Jedno stanje opšte tuposti. Nastaje usled prenapregnutosti stvaranja.
Ne, tu nikad nije došlo do pucanja. Samo do TUP.
Blokada.
Zastoj.

Već jedno 16h neprekidno sedim za kompom radeći. I to tako malo i juče. I dan pre juče. I neki dani pre juče i pre pre juče juče. Kad gledam one dizače tegova na eurosportu, uvek me fascinira ta posebna tehnika izbačaja. Hop, napor, fokus, i uspeš. Nekoliko puta pokušati to za redom, ne dovodi do rezultata. Umor čini svoje. A tupost je njegovo drugo ime.
Tu ne odapinju samo vijuge i vizije. Ili štošta na V.
Tu otupljuje sve za nekoliko stupnjeva.

Tolerancija mi zauzima tada prirodno stanje. Nema je.
Emocije mi se obaviju jednom određenom paučinom, koja je debela ko omanja armirana betonska ploča, pa na tuđe tragičnosti (od muve magarca relacije uglavnom), ne gledam sa razumevanjem. Ne gledam uopšte. Ako i bacim pogled, u cilju je samo dolivanja ulja na vatru.
Opušteno bih mogla, bez imalo griže savesti, poslati na vešanje jednu omanju GG (grupu građana). I to gole!
Ne, nije to bes. GG meni ne čini život lošijim ili boljim. Ponekad prave gužve na parking mestima, u redovima u radnjama i sl, ali to je okej. Nego nako. Tupost.
I tuđi bes me pogađa vala ko amorova strela u koju ne verujem.

Čista i jedinstvena tupost.
Jedino što je u porastu sad, je nekontrolisana želja da plivam.
Negde.
I ronim.