Dobro jutro cjenjena nacijo.
Evo mene da vam ispričam kakav sam ludi dan imala jučer.
Kao i obično navila si sat u pola 7 ( radim od sedam sati ).
Prvo ga pomakla za 10 minuta, pa za još deset minuta, pa za
još deset minuta i digla se ko krepana kokoš u 7 i onda
navrat-nanos istrčala iz stana, sjela se u svoj mali pohabani autić
i odvezla se na posao. Naravno kako prokletu Ljubljansku aveniju
preuređuju, nastao takav čep da sam kasnila preko pola sata na
posao. Nisam baš previše do sada pričala o tome di radim i kako je
tamo pa ću vas sada malo informirati.
To je jedna privatna firmica koja se nalazi Bogu iza nogu u mjestu
koje se vodi pod Novi Zagreb ( nije mi jasno kako ), a za koje su
čuli samo oni koji žive u njemu.
Moj guzda se bavi svim i svačim. Ničim pametnim. Radni dan mu
počinje oko 12 ili kasnije i to tako da ja razbijam vrata od njegove
spavače sobe koja je udaljena 5 metara od mog ureda i derem se
na njega iz petnih žila - da kakav je to način, da ću otiči i ja doma
spavati, da se neču više javljat ni na telefon ako se ne ustane i
svašta još nešto, naravno popračeno uz ogromnu količinu psovki.
Uz sve to, mlađi je od mene par godina. Otkako mu je stari
prepustio jako dobro stojeću firmu prije, pa skoro 5 godina, sve
je počelo ići u krasni muški spolni organ. Promjenio je tri naziva tj.
tri firme. Kako bi jedna propala i bila blokirana tako bi on otvorio
drugu. Doprinosi mi nisu placeni 2,5 godine. Sve se to dešavalo
iz razno raznih razloga koje ne želim ni da spominjem. Sada nas
je preuzela 4 firma i sada je „kao“ dobro ili bar bolje.
Jedino što nemam WC pa moram čekati pauzu da trčim do
birtijetine u kojoj su sami muškarci i to težaška skupina (ne da
imam išta protiv) ali kad to zapiša – ma fuj.
E onda ja tamo upadam doslovno sa sanitarom, rukavicama i
hrpom maramica. Prođe cijela pauza dok ja obavim pišanje.
Grijanje nismo imali do ove zime pa sam sjedila u kaputima i sa
10 majica, podmajica i potkošulja na sebi.
Znala sam imati i čebe ( neki dan sam gledala OBN pa čula poslije
dugo vremena ovu riječ i odmah mi sjela – hm, kad bolje razmislim
i pišem cijeli ovaj tekst samo kako bi mogla upotrijebiti tu riječ ;) )
Do prije 3 mjeseca sam radila na kompjuteru iz 1989 godine, koji
nije imao excel, internet ni nista slično. Umjesto toga je imao
Paradox i Word iz 89. Znate koliko je sati kad vam kažem da na
tom kompu nije postojala ladica za CD samo za diskete.
E sad su mi nabavili strojčinu. Da nisu ne bi ja ovaj blog ni pisala
jer mi se doma komp ruši svake 2 minute a uz to nemrem ni doć
na red od sestre kojoj on „kao“ treba za fakultet. No dobro.
Sad imam komp do jaja, imam grijanje. Uredila sam si ured za 5.
Slika vjeverice sa jajima do poda, Alienom i Supermenom, caffe
aparat ( dobro – trenutno nema ni kave ni šećera ni mlijeka ali ima
vode - nepitke doduše ali dobra je kad se prokuha ;) ).
Sve u svemu dobro, samo da mi nabave WC i ja sretna.
Molim bez pitanja zašto nisam promjenila posao još.
Pokušala jesam i svašta još nešto ali imam puno razloga pa da ih
sad sve ne pišem jer bi bilo prenaporno i predugo.
E sad. Tu živi cijela obitelj gazdi u istom kompleksu.
Stariji iliti bivši gazda u odvojenom stanu od gazdarice, koja živi
iznad njega sa kćerkicom. Do njih moje kreptilče od gazde.
Tu je još i njegov buraz, još mlađi i od njega sa ženom i djetetom.
I da ne zaboravim 3 psa. Jedan koji je maza, joj jadna ta pesica,
srce mi puca kad je vidim, i još dva psa čuvara ove firme.
Da ne pričam kako se o njima brinu.
U moj radni dan tako zna spasti sve i svašta od učenja engleskog
za 2 osnovne, do hranjenja pasa, buđenja, pisanja govora za
nešto s ćim se starije gazde sada bave, do printanja lažnih
registracija kako bi se mogao voziti motor jer se nema para za
registraciju + milijon još drugih gluposti.
I tako ja jučer radim svoj posao za koji sam (ne)plačena kad
uletaju mi u ured 2 tipa. Jednog več znam ko je ali ovaj put je
doveo i pomagača.
Dobar dan – dobar dan. Znate zašto smo došli – znam.
I šta sad ???
Naime – zadnja tri računa za struju nisu plačena. Taj čovjek je
dolazio več 18-og ( naravno nakon 3 pismene opomene ) da nas
ispokča ali je moj gazda mu rekao da če sutra sve bit plačeno,
objasnio mu o čem se radi i pustili su nas do jučer na miru.
Ja im kažem slušajte, gazda vam nije lago za razlog ne plačanja,
to je istina, ali je lago da će platiti i kažem im da je na putu.
Pa zovi ga. Ja zovem ovaj se naravno ne javlja na mobitel.
Šta sad ???
Ja kažem njima ovako: meni je svejedno hočete li vi to iskopčati
ili ne, ja se ne želim zbog nikoga navlačiti i natezati i lagati tu jer
stvarno ne znam ni kad ni kako če platiti. Kažem mu što se mene
tiče iskopčavajte. I onda se sjetim da sam usred pisanja
jučerašnjeg posta i pošizim. Onda sam fino rekla čovjeku, daj
molim te pusti me da napišem post do kraja i onda iskopčavaj.
Pita on posao? – ja njemu, ne posao post - za Blog. I čovjek
zna šta je Blog i kaže dobro, imaš još puno.
Ja kažem ne, samo još stavim sličicu. Oni se sjeli i čekaju a ja
hostam. Još mi se ljudi smiju na moju vjevericu na zidu.
Uto nazvo i guzda i on meni priča šta da kažem. Ja popizdila al
ono skroz i tamo mu kažem da me ovi čuju. Slušaj ti mene, ako
ti hočeš muljat i objašnjavat nešto dam ti čovjeka tu je kraj
mene pa se vi pričajte issa ti. Naravno da nije htjeo.
Ali ja sam zato dobila još jedan dan struje, taman danas da
vam napišem ovi i ljudi iz elektre me časte cugom jer sam to
rekla gazdi. ;))))
A ipak sam ja vilenjakinja, ja znam kako treba ! ;)
Aha, šta kažete, hoće se netko mjenjat za radno mjesto ???
Onda printanje registracije pa malo opet posla pa malo bloga
pa malo kave i kraj radnog dana. Trčim se nači sa dragim da
odemo na pizzu da se vidimo bar kratko i malo popričamo.
Mama mi u 5 natakarila frizera a ja još uz to imala 10 drugih
obveza. Pizza prošla jako lijepo i ugodno i sva sam bila sretna.
Samo što je sve to kratko trajalo i onda trka. Ja več luda, ne
znam ni gdje vozim ni šta radim. Navečer se išla nači sa Pink Eye
( kasnila pola sata, nigdje u gradu Zagrebu nema parkinga -
sparkala se 2 tramvajske stanice dalje od mjesta gdje se
trebamo nači - sorry mala još jednom ) da pokupim svoje mišiće:
gle kak su cakani, baš sam se oduševila.
Uživo izgledaju još bolje.
Poslije toga sam otišla na književne večeri solo. Bio mi bed u
pičku materinu. Osječala sam se ko zebra na Brijunima.
Ali upoznala sam neke ljude zbog kojih mi sada nije žao što
sam išla. Bilo mi je super i nekoliko čitanja se isplatilo poslušati.
Neću sada nabrajati koga ili šta. Tim sam osobama to več i rekla
tako da znaju. Poslije sam odvezla jednu mladu gospodičnu doma
jer mene puca taj materinji neki - šta got to bilo.
Pa da ne hoda solo po tramvajima sama u ponoć. I onda doma.
Došla doma oko 15 do 1. Dok sam se spremila, raspremila.
Razvlačila razdrkani krevet, več su bila 2 sata.
Pogađate – danas sam opet kasnila na posao. Ali šta sad.
Svejedno tu nema evo još ni sada nikog budnog ili prisutnog
da bi mogao skužiti da sam kasnila.
Pusa ljudi do ponedjeljka. A možda i ranije.
Zavisi kakvog će mi sestar biti raspoloženja.
