MOJ ŠJOR IVE!


U ovi svoji devedeset i šest godina svašta san vidija i svašta čuja.
A najviše me boli kad seljak seljaka ne razumi, a potkrada ga kad god
more, kad radnik radnika ne podržava kad triba.
Spominju li se lopovi nad lopovin, oni gori, znade ovi naš mali lopov,
ovi doli,ovi među nami, reć: "A, vrag mu sriću znade, snaša se čovik
kad mu se već pružila prilika. I ja bi tako da san na njegovon mistu."
Ili, što bi se, moj šjor ive, reklo doli kod tebe:
"Đava ga lipi odnija, jamija je kliko mu je tribalo!. Šta'š, kad smo mi taki!"

Ja se tute ne mežen snać, ne znan šta bi reka.
Znaden ja da ti mene razumiš i da ćeš mi reć, zlo je ušlo u nas i među nas
i nema toga, te molitve, toga Boga...koji će to ispravit.

Ti si sa školon, ja san brez škole, ali ja san proša i gori i doli, i sito i rešeto,
i krv i barut, i jame i jauke i krikove, dobro san i pametan...
Isto dišemo!
Neka je vliko zlo, iston mi se ne da umrit, još bi tija odat, sve mislin, još san
nekomen potriban...
Šta je to, ne znan...Šta te više gnječu, trzaš se, ne daš se, život ti je slađi i slađi,
slađi od meda...
Neka nan Bog pomogne, moj šjor Ive!
A ko će drugi ak ne će On?!


Kazivao: Jure Gospodinov