sviđa. To je samo kad ne glumim. Prije su stvari bile tako puno jednostavnije, zašto moram biti osvještena, damn... Tako da sam upoznala jednog superiška dečka. Svira gitaru NEVJEROJATNO i baš je slatki i sluša HIM jako puno. Što mi se u biti ne sviđa, ali čovječe, svira gitaru bolje od profesora i slatki je, who cares. Ali ne bi mi zapeo za oko da nije tako dobro svirao. E, on svira jednom riječju fenomenalno. Imam neku teoriju da su svi penis-holderi kreteni osim onih koji su na neki način upleteni u muziku i sviraju i pjevaju i skladaju. I nema šanse da mi se svidi netko ko nije upleten u muziku. To je vjerojatno jedina stvar koju gledam. To i kakvu gitaru ima. A sad, ovaj ima CRNU FENDER STRATOCASTERICU. Da glumim, već bi imala navalu samopouzdanja i bacila bi mu se pred noge. Ali neeee...ja moram bit osvještena i be myself.  A da stvar bude još bolja, on živi tam negdje blizu i ide mojim putem doma. Tak da ću sad svaki dan u tjednu s njim ić doma. No ipak... ne sviđa mi se zapravo. Dobro, možda malo, ipak nemogu zanemariti činjenicu da će se upisati na glazbenu akademiju, no svejedno. Ah. Da. To je sve. To i rok akademija je zaaakon! Tip koji mi predaje je fenomenalan, idem u najbolju grupu sa još tri njih, a profesor koji drži solfeggio je genijalac koji voli pink floyd. In other news, pretvaram se u Radiohead fanatika....Na to me avukla jedna frendica koja je isto fanatik... I počela sam slušat post-rok, točnije jednu zakon grupu Explosions in the Sky. I ne samo to, konačno sam si nabavila dvd od doorsa koji tako dugo gledam u videoteci i koji sam si posudila mali miljon puta i gledala tijekom dugih ljetnih dana.... Točnije, slinila nad njim.... Evoluiram muzički ;)  |
