Ili poslepodneva.
Moguće...ili ja suviše ovih dana konzumiram narodne umotvorine, ne bi li na što blaži način opisala dan koji mi eto još uvek nije za petama. Po sred mozga mi je.
A jutro beše divno. Obećavajuće. Ko svako jutro. Nalet optimizma u pranju zuba, izvlačenju sveže kupljenog maslinasto zelenog plišanog duksa iz ormara...srećno spajanje sa još zelenijim pantalonama...tako mali utrošak vremena za nameštanje nečega što tamo neke "tete" zovu frizura. Beše to jedno pravo dobro jutro. Plus vožnja. Plus idiotska radio stanica. Plus pluseva...dolazak do kofeina i nikotina.
Ali...ali....ali...
Ulaskom u kapitalizam, stavite masku za ovaj svet, koju sam ja ovog jutra izgleda zaboravila (kao i USB, punjač za mob, vozačku u drugoj torbi, i još sigurno nešto...mi fali, saznaću to naknadno, kad zatreba).
Inače,ako to ne uradite: desna i leva polovina mozga se uopšte neće razumeti, koordinacija pokreta će se svesti na to da samo tražite sledeću pljugu po stolu ne ispuštajući wacom tablu, rečnik će odjednom biti prebogat sa "jebeni" ovaj ili onaj...pišaće vam se a nećete imati vremena da se jebeno ispišate...vrištaće vam se iz petnih žila (ako pete imaju žile)...i poželećete kao i svaki dan da ste smrtno bogati. Lovom, duha nam ne manjka. Sem kad uđete u rudnik.