Jazzie

Sjedimo Remi i ja u kuhinji. Večeramo prije odlaska na nekakvo tulumče. On jede nekakvu rižu (kupuje samo basmati rižu) sa raznovrsnim svježim povrćem. To skuhao u svom woku kojeg je dobio na nagradnoj igri. Ja jedem camembert i nekakvu salamurdu. Jednostavna ženska!

Režem ja svoj camembert na trokute, kako me on naučio.
„Šta izrezuješ cijeli sir, odreži si trokut i pojedi ga.“, kaže on.
Gledam ga u čudu, kao šta on sad tu glumi, lakše mi je sve na početku isjeckati nego svake minute jedan komad. Ignoriram ga ja i samo kažem: „Daj si uzmi malo“.
„Budem kasnije, nakon jela.“
Ja opet gledam u čudu, kakvo fucking poslije i mislim si „ah stranci“.
I tako vrijeme prolazi, mi žderemo. Ostala još dva trokutića mog camemberta na stolu.
„Daj si uzmi taj svoj trokut inače ću ti ga ja pojesti.“, kažem ja, umiljato kako samo ja znam.
U tom trenutku on spazi da su, od početnih 10tak, ostala samo dva trokuta.
„Pa ti si skoro cijeli sir pojela!“, i cereka se ko šašav.
„Da, i?“.
„Pa to se malo nakon jela čovjek sasladi sirom, onako za gušt. Znaš li ti koliko to kalorija ima? Boliti će te trbuh, to je jako“.
Samo sam se gromoglasno nasmijala.

Ne zna on što je balkansko devojče odraslo na ćevapima s lukom, pljeskavici s kajmakom i sarmi!