09.09.2004., četvrtak
Glomazni Kurac (GK)
|
Nisam upao na big brother. Jebali su mi mater s cekanjem do sad, upal sam u prva 24 a fino su mi danas javili da sisam kiticu. Kao što rekoh, moj život je niz POTENCIJALNIH prilika koje se naravno, nikad ne realiziraju. Jerbo su samo potencijalne prilike, ne realne, kao sto rekoh. Djevojka koju volim, odlucila se za svog decka. To je trajalo par mjeseci, dala mi je sve kaj sam ikad zelio od osobe, SVE jebeno. Nikad se nisam tak osjecao uz nekoga. No, ipak je izabrala svoj drugi zivot, realni zivot. Ono kaj je ispravno. Ono kaj ima potencijala. Nije sad bitno vise kak se kaj izdogađalo između nas, ja sam NJEMU obecao da joj se nikada vise necu javiti. I necu. Lomim se jebeno da to nije normalno. Dosta mi je promašaja, dosta mi je ružnog jebenog života, dosta mi je lažnog života. Sve oko mene je jebena laž. I sad, mogu slušat sranja od pokojeg kripla koji ce mi rec da nađem posao i da ce mi time život bit riješen. Neće mi bit riješen. Nema jebene šanse. Ne da mi se više ponavljat tko sam, kaj želim u životu i kakve ljude želim poznavat. I to kak je to jebeno neizvedivo. Jebeni užas. Njih dvoje naime žive u jednom gradu u kojem sam ja htio studirat. Kako sam obecao da se više s njom necu vidjet ni cut, nemrem ic tam. Baš sam mu to rekao a on je rekao, eh jebiga. Dakle, nemrem ni to, ukoliko bih prošao prijemni. No, ne smijem. Kak jebeno glupo. Veli frendica da odem na prijemni ako i dalje mogu. Mislim, meni je život sad skroz nedefiniran. Zgubljen sam. Stvarno bi se htio bavit glazbom i jedino glazbom. Mislim da vrijedim neki kurac tu. Ali ocigledno nemrem. I izgubil sam jednu priliku u koju sam vjerovao. I djevojku koju volim. Al to tak valjda ide. I u to ime proglašavam tridesetodnevni štrajk glađu. Ko ga jebe. Ako život ne jebe mene pol posto, ne jebem ni ja život. Pa cemo vidjet. |