87. Podne bez sunca


Nisi ti luda, moja majko Hrvatska!
Ni pokvarena nisi!
Ni buntovna nisi!
Ni sanjiva nisi!

Ti si paćenica,
pa ni vremena nemaš
ljutiti se,
plakati,
vikati.

Kao da si na sajmu:
skiče gudini,
muču krave i telad...
Iz prikolice u prikolicu, jedno ovamo, drugo onamo.


Šušti novac
i ždere se pečeno,
bilo hladno, bilo kišno, bilo sunce.
Drpanje, čupanje, nošenje, odvlačenje...

U jednom kutu razgrađena sajmišta
stara i stari i jedna gajba domaćih pilića.

Ti si udovica,
bez ćaće i matere,
ubijenih sinova i kćeri.
Bez sestre i brata.

Iz maglene noći
u magleno jutro.
Podne bez sunca.
Večer bez mira.
Noć i magla.

Nisi ti luda,
moja majko Hrvatska.
Ali te čine ludom mnogi:
gazi svoje, a tuđem se klanjaj!

U tebi.
Oko tebe.

2007.

64. Imaš li ti hrvatsko srce

Ratnici ti plaču, a ti ih ne čuješ.
Ratnici ti odlaze u nebo, a ti šutiš.

Što je to sa suncem tvojim?
Što je to s tvojim oblacima?
Što je to s tvojim morem?
Što je to s tvojim ravnicama?
Što je to s tvojim planinama?
Što je to s tvojim cestama?
Što je to s tvojim pukom?
Što je to s tvojim poštenjem?
Što je to s tvojim radnicima*
Što je to sa seljacima tvojim?
Živi li su ribari?
Živi li su kovači? Što oni rade?
O čemu mudruje intelekt?

Ratnici ti plaču, a ti ih ne čuješ.
Ratnici ti odlaze u nebo, a ti šutiš.

Što je to s tvojim hrvatskim srcem?
Imaš li ti hrvatsko srce?
Ili su i njega objesili?

2007.

61.
Debeli, znojni,
visoki dužnostnici
hodati ne znaju.

62.
Gojni vratovi.
Iz dubokih duplja
zirkaju oči.

63.
A tek drobine
kako zanosno strše!
Ne vidiš korake.

2007.

60.Tamo-vamo

Tašne unutra,
tašne vanka.
Drobonje unutra,
drobonje vanka.

Demokratska varka!
Zvonimira di je barka?

KRAJOBRAZI, 2007.

66. Pogled s balkona

Krvave gaćice stare zaražene eu kurve
na suhoj grani smriča
u našem kršu.

U desnoj ruci krvavi nož,
u lijevoj glava Hrvata
iz koje curi crvena krv.

Eurohomoseks jaši homoerektusa
na suhim ledinama.

Pjesme II.

35. PISMA O GOVNU


Ma, ne okrićite glavu!
I ne začepljavajte nos!
Puni ste govana ka i ja.

I govno je jedna tako svakodnevna, normalna
i lipa rič.

Šta bi skrbne majke rekle na vaš fuj
koje godinan brišu guzice dici svojoj?
Šta bi rekle današnje prabake i bake,
ako ij ima još živi?
One su krpe i krpetine,
šta su ij pelenan zvale,
iskuvavale u lukšiji, prale i ispirale,
dokle se god ne bi raspale.

A šta bi vi rekli
kad bi van ja reka
kad san ja počeja sam kakit
i sam brisat guzicu,
i to ne papiron rozin ili bilin,
nego kamenon, najradije okruglin,
ako ga je bilo,
ili lišćon kadulje, vriska, koštele
i drugin materijalon u dometu ruke.

A to nije ništa.

Naj je gore bilo u zimi,
kad se tribalo usrid noći dignit iz kreveta,
a taman smo se brat i ja ugrijali pod sukancon,
i sist na ladnu vrčinu.
Još je gore bilo šta je imalo malo karte
blizu ruke,
a naj je gore bilo
šta bi se mala sobica ispunila vonjon,
a jopet srića u nesrići
da se sve u sobi za kratko vrime smrzlo,
pa se govno mumificiralo.
Bilo je tvrdo ka kamen,
jedva san ga ujutro odlipija od vrčine,
zato je naša vrčina
imala puno modrica od udaraca,
najdraži i najčuvaniji predmet u zimi.

Ja ne znan šta je danas tako u kući vridno
ka šta je naman dici i odraslin
bila vridna, draga i trpeća vrčina.

Liti je bilo skroz drukčije.
Moga si se posrat di god oćeš,
di ti je govno zapovidilo.
ponekad je ono znalo naglo navalit.

Srića naša šta nije tribalo svlačit gaće,
posebne gaće na jednu brazdu, zijalice.

Kako bi čučnija,
tako bi one zinile,
i sve bi se izlilo i istreslo
ka iz vriće ili mišine.

Bilo je tute još jedan veliki dija
bogastva,
gujine!

Svako natezanje izvlačilo ij je,
te duge klizavice,
slične špigetan.
Nike bi ispale s prvin natezanjen,
a nike oće – ne će vanka.
E, te bi ja poteza polako
da ne bi puknile,
a one bi za dišpet caknile,
jedan dija između palca i kažiprsta,
a drugi dija biž unutra.

Ništa!

Čekaj drugo izdanje.

A naj mi je bilo draže gledat kokoši
koje bi, čin bi se udaljija,
navalile na govno, vruće i pušeće,
od kojega ne bi ostala ni koščica,
ka da su pirane navalile na ranjenu životinju u rici.

Kad san iša u treći – četvrti razred osnovne,
na brigu iznad škole,
mi učenici, čin bi zazvonija odmor,
trčali bi ka da nas čeka čakulada,
i svak bi na svoje staro misto iskrenija materijal,
i niko ti nije smija zauzet tvoje misto.

Naj je gore bilo za kiše,
mora si se pokrit kaputinon,
i to bi sve stvaralo velike probleme,
i zagovna bi se i pokisnija bi,
a niko se od nas dice ne bi ljutija
ni čeka u red za pravi zahod od dasaka
kroz koje je puvalo skroz naskroz
ka kroz krošnju.

U to vrime bili smo mi dica dosta gladni,
još više željni i ovoga i onoga.

Ako ne bi dobro žvakali ranu,
a koja dica dobro žvaču,
recimo kuvani kukuruz, bob i druge stvari,
uvatija bi nas proliv,
a u razlivenu materijalu
žutija bi se kukuruz i crnija bob.

Bilo je još gori trenutaka,
i to unda kad bi proguca botun.
Sutradan bi ga tražija u vrpi,
a kad bi kokoši otribile sve,
uzeja bi ga i dobro obrisa i trlja
i vratija u škatulu da se mater ne naljuti.

Puno su nan zadavale briga špice od dinja i pipuna.
U cilon drobu mogli smo pratiti kako salaze
kroz criva, pa zastanu pa krenu,
ka da su nas namirno zezale.
Prava bi eksplozija bubnila na kraju.

Današnja dica uopće ne znaju šta je to govno.
I ne smiju tu lipu rič niti izgovorit,
a kamoli govno pogledat.
Oni se poseru, potegnu vodu,
i ode govno nizbrdo.

Ajde ga ti uvati više!

A s našin je, kako ste vidili,
bilo sasvin drukčije.
Ono je bilo vridno i korisno,
i moga si ga kaljat kliko si tija.

I gledat do mile volje!

A uvik smo pazili da ne ugazimo na govno,
da ga ne pričepimo cipeletinon ili gumašon.

Govorili nan naši stariji
da se od govna teško moreš oprat,
pa smo mi dica to dobro i zauvik upantili
i toga se držali ka zapovidi.

Ima bi ja puno toga lipoga pričat
o govnin,
ali dosta je za ovi put.

Pjesme II.