ISPOVEST TEBI
slika: digital artist
Sve suze sveta sprala je kiša,
na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao,
niti da si dno dotakao,
a nagao, kakav jesam,
slagao sam sebe da si laž
i vratio se svojim starim stazamam
ali ni svi peroni sveta
me nimalo nisu promenili:
isti sam ostao telom,
a dušom prepunom tebe i dalje.
I dan je taj što me vara,
plavetnilo neba misli mi skreće,
a onda padne noć,
prokleto dugi sati,
sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati
neće mi dati da pratim trag,
a znam, sve je ništa, slomiću kazaljke,
vreme će stati, kompas će čekati,
da samo umem da te vratim.
Tražim te,
sanjam te pijanim očima,
u noćima,
u tuđim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova,
a gde je naš?
Mičem usnama bez glasa,
dok pada zaborava plašt
i ćutim, jer znam da znaš.
Uvek si znala.
Ti, jedina moja,
tebi, koja odavno nisi jedina,
svaka sekunda kao godina,
al' barem znam na čemu sam
i barem znam da nema nas
i spreman sam,
da budem pred svima nasmejan.
Iako te, kad sam sam,
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paučinu vraćam dane
kad smo ti i ja još bili tim,
oprosti što nemam snage da te slažem,
da ti želim sreću sa njim,
a i šta će ti to od mene?
Sve uspomene sa kaputa istresi
samo budi to što jesi,
tu gde si,
šta god da se desi,
ti budi dobro
i nikad ne saznaj kako to boli,
kad nekoga voliš, a mrziš,
kad mrziš, a voliš i lomiš se da izdržiš.
Ostaje nada
da će nekad negde neko hteti
da shvati mene,
moja lutanja, maštanja i sanjanja
i znati da ih prati i ko zna,
možda jednom nađeš me,
tamo gde prestajem ja,
a gde počinješ ti
i gde stali smo mi,
gde sada su drugi,
ali srešćeš samo stranca,
slučajnog prolaznika
i pogled leden,
iako te je taj neznanac
nekada voleo više od sebe.
Milica V.
