10.06.2004., četvrtak
.....
|
Licemjeri? Svi smo. Ne znam jednu osobu da nije licemjerna. Ja prvi, necu poricat, vec sam to spominjao. Činjenica da osjecam neke stvari puno intenzivnije i ljepše ne odvaja me od licemjerja nimalo. Ali baš ono, nimalo. No to je fantastična iluzija kod uvjetno rečeno osjecajnih ljudi. Onak, osjecas ful intenzvno i svi tvoji grijesi odlaze s tim osjecajem. Recimo, ja sada slusam fantasticnu pjesmu i tak je ono, prociscujuca spika. A zapravo kurac. Zakaj sam ja popizdio veceras i zakaj pisem ovaj blog trenutno? Ono, činjenica jest da se nemoc cini strahovito pateticnim izgovorom, ili razlogom, uzmite to kako vam volja. Razlika postoji i totalna je. No, neke stvari su jednostavno takve. Počnimo recimo sa situacijom s mojim poslom, koji god bio. Ili sam bio potplacen do jaja a radio sam poslove za vise ljudi a poslodavac mi je jos srao tipa budi sretan kaj imas posao, ja ti pruzam posao koji nikad ne bi imao ili me sjebu u startu. Mislim, recimo da pitate neke ljude koji me poznaju, rekli bi da sam se samo zajebavao na poslu i nikaj ne radio. Zakaj? Zato kaj nikad nisu bili na mom poslu dok sam radio i dok sam ful jeo govna od šefa i mušterija. Zato kaj sam uvijek nasmijan i recimo ok raspoložen kad je govno u pitanju? Ja se nikad nisam žalio osim kad je cura bila u pitanju, ali jebeš mi mater, nikad. Ni kad sam se od jebene epilepsije razbolio. Tu i tam sam znao rec da sam sjeban i da nisam bas za druzenje il bilokaj i jebali su mi mater radi toga. Kad mi je dijagnosticirana epi, mahao sam ljudima s papirom pred nosom da im dokažem da nisam srao, da mi je ful bilo loše. Da li sam ikaj postigao? Ne, naravno. Što se posla tice, zelim radit i znam radit 80% stvari koje se daju radit. Zakaj nemrem dobit jebeni posao? Nemam pojma. Od ljudi dobivam odgovore da sam si sam kriv. A ja ne vidim kaj radim krivo. Ne radim nis krivo, jebes mi sve. Znam to. Znam da ne radim niš krivo. Znam da sam fakin sposobniji od vecine ljudi koju znam i to s ogranicenim obrazovanjem i cinjenicom da sam totalni ignorant. Intuitivno jebem mater. Ovo je jebeno smiješno. Jebeno. Da ja nemrem izac van i platit si jebenu cugu. Da živim na jebenim obecanjima. Dopustio sam si to i brijem da taj modus operandi nikad necu moc izbjec pa kaj god da radio. Nije ni bitno. Mislim, budimo iskreni, ja budem sad. Mene ljudi ne zovu van zato kaj nemam novaca. Jednostavno zato kaj znaju da ce mi morat placat cuge i to a to zele izbjec. Neka. Neka zele to izbjec. Ali ne, nije to iz materijalizma. Zele mi dokazat i pokazat nekaj. Nemam pojma kaj, jer nisam u njihovoj koži. Oni su naravno u mojoj i tocno znaju sve kaj se meni događa da mi mogu uvijek dat pravi savjet. Ne da mi se više objašnjavat, pun mi je kurac. I da, licemjeran sam. Znam da me ne žele blizu i svejedno idem tamo jer sam željan društva. Znate, ja sam jako ugodno društvo dok nikaj ne tražim. A moja potraživanja su previše. Jebiga. Stvarno bih želio da ljudski rod funkcionira na drugačijem principu i da neke stvari nisu toliko bitne. Ali nije tako niti ce tako ikad biti. I znate, iskljucit cu vase komentare. Ne isplati ih se vise citati, mislio sam da se isplati, ne budite uvrijeđeni time. Ne isplati se meni, jer pocnem razmišljat o krivim stvarima. Ja nisam ugodan tip. Ja nisam poželjno društvo. Nasmijavam, zabavim. Ali nisam KOREKTAN. Nisam. Nikad bio, nikad cu bit, jebiga, to je nekaj od cega ne samo da nemrem nego ne smijem pobjec. I nisam za stvaranje novih prijateljstava i za nekakva povezivanja. Jer cu samo razočarat. Previse puta u proslosti sam naletio na tak nekaj da znam. Ali sam licemjer, to sam htio reci. Nisam ugodna osoba. Kada mogu, uzmem kaj mogu, ne razmisljajuc i posljedicama. Kada mislim da ne mogu popušim. Jer sve je stvar stava. A moj stav se ponekad mijenja poput stava tinejđerke koja je upravo dobila prvu mengu. Pospan sam jako, popio sam isto. Jednostavno nisam više pretjerano za druženja. Jebeš sve to kad jednostavno nisi željen jer se ne uklapaš po standardima. Dakle, ja cu i dalje pisat tu. Od sada na dalje to ce biti price. Ne situacije koje mi se događaju u momentu. Ne znam da li se to zapravo ikoga tice. To je meni bivsa rekla. Rekla je 'ti kažeš toliko bespotrebnih rečenica...'. Nemrem to porec. Ovisnik sam o komunikaciji. Ali sada ju režem. Jebeš ti sve. Ja se necu mijenjat. Nimalo, nikako. A nisam podoban. Jednostavno nisam. Dakle, ode icq i msn. Ode forum. Samo ovaj blog ostaje. Ne znam zakaj, ali osjecam se duzan pisati. Osjecam se duzan sebi. I puca mi kurac za onaj racun sa strane. Otvorit cu devizni, naravno. Mrzite me, volite me, citajte me ili ne, boli me kurac. Ali fakat me boli kurac. Jer na kraju se sve svodi na to da jednostavno nije bitno. Svodi se na to da cu ja bit u ovoj sobici i slusat glazbu koju volim. I radit glazbu koju volim. I bit cu sam, kao sto bi bio sam da me veceras nije iznenadio potpuno neocekivan poziv. I mozda fakat jednom nađem nekog ko ce me razumjet puno vise nego kaj ja razumijem sebe. Jer ja sebe uopce ne razumijem. Nimalo. Ali fakat, možda, jer nikad ne znaš. Komentari off. Dragi radni narode, ako mi se iz nekog bizarnog razloga pozelite javit, pisite mi mail. Oh, kako je to intimno. |