Ježić je otkriven na poslu.
Posla preko glave , tako da ne možeš mislit na ništa drugo nego na posao.
U 8 sati uletjela mi je kolegica u kancelariju.
Taman se Finica probudila i već sam naćulila svoje senzore. Počela sam se privikavat na svaki šum . Kako sam se sagnula ispod stola nisam se mogla vratiti u prvobitan položaj , ostala sam tako.
Kolegica je pomislila da mi nije slučajno pozlilo pa se uplašila.
No da skratim.
Pokazala sam gestom... ono prst na usta i rekla pssssss .
Imam ježića i žao mi ga je bilo... počela sam se opravdavati.
Nije ona mene uopće slušala već se raznježila vidjevši ježića.
U tom trenu došla je ...još jedna kolegica eto ti na odmah dva svjedoka …jadna ja.
Ma molim te lijepo...obadvije su se sagnule ispod stola i počele tepat i dodirivati ježića.
Ovaj mali patuljak, sav sretan, umiljavao se u rukama kolegice.
A ova druga izgovorila toliko umiljatih riječi, da nisam mogla vjerovat da to ta osoba uopće može reći.
Evo ti ga na, pomislim ja koje sam ja sreće .
Nije prošlo malo, jedna ode kat niže i odmah dođe druga. Svi su ubrzo saznali i . ...:))) zarekli se kako će čuvat tajnu od šefa.
Tako je naposljetku i bilo.
Tajna je ostala sačuvana puna dva mjeseca .
Kako je nama bilo - svako toliko jedna od kolegica dolazila je vidjet malog ježića.
Tako je fina rekla je jedna od njih .
Jesi li joj dala ime ?
Pogledala sam je i odgovorila.
Pa nisam još razmišljala o tome, pa ......zar ima neki jež ....da ima ime.
Zašto ne? !-pitala je kolegica.
Zvat će se Finica odgovorih kao iz topa. Tako je i ostalo.
Sada je bilo malo lakše raditi.
Sistematizacija se proširila, na crno, za jedno radno mjesto.
Kad ju je trebalo nahranit jedna je kolegica bila na vratima, a ja sam dotle izvadila sve rekvizite koji su bili potrebni za nju.
Ah da , jednom je šef naletio.
Ona se taman probudila i počela šetati u kartonskoj kutiji.
Automatski sam stavila nogu u kutiju i počela kašljati. Kao ono nešto mi zapelo u grlu. Samo da se ne čuje. Kašljala sam sve u šesnaest, a ona grebe po kutiji. Čeka marendu.
Ježić se usredotočio na moje stopalo i, što da vam kažem , došlo mi da puknem od smijeha, a morala sam biti ozbiljna .
Šef me upitao…pomalo zabrinuto .. sve u redu ?
Kimanjem glave sam mu dala do znanja da je sve uredu. Otišao šef, a da nije pukla bih od smijeha. Njemu ne bi bilo ništa jasno.
Ovo malo čudo htjelo je klopicu i počela me grickati po nožnom palcu .
Izvadila sam špricu u kojoj je bila spremljena dozica s mlijekom.
Finica papa 22.08.2005.
Dok sam je hranila , kolegica je promijenila i stavila drugu kutiju s čistim majicama i ručnicima.
Poslije papice obavezno je bilo pomaziti je malo po bodljicama.
Ispružila bi se na trbuščić i tako je znala zaspati.
|
