Podnevnih jutara u zadnje vrijeme sve više. Nazvala me bivša malo prije tužno da kak miš ima tumor. Zbudila me, ne. Stvar je u tome da mi je sad strašno draga il nekaj, to je obicno tak kad ti neko pojebe san i još je drag na fon. Ono, podnevna erekcija, ova sva slatka, jebote. Al dobro. Jebe me to kaj nemrem spavat, trebao sam ic regat auto do kraja danas, al sam bil budan 6 jebenih ujutro radeć ništa zapravo. Opet mi se ne ide nikam van, sam bauljam po kući koja k tome nije moja il sjedim po podu pred lapom, fantasticno u svakom slucaju. Opet hiperanaliziram bez smisla, pa se onda malo depram, pa onda nikaj, pa opet analiza, pa samo ležim u krevetu. Nije li to fantasticno? Mora da je, nek mi neko veli da je.
|