Evo konačno trenutak mira i tišine da se nešto napiše. Inspiracije nikad nije nedostajalo ali vrmena uvek. Evo već imam u glavi razvijena neka buduća dva posta ali jednostavno ne stižem to odtipkati. Uglavnom počeo je fax a sa time je socijalno-društveni život smanjen za oko 60%, bolje rečeno odvija se samo vikendom. Ali možda je tako i bolje, bar se dobrim pokazalo za fax.

Ne znam kako ostatak moje generacije koji studira i stanuje izvan svog grada ali ja fax doživljavam kao posao. Posao koji većinom iscrplje, zamara, čini te nervoznim a na kraju kad sve prođe sav si sretan.
Dalo bi se to usporediti sa velikom nuždnom.(Ko o čemu ja o govnima). Sagledajmo to ovako. Čovek se najede neke dobre hrane i tako svaki dan. Čudno je to to što ne odlazi na veliku nuždu. U njemu se sakuplja svo to zlo koje organizam jedva čeka da izbaci iz sebe. Čovek što zbog nervoze i stresa današnjice ne može da se opusti malo i pomogne sebi. Svakim danom raspoloženje mu linearno opada. I onda dođe taj dan D. Prevršilo je. Čovek odlazi na wc, seda na svoju šolju, na hladnu dasku koja mu nimalo ne pomaže da se opusti- ali to je to. Znoji se, crven je u licu - panika. Beba će da ugledan sveto dana. Grči se dok njegove ruke hvataju i stišću predmete koji se nalazi u neposrednoj blizini a zbogni su za stiskanje(eksere npr haha)...Sa čoveka lije znoj, on gori, crven kao rak, svi mišići sad su u pogonu---BUĆ--- to je taj trenutak. Odjednom u milisekundi dolazi do naglog kontrasta. Telesna tempreratura naglo opada, znoja više nema, svi mišiće se opuštaju a braon jahta odlazi put šahta.

Sada odjendom čovek je ispunjen srećom, blaženstvom i unutrašnjim mirom. Mislim da se isto tako osećaju i sveci, samo oni čitav život večni dok mali čovek samo minut nakon obavljena posla.

Eto tako se ja osećam dok ovaj fax traje, kao da imam zatvor. Onda krajem akademske godine ( ne školske jer akademski zvuči pametnije) se osećam kao svetac. Dan uslov, sunce vani sija, leto počinje, mladost moja u punom zamahu, livade pune cveća i čaša od jogurta te masnih papira...može li bolje?

PS. U Osijeku iza novog stunetskog doma je otvoren novi studentski restoran. Mislim da se CAMPUS zove. Uglavnom prostor je super sređen, sve je još fino i čisto. Ništa od interijera ne podseća na socijalizam, osim što je pod crvene boje pa mene asocira na komunizam i Tita. Uglavnom super je, još samo da kuvarica ponekad bude sretnija ali može biti da i ona ima zatvor. Ali tog bi se čovek rešio kroz nedelju dana, on je već 15 dana nesretna što me brine. Ili je tako rođena ili će u skoroj budućnosti potrošiti svih 10 rolni i to onog troslojnog. Nije sad sve to bitno ali nek se zna. Uglavnom kako možda potencijalno patim od neke bolesti ili poremećaja imam naviku da uvek prije jela operem ruke, posle jela manje-više, perem ako stignem. Mast i ulje što ostanu po rukama je kao prirodna krema-traje i daje.
E sad idem ja tako već par puta prati ruke kad ono tamo u toaletu ( da budemo kulturni) piči neka dobra muzika, neki strani rock i to. Baš svaki put kad odem da perem ruke uvek naletim na neku poznatu i dobru melodiju. Sećam se da su Gunsi i Queen bili.Uglavnom kontam počinjat izlazit u studentski wc, baš je dobar...

Zanimljivo je kako se muzika čuje jedino u wc-u dok u ogromnom prostoru za prehranu, ili bolje rečeno hali ili hangaru za prehranu ništa ne svira, samo čuješ kako kolegama studentima ispada pribor, a svaki dan redovno neko sruši stolicu.
Verovatno su to postavili muziku u wc zarad stimulacije i opuštanja.
Kontam kad jednog dana budem imao svoj toalet sa si ugradim neki plejer sa pesma za vršenje nužde...biće to odabrane pesme ali ne rock ili metal žanra...

Tako je govorio Johnny!