Sudbina
Da li nam je sudbina u rukama čiste slučajnosti ili se, doista u životu, kako u stvari i ja mislim, ništa ne događa slučajno... Čavrljala sam sinoć
lagano sa snom...noć je željela da malo budem s njom, jer ionako sve tako brzo prolazi. Pokušala sam čitati Kafkina "Pisma Mileni", pa Tenžerina "Pisma Ivani"...Bliži mi je Kafka po sudbini, barem, za sada.
Pisati pisma znači ogoljivati se pred duhovima, što oni jedva čekaju. Napisani poljupci nikad ne stižu na svoja mjesta, nego ih na putu ispiju duhovi...tako je napisao Kafka Mileni.
Ipak, i ovi postovi su pisma i ne bojim se što će se u nekim trenucima naći i u rukama duhova...imaju čaroliju, čaroliju kojom tebe približavam sebi. Napisala sam ti nedavno kako mi nije jasno zašto imam u sebi potrebu govoriti ti sve što radim, kuda se krećem...govoriti da li mi je dobar dan ili se osjećam nespokojno i uznemireno. Možda zato što si toliko daleko. Ovaj čisti snijeg koji je prekrio jutros i tvoj i moj grad udahnuo je u mene čistoću naše ljubavi. Da li smo varalice i klaunovi, da li smo dio predstave, da li nam je netko drugi napisao scenarij i režirao pokrete ruku, misli, korake, poteze ? Imamo svoje živote, a bježimo u stvarnu iluziju. Zanosimo li se previše, bježimo li samo iz klasične trule svakodnevice ili smo se jednostavno dogodili kao ljubičasta zmija, dok su sve ostale žute , sive ili smeđe.
Ali ono što u svoj zrelosti svojih godina znam je...volim te, iskreno, duboko...
|