Razmišljajući kako započeti novi post dolazim do zaključka da uvek napišem neki uvod. Da vas (tamo jednu ili dve osobe koje ovo čitaju) uvedem u stvar. Skontam tako da je svaki moj uvod sličan, pogotovo onaj koji se piše nakon dugo vremena a počne: "Nije mi dugo bilo... bla, bla...kod mene se desilo ovo...bla bla. Shavatim onda da mi i dani počinju isto. Osim onih dana kad mi zvoni alarm a ja ga uporno odgađam pa u onom bunilu promašim tipku i onda ga odgodim jedom zauvek te lažem na faxu da mi je kasnio bus iz Vukovara iako stanujem u Osijeku.

Budi me većinom telefon a manjinom cimer koji zahrče, ali onako pošteno. Na telefonu mi svira "Internacionala" koja počinje rečima "Ustajte prezreni na svijetu...". Melodija je dobra i volim tu socijalističku himnu, međutim softwarsko ograničenje na telefonu ne dopušta alarm duži od recimo minut i onda mi skreše zadovoljstvo. Zatim odlazim u halu gde prvo na ogledalu vidim sebe zgužvanog i čupavog i pokušavam da se nasmejem i kažem dobro jutro zvezdo. Odlazak na wc je uslovljen potrebom da se ispraznim. Piškam. Iz WC dobauljam do kuhinje i uzimam najširi lončić i sipam vrele vode. Najširi zato što nemam na šporetu neki mali plin nego neki srednji i ogromni. Lončić je širok i voda vrlo brzo uskuva a ustalom to pridonosi energetskoj učinkovitosti.
Najveća prednost je ipak to što najbrže uskuva jer hoću kavu sad i odma!

Tu sledi najgori scenario koji se može desiti čoveku i Johnnyu. Da mi fali kave ili mleka. Tj. da ih nemam nikako. Razočaram se u sebe kao čoveka i komunistu. Tragedija nije velika oko kave, jer cimer ima kave pa posudim ponekad od njega. Tragedija je to što nema mleka! Nema! Onda psujem sebi pamet i to što juče nisam kupio litru. Nabavljanje litre mleka isliskivalo bi nadljudske napore oblačenja, pranja zuba=nepovratnog gubljenja onoga mljac mljac osećaja koji bi bio zamenjen mentol white frashom. Nekad sila bude na mojoj strani pa cimer baš tad ide do trgovine i onda ga zamolim da mi kupi. Isčekivanje ubije + cena mleka u trgovini ispod zgrade je kunu, kunu i po veća. To se zove scenarij nepovratno uništenog jutra.

Homo sapiens Johnnytus doskočio je toj sili prirode na sasvim jedan jednostavan način. On odlučno i hrabrim korakom odlazi u pećinu "Konzum" ponedeljkom gde celulozu i željezo razmenjuje za 4 litre svežeg mleka sa 1,5%mm i pola kile dragocenog mu braon praha.

Tako sam nadmudrio kikidške pedere, kurve, licimure a ponajviše samoga sebe! Idem ka nadčoveku, evoluiram!

Nemojte se sekirati mnogo ako kasnije popijete svoju jutarnju kavu, danas neko o jutarnjoj kavi misli samo kao o misaonoj imenici. Živili! Nek je sila sa vama!