01.06.2004., utorak
Utorak
|
Potaknut ovime kaj je napisala tica, napisat cu i ja nekaj. Veli ona da veselim ako me se dobiva u dozama. Znam ja to. I ide mi to nakurac jako. Ne poznam ni jednu osobu kojoj nije trebao odmor od mene. To znam, zato kaj meni treba odmor od mene. Nakon nekog vremena pocnem si ici na zivce i rado bi zbrisal od sebe. Al to nemrem napravit da se ubijem. Zapravo, mogao bi da se ubijem, ali jebes takvu soluciju. Bas zato se meni cini da nema sanse da ikad nađem osobu koja ce me podnosit. Eto, recimo sad nisam bas pretjerano spavao 2 dana i samo jebem mater okolo. Samo se otresam na ljude oko sebe, zapravo samo na jednu osobu trenutno, sori draga prijateljice. Funkcioniram u krajnostima. Nije da je to meni ikaj lakse nego kaj je osobi uz mene. Meni isto idu na zivce iznenadni mood swingovi, iako vecinom uzrokovani okolnostima, ide mi na zivce to kaj mi koji put sve ide na zivce bez nekakvog posebnog razloga i ide mi na zivce kaj opce sad tu pisem o tome i buljim u monitor. I zivcira me kaj se moram preselit danas a nemam pojma kam. Uglavnom, poanta ovoga je da si ja jako cesto idem na kurac. No, neki ljudi su razvili tehniku protiv toga, ili su ju valjda oduvijek imali. Jednostavno me znaju razvedrit kad sam u najvecem kurcu, vjerojatno zato kaj se znaju smijat i vlastitoj nesreći. Takvi ljudi su zapravo jako rijetki iako svi briju da su takvi. Jesu kurac. I jesam i ja kurac takav ako u datom momentu nemam nekog takvog pored sebe, ko je 100 puta prosao slicna sranja, skala sranja nije bitna. Pospan sam jer pijem previse kave a ne spavam. I sve mi je presvijetlo. To mi isto ide na kurac. Valjda je danas dan kad mi sve ide na kurac. Ali nekaj se promjenilo. Nisam vise tuzan. Nisam vise zalostan i to. Ali mi zato sve ide jebeno nakurac. |