Ukrao tako Prometej je vatru.
Gozbili ljudi mesinom se slasno.
Ljudima dao, a bogovi satru
oči mu, oči, radosno i slasno.

Trbusi puni čovjećji baš svega.
Brda visoko, a strnište žuti.
Svima nam manjka tek duševna njega.
Proplanak sunca na zgarištu sluti...

Iz dana u dan vatre nove pale
potomci novi. Nove ceste grade.
Velike cvatu i nade im male.
U glavi muhe njegovoj se slade.

Davno su pale u zaborav njive.
Otrovne niču na stazama gljive.

SABRANI SONETI, Zadar, 2010.