02.08.2004., ponedjeljak
:)
Sjetil sam se veceras neceg. Sjetil sam se vlakića. Kad sam bil mali, obožavao sam vlakiće, ali totalno sam ih obožaval. Onak, znali smo ic u tehnički muzej na izložbe tih malih vlakova i ja sam bil lud, ali skroz lud za njima. Dobil sam jednom od bake set tih vlakića, onaj neki jugoplastika il nekaj. Bil sam presretan, ali presretan. Lokomotiva je bila amerikanka, oni zeleni vagoni kaubojci, isuse, ja opisat to nemrem. Znam da su se samo u krug đirali, ali to je bil moj predobar krug s amerikankom i kaubojcima. Baka mi je jednom kupila i skretnicu, onu neku daljinski upravljanu, daljinac sa žicom i te stvari. Nisam ju imal kam prikopčat, jer nisam imal nikaj tračnica osim onog osnovnog kruga pa sam ju spajal bezveze samo da mogu napravit škljoc s njom i vlaku promjenit smjer. Onda je moj drugi bratić šupendara bogata došao i rekao kak on ima puno tračnica i kak ce njemu bit korisnija pa da mu posudim. Posudil sam i nikad više ne vidjeh svoju prekrasnu daljinski upravljanu skretnicu. Šupendarčina.U tehničkom muzeju su brijem jednom godišnje bile te izložbe. E, tam je bila akcija, ali totalna akcija. Kad sam ja vidio ta ogromna prostranstva, planine, tunele, mostove po kojima su vlakići brijali, mini čemprese koji stoje pokraj, bio sam totalno zaljubljen. Kolodvor s pet perona, halo! Pet perona! I sve kompozicije briju okolo, ne sudarajuć se, isprogramirane predobro za moje mlado, u vlakovlje zaljubljeno srce. Jednom smo na nagradnoj igri u tehničkom muzeju dobili i kanarinca kojeg nam je tip metnuo u škarnicl za doma, ali ne na izložbi vlakova pa nije bitno sad. Tam sam skužil i one male vlakove, ful manje od onih jugoplastika, genijalne, detaljnije izrađene, fantastične. Nemrem vjerovat čega sam se sad u momentu kad ovo pišem sve počeo sjećat. Fak jebemu, pa ja imam materijala za knjigu samo iz toga. E, ti mali mali vlakovi. Isuse, koji doživljaj. Tak su bili genijalni, mislim da sam uništio majku njonjanjem za barem jednim od vagona. I dobio sam ga. Vagon za prevoz tekuceg goriva. Pisalo je 'oil' na njemu. Imao je i svoju plastičnu kutijicu i bio mi je jednostavno neprocjenjiv. Svud sam ga furao sa sobom u toj kutijici, ali svuda. Fural sam ga tak sa sobom, tu i tam pogledal i maštal o svojem stanu dok bum veliki. Sjećam se scene koja je trebala bit moj stan. Ulazi se u stan, malen hodnik, širok i kratak, na lijevom kraju je zahod, pod 90 je kuhinja, desno je soba a ravno su još jedna vrata i pogled na TO. TO je oooogroman stol sa vlakićima, planinama, riječicama, mostovima, tunelima, onim malim čempresima, ma svime kaj se može, više kompozicija vlakova i STALNO su upaljeni. Stalno zvrndaju okolo i rade tu neku super ravnotežu u zvuku. Ravnomjerno raspoređeno zujanje, šum il tak nekaj je meni fantastično. Desno od stola je moja soba di ja nekaj radim. Onda još nisam znao da ću izrast u neradnika. Stan je vjerojatno bio u centru jer su stropovi bili jako visoki a i namještaj je bio relativno grdi. No, kak sam ja volil te vlakiće. Prestrašno. I večeras se sjetim te scene, sjetim se svega i pomislim si, kaj me realnost toliko uništila ili se takve stvari više ne događaju? Takve izložbe bedarija, situacije gdje možeš pustit mašti na volju i bit totalno totalno dijete i gdje znaš da su svi bedasta djeca. Ne kužim kaj se promjenilo s godinama, ali ja nisam o ovome razmišljal jako dugo, a najveće sam dijete koje poznam. U zadnje vrijeme mi se nekak sve to polako vraća, sve kaj sam toliko volio a kaj ti jednostavno ubiju s vremenom, zaboraviš, ode nekam od kam se skoro pa nemre vratit. Ak sam ja zaboravil, kak je onda drugima? Pokušavam si zamislit to. I ne mislim sad na ono kad odeš nekam tak, ako i postoji, pa te malo razveseli, guba ti je. Nego kad pogledaš to ili se sjetiš i osjetiš isto ono stezanje u želucu, isto ono strahopoštovanje i ljubav kak to može osjetit samo klinac. Onak, jednostavno osjetiš, nemre se to drugačije opisat. I mislim da znam zakaj zaboravimo. Jer nemamo s kime to podjeliti. Nemamo jednostavno. Nemamo kome s tim ushitom reći da isuse kakav sam vlakić vidio, kako je genijalan i kako ima genijalne ono nekaj dole kod kotača. I mislim da večeras konačno kužim svog buraza, ali totalno. Mislim da sam se skroz sjetio kak je to bit mali i voljet nekaj tak jako. Ubili su nas, jebemu mater, odrastanje je jebena laž. Kak sam uspio zaboravit voljet na način na koji sam to onda činio, nemam jebenog pojma. Kak, zakaj? I mislim da nikad više neću burazu reć da nemam vremena sad kad mi dođe sa «eeee buraz joooj e videl sam ti ono joj e takve felge, auto ima miljon konja, ima mali onaj joj jel to ajnšpric il al ne, joj, htel sam ti reć da ima takve felge, odi vidi...» i da ću otić s njim pogledat jebene felge i s njim se veselit njegovom otkricu. Otkrit ga skupa s njim na nacin na koji on to čini jebemu. Nema te love koja može zamjenit emociju koju je zbudilo ovo sjećanje. Nema. I to me jebe malo. Ali ovaj moment ne bih mijenjal za niš. |