01.11.2005., utorak
|
I tak. Preselih u novi prostor, slušam neke koncepte koje sam snimio, ide mi na kurac ovo pisanje bloga da ga jebeš. Doduše, sad sam tu u prostoru koji je trenutno uređen ko da dočekuje 70 kurdskih izbjeglica koji bi rado jeli i žbuku. Da, toliko luksuzno, te nekak dobivam inspiraciju za pisanjem. Ne bi to zapravo nazvao inspiracijom, horor prostora me tjera možda, ne znam. Imao sam curu jedno 10 dana mislim. Bijah i zaljubljen, i dalje sam, ali stala mi je na glavu i onda ja nisam pretjerano disao, poput čovjeka kome se stane na glavu tak da nemre disat. Onda sam predložio da budemo i dalje skupa, al bez etikete cura - dečko, kajaznam. Naljutila se. Mislim da to ne djeluje dobro na ego ljudi. Ne znam kak pristupit osobi koja je zatvorena što se tiče verbalnog manifesta emocija. Ne mislim tu na sebe, nego općenito. Kak razgovarat s nekim ko svaku emociju, posebno ili zbunjenost tugu emitira van kao ljutnju? Ili šutnju. I niš, fali mi, al jebeš mu mater milu, nemrem sebe gazit da je isukrst bog. I žal mi je ko cucku i valjda se nekaj može popravit, ali ako ne, pojest ću govno i šutit. Nakon kaj ovo napišem, naravno. btw, upravo pričam sa sestrom na msn i njen komentar na ovo je: a čak si ju i u dubravu dofural :D .....šteta, ne zna to cijenit, ne dođe svatko u dubravu. Ah, šaljenje, ovo ono. Ma krasan kurac. Žal mi je kaj je popizdila na prijedlog. Brijem da nije tak loše polako se upoznat i nemat nekakav label na jebenom čelu. Ne znači ni pod razno da bi karao okolo il nekaj, jedva sam dočekao da ne moram to. A kurac. Jebeš mu mater. Pesu smo dali jesti, topli dom, markicu i ogrlicu, a onda ga je neko maznuo. U svakom slučaju mu je sad bolje nego na autocesti, u dubravi vole pese. Tuku one koji ne vole pese. To je dubrava. Ovime ću završit svoj post. |