Odavno po narodu kruži ta sjajna umotvorina o bacanju, sklanjanju ili kako god već, prvih (svega pa i mačića), ali se lično nikad nisam nešto posebno poklapala sam narodnijem veseljem i mudrostima. Masa s vremena na vreme iznedri i poneku pametnu, ali samo zato, što je neko (pojedinac) zablistao, a horda pripisala sebi i istorija već uradila svoje. Stoga...ovaj prvenac na ovom blogu, možda liči na mačiće, možda na neke druge živuljke, ali o bacanju ni govora! Ionako uvek zaboravljam i smeće da bacim, iako ga uredno uveče pohranim pored vrata, ne bi li me ta crna kesa čuknula po nozi pre nego krenem na posao. Ne lezi vraže, ili bolje lezi...nikada se do sada to ritanje nije desilo. Možda samo zato što je uvek bila prepuna, pa nije imala mesta za tako sjajan i efektivan zahvat. (ali ko još piše o smeću, osim ako ne piše o sjajnoj nam realnosti)...Unapred se izvinjavam svim idealistima koji imaju neverovatnu priliku da im se smeće nekim čudom iznese samo. To samo obično nosi neko drugo ime.

Porod je pao. Mjau.