četvrtak, 11.09.2008.
Hoću li Gospode,i ja u raj?
Želim, al' sve se bojim.
Jer tamo će biti slava i sjaj
a ja na niskom stojim.
Već ako imaš gdjekoji kutić
i to je mnogo za me.
Stisnut ću tamo se suhi k'o prutić
Usko je moje rame.
Nikomu neću praviti sjene
bez buke bi to bilo.
Gospode, ne zaboravi mene
ako to Ti je milo.
Ako Ti nije milo prisuće
takova odrpanca,
Pusti, da bar na vratima kuće
Čekam kog Tvojeg znanca.
Da ga zamolim, da se za me moli.
Ako se ni to ne da,
Ja ću svejedno čekati doli,
Već i poradi reda.
Pa kada uđu kojim je dato,
i mjesta biti neće:
Nebo je malo, al' ništa zato...
Srce je tvoje veće...
/fra Bonaventura Ćuk/
Moji padovi...hm..bilo ih je mnogo..jedan za drugim..bez prestanka..samo dublje i dublje..al nikakvog dizanja..
Tada nisan poznavala Boga..Bio je On tu..al samo formalno..tradicionalno..ja ga nisan spoznavala...moj mozak je lutao u nekoj drugoj vasioni..
Rođena sam kao vanbračno dijete...mama mi se udala kad sam tribala poć u školu..u totalno drugu sredinu..povela me sa sobom..mada je moje srce i duša ostala kod bake...
Prvo što me dočekalo..je da sam dijelila mamu s drugom meni nepoznatom osobom...njenim mužem..Mrzila sam ga..onako kako dijete može mrziti..
Zatim su zaredali jedan za drugim moja braća..Ja sam ih čuvala,presvlačila,hranila,tj.odgajala..JA, i ja puko dijete naspram njih..
Moj svjet se rušio...Sve sam mrzila..razočarana sam bila od vrha do dna..
Danima sam gledala i buljila kroz prozor kada će mi baka doć..bilo je neizdrživo..
U sedam godina braka rodila se 4 brata..4 komada...AAAAAAAA
Ne znan ni sama koliko sam oproštajnih pisama napisala..misleć da ću da pobjegnem..al nisan mogla..Jedna 12-godišnja djevojčica..Gdje bi to ja!!
O Bože!!
Sve bi to i nadošlo i prošlo da se mama nije razboljela..Još jedan udarac..
Bolovala je god.i pol..od tumora mozga..Podlegla je pod operacijom...u svojoj 32.god.života..To je bio straaašan šok!!!
Ostala sam sama..sa gomilom djece oko sebe..Najstariji je bio 6-godišnjak a najmlađem je bilo 11 mj...Od tog dana moje srce je postalo ledena stijena..Oćuh je od tada živio..al bio je mrtvac..Alkohol mu je bio najbolji prijatelj..
Sve je polako išlo..dan za danom..godine..pune problema ..trke..svega ostalog..Oćuh je propadao..svjesno..htio je da umre..izgubio je kontrolu nad braćom..a i nad svojim životom..Tada sam se zbližila sa njim..Tek smo tada postali prijatelji..Ja sam se udala i počela svoj život formirat..Al moj duh je ostao sa njima..
Jedan od braće..Josip..skretao je sa puta normalnog tinejžera..Lovala sam ga i gonjala..al on je išao sve dublje...Izgonjala sam da bar završi srednju školu..Otac mu to nikako nije podnosio..Svak od njih je pomalo išao svom društvu..a on bi ostajao sam doma..
Dok nije stigao jedan Božić..niko nije bio doma..On je popio 6 lit.konjaka i pao u delirij..Od toga se nije oporavio..nikako..Odveli su ga u bolnicu..al iz nje nije izašao..
Moj susret sa njim u bolnici povratio mi je sve ono sjećanje koje sam negdje zatomila..Čovjek..jedini muškarac u mom životu..koji je popunio rupu..i mjesto koje je mogao imati moj biološki otac..sjedi gol u pempas peleni na bolničkom krevetu i nema pojma tko sam ja!!
Tu sam izgubila kompas...stakla su se u bolnici tresla od moje krike i suza...Preminuo je nakon nekoliko dana..u 43god.života..
Tada je nastao kaos..4 maloljetnika..ostadoše sami..Brat Josip je već tada već duboko bježao od kuće..i nestajao..
Ja bih ga danima tražila..I to gonjanje je trajalo...Dok jedan dan nije prekinulo drugo..Najstariji brat imao nesreću..i leži u komi u bolnici..AAAA..Zašto Bože!!!Ti dani su bili iscrpljujući..Bogu hvala..probudio se..nakon 4 duga dana...Veliku kalvariju prođoh sa njim iza..Njegov oporavak..operacije..snimanja..kontrole...Zapostavila sam sve..svoju obitelj..djecu..muža..i krenila osvajat..ni sama ne znam šta..
Kad je to malo se stišalo..umre mi djed..Šok za šokom..Čovjek koji me gojio..školovao iza mame..udao..nestao..da nisan ni imala kada žaliti za njim..Josip je oduzimao svaki atom moga života..svaku radost..tračak nade..Između svega ostalog..muž mi završi u bolnici..nitko ne zna šta je..na kraju autoimuna bolest pluća...to je priča za sebe..
Ja sam malo po malo...padala i padala..stala bi ja na nogama..al to više nisan bila ja..Ja sam bila leš koji hoda..nije mi bilo bitno jel dan il noć..jel sunce il kiša..Bilo mi je bitno da imam helexa,lexaurina,normabela..i pila sam u enormnim količinama..Znala bih hodati po putu..i u mom mozgu bi se odvijala borba..nekoliko njih je živilo u mom mozgu..sve su se bunile..tražile pravdu..izlaz..al jedna je tražila i samoubojstvo..
Znala bih hodati po groblju..i pričala bih onima koji leže tamo moje probleme..Znala bih hodati i po kiši..bez kišobrana..Tada je najviše patila moja obitelj..koja me tražila..Znala sam otići i do crkve..do jedne male kapelice..i plakala bih tu..Nešto me vuklo..al Boga nisan spoznala...
Problem na problem se lipio..a ja nikakvog izlaza nisan vidila..Dok nisan jednom rekla DOSTA!Išla sam kod psihijatra da se lječim..tražila sam nešto..al to nisan našla ni kod njega...Dani su mi bili crnji nego noći..Moj život je bio nula!!!Pokušala sam da dođem do mog oca..biološkog...I on me se odrekao..Bogu fala..Al ranjena sam kao čovjek veoma bila..Al istodobno ..u svoj toj katastrofi ljudi su uvik tražili nešto od mene....neki savjet..neki mir..pomoćć...a ja sto puta gora od njih..pružila sam sve što je bilo u mojoj moći..malo je njih znalo šta se meni događa...to je bilo duboko u meni...
Moj Josip je završio na heroinu..pa nakraju i u zatvoru..moje borbe su se nastavile..I tu kreće moj početak na ..
Bila sam na dnu dna...Ovo je samo skica onog što je bilo..
Tada sam na karizmatskom našla što sam cijelo vrijeme tražila..NAŠLA SAM KRISTA!!!
Mada je On cijelo vrijeme bio sa mnom..ja nisan NJega vidila..
Pa se upitam..Kako sam sve ovo mogla proći bez Njega!!
Trenutno stanje moje je ovako...
Padam..naravno..al se dižem..Imam osjećaj kao da ne pripadam okruženju koje me okružuje...Sjedim i promatram ljude..i pitam se kako žive bez Krista..
Sada sam..osjetili ste malo i tiša ovdje..Sada tjeskobe i patnje rješavam povlačenjem..
Svaki dan čujem nešto dobro..al i loše..
Otkad je molitva došla u moju kuću..puno čudnih stvari se dešava..
Bože moj..ja sam tvoj sluga..ja ne mogu više..Osjećam tugu..duša mi se zaparala....Na trenutak me stisklo u prsima...al....čini mi se da nisan više tako ranjiva..rane su moje zacijelile..
Danas sam mislila..odoh..padoh..al ne..ostadoh na nogama...Ovo su nekakvi novi rezovi..al manje bole...
Hvala ti Bože..Ja sam pridala svoj život i sebe k Tebi..čekam..tako i sve moje probleme..Samo kažem..Bože budi tvoja volja!!
Ovo je moj put..i za svakog je drugačije napisan..
BVB
- 20:55 -
