Bakreni novac Knjaževine Srbije: 1 para, 5 para i 10 para 1868.
Copper Coins of Principality of Serbia: 1 Para, 5 Paras and 10 Paras Dated 1868
This aricle is written in Croatian. You can translate it to your language using Google Translate tool.
Krajem šezdesetih godina XIX veka, kada se u Srbiji donosi odluka o kovanju prvog srpskog novca posle srednjovekovnog, Srbija - koja je obuhvatala područje Beogradskog pašaluka sa pripojenih šest nahija okolnih sandžaka - imala je status knjaževine pod turskom vlašću sa određenom unutrašnjom autonomijom. Ovakav položaj Srbija je dobila poznatim Hatišerifom iz 1830. godine, dopunjenim 1833. godine.
Godina 1868. koju na sebi nosi prvi kovani novac obnovljene Srbije posle I i II ustanka, pada u vreme kraja druge vladavine “knjaza srbskog” Mihaila M. Obrenovića III i početka vladavine namesništva maloletnom knezu Milanu M. Obrenoviću IV.
Hatišerifima iz 1830. i 1833. godine nije bilo predviđeno pravo Srbiji da ima sopstveni novac, ali nije bilo ni izričito zabranjeno. Srazmerno mlado “knjaževstvo” Srbije, koje se još borilo za svoju punu nezavisnost (a koju će steći nešto kasnije, 1878. godine), videlo je u sopstvenom novcu, makar i sitnom, ne samo pogodnost za novčani promet u zemlji, već i finansijsku dobit za državu, a ne manje i priliku za svoju političku potvrdu. Zvanično se javno iznosio samo prvi razlog. Kako bi se pred domaćom i stranom javnošću objasnilo kovanje srpskog novca, navođen je praktični razlog u “nezgodama za svakovrsni obrt ... što nemamo ni svojih sitnih novaca”. U internoj državnoj prepisci, međutim, pored govora o znatnoj finansijskoj dobiti od isključivanja iz opticaja stranog bakarnog novca, kaže se da od kovanja sopstvenog novca “glavna korist leži u moralnom dobitku da naše otečestvo ima sobstvene novce s likom svog knjaza i s nadpisima srbskim”, a novinari, bez velikih obzira prema državnim, javno iznetim razlozima, uzvikuju da “s nestrpljenjem isčekujemo srbske novce kao novi monument srpske slobode i napretka”.
Početkom 1868. godine počinje da se ostvaruje namera o kovanju srpskog novca. Te godine, 31. januara, knez odlučuje da pošalje u Beč ministra finansija Kostu Cukića “u naročitoj misiji” da - između ostalog - pregovara i o kovanju srpskog bakarnog novca. Po obavljenom zadatku, ministar inostranih dela M. Petronijević, koji je zamenjivao ministra finansija, podnosi u njegovo ime Državnom savetu, 11. marta iste godine vanredno podrobni izveštaj ne samo o tehničkoj strani kovanja novca sa predračunom troškova, već i o dobiti od buduće operacije zamene stranog bakarnog novca srpskim. Istovremeno predlaže donošenje formalne odluke o kovanju srpskog bakarnog novca. Očigledno je da je načelna odluka o tome doneta već ranije, jer samo tri dana kasnije, 14. marta 1868. godine, Državni savet donosi rešenje kojim se ministar finansija ovlašćuje da pristupi kovanju srpskog bakarnog novca. Sledećeg dana, 15. marta, knez odobrava ovo rešenje, čime ono postaje “najviše rešenje” ili “previsoko rešenje”. Rešenje nije zvanično objavljeno, ali je kasnije prepričano u objavljenom aktu ministra finansija. - Pored odredaba neophodnih za emisiju određenog novca, sadržanih u “Najvišem rešenju” od 15. marta 1868. godine (vrste apoena, metalni sastav, težine, veličine i opis novca, kao i odredba da taj novac vredi u poreskom tečaju no svojoj nominali, a u čaršijskom tečaju dvostruko više), od posebnog je značaja uvod rešenja, u kome se izražava namera “da se u Srbiji zavede novčana sistema franaka po Konvenciji u Parizu 25/13 Dekembra 1865.”, što je, između ostalog, značilo i uvođenje desetnog sistema u novčani sistem Srbije. - U rešenju je i odredba o kovanju ovog novca “u ukupnoj težini” od 120.000 kilograma, što će reći u nominalnoj vrednosti od 120 miliona para poreskih, jer je rešenjem određeno “da težina monete bude jedan gram na svaku paru računajući”. Samo rešenje nije utvrdilo koliko će se od koga apoena kovati, ali se iz pomenutog predloga ministra finansija za kovanje novca od 11. marta 1868. godine vidi da je namera bila da se od svakog apoena od 1, 5 i 10 para iskuje no 7,5 miliona komada. - Najzad, u “Srbskim novinama” od 6. aprila iste godine pojavljuje se vest da se Cukić vratio iz Beča s povoljnim rezultatima svoje misije i da je u carskoj kovnici u Beču otpočela izrada srpskog novca.
Knjaz Mihailo nije doživeo pojavu novca sa svojim likom. Ubijen je u atentatu 29. maja 1868. godine, a novac je sa nepredviđenim zakašnjenjem počeo da stiže u Srbiju tek početkom 1869. godine.
Do sredine januara 1869. godine iskovano je ovog novca u težini od oko 10.000 kilograma (200 “đumručkih centi”) u nominalnoj vrednosti od oko 10 miliona para. Pošto se uvidelo da bi ukupna predviđena količina sitnog novca “preko suviše bilo za obrt”, a možda i zato što je državnoj blagajni ponestalo zlatnog novca da plati kovanje tolike količine bakarnog novca - namesništvo, u ime maloletnog kneza Milana, a na predlog ministra finansija Pante Jovanovića, donosi 24. januara 1869. godine novo “najviše rešenje”, kojim se ukupna količina novca koja se ima iskovati smanjuje na nominalnu vrednost od 70 miliona para, kako je i postupljeno. Ni ovo drugo “najviše rešenje” nije zvanično objavljeno.
Iskovani prvi novac obnovljene Srbije stigao je u zemlju. Oduševljen izgledom novca (“naši novci danas zauzimaju svojim tehničkim savršenstvom jedno od najlepših mesta među evropskim bakarnim novcima”), ministar finansija predlaže Državnom savetu da se “kao nagrada nižem personalu carske glavne kovnice u Beču, za njihovu ohotost pri kovanju srpske bakarne monete, može izdati do 100# [dukata] cesarskih”, što Državni savet i odobrava.
Tehnički podaci i opis
Novac je iskovan u Carskoj i kraljevskoj glavnoj kovnici u Beču, od metalnih pločica koje su izradile fabrike Josif Berger (oko 10.000 kg) i Al. Schoeller (oko 63.500 kg), obe iz Beča.
Graver matrica za apoene od 1 i 10 para je bio Anton Scharf, a za apoen od 5 para Friderich Leisek.
Dozvoljena odstupanja su bila: za težinu do 1,5%, a za učešće metala u leguri do 0,4%. Ako se razmera učešća kalaja i cinka u leguri ne bi “zbog tehnični tegoba u izvršenju” mogla održati, “knjažesko srbski komisar imaće prizrenja na izvinjavajuće uzroke”.
Kod sva tri apoena, na licu novca je lik kneza Mihaila u levom profilu, okružen natpisom “OBRENOVIĆ III. KNJAZ SRBSKI”.
Najvišim rešenjem od 15. marta 1868. godine bilo je predviđeno da natpis na novcu bude “M. M. Obrenović III. Knjaz Srbski”. Međutim, rezač kalupa predložio je K. Cukiću, prilikom njegovih pregovora u Beču februara 1868. godine, da se iz natpisa izostave prva dva slova, jer je sumnjao “da će moći ovakav nadpis s uspehom za veštačku lepotu upotrebiti zbog nejednakosti broja i veličine slova u pojedinim rečima i pri podelenju isti oko lika”. Početkom aprila 1868. godine rezač obnavlja ovaj svoj predlog posredstvom bečkog bankara Tirke-a. O ovom predlogu K. Cukić usmeno izveštava kneza, koji se saglašava s predlogom. O izmeni natpisa na novcu i o kneževoj saglasnosti sa tom izmenom, K. Cukić obaveštava predsednika Državnog saveta pismom od 15. aprila, iznoseći pri tom svoje mišljenje da zbog ove izmene, izazvane tehničkim razlozima, ne treba pokretati postupak za izmenu Najvišeg rešenja od 15. marta 1868. godine.
Kod jedne matrice za komad od 1 nape potkrala se greška, na se u opticaju javljaju i primerci kod kojih u reči “SRBSKI” umesto slova “B” stoji slovo “Ć”.
Ispod lika kneževa je signatura gravera: “A.S.”, odnosno “Leisek”, odnosno “A. Scharf”.
Naličje je, u odnosu na lice, postavljeno pod 0°. Međutim, postoje i primerci od 5 i 10 para kod kojih je naličje okrenuto za 180°. Na naličju se nalaze brojčane oznake vrednosti (1, 5 ili 10), naziv novčane jedinice “PARA” i oznaka godine “1868” - sve okruženo otvorenim vencem od lovorovog i hrastovog lišća, na čijem je vrhu “knjažeska” kruna.
Obod je kod sva tri apoena gladak, bez recki.
Opticaj
Prva količina ovog novca, u apoenima od 5 i 10 para, puštena je u opticaj 20. februara 1869. godine.
Iako je drugim Najvišim rešenjem bilo određeno da se bakarni novac iskuje u nominalnoj vrednosti od 70 miliona para, stvarno je iskovano i pušteno u opticaj nešto više ovog novca. Pre osnivanja Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, dakle pre Zakona od 1. januara 1883. godine, “u unutrašnjem prometu cirkulisao je narodni novac, od kog je bilo ... prema zakonodavnom rešenju od 1868. i 9. u bakru za 734.737 dinara”.
Što se tiče količina iskovanog ovog novca no apoenima, u jednom savremenom napisu se kaže da je, prema podacima koje je zvanično dala kovnica, iskovano 3,999.500 komada od 1 pare, 4,031.076 komada od 5 para i 4,930.962 komada od 10 para, što će reći u ukupnoj nominalnoj vrednosti od 73,464.500 para, što približno odgovara podacima Narodne banke. – U jednom katalogu, međutim, navodi se da je iskovano 7,500.000 komada od 1 pare, 7,400.000 komada od 5 para i 6,590.000 komada od 10 para, što se ne može prihvatiti kao činjenica.
Povlačenje iz opticaja
Zakonom o zameni bakarnog sitnog novca novcem od nikla od 15. juna 1884. godine bilo je propisano da će ministar finansija objaviti zamenu “bakarne monete za nikelsku” no punoj nominalnoj vrednosti i odrediti rok do koga će bakarni novac važiti u opticaju, vreme zamene i rok za zamenu, koji ne može biti manji od šest, ni veći od deset meseci od dana puštanja u opticaj prve količine novca od nikla iz 1884. godine. Kada je prva partija novog novca od nikla puštena u tečaj, naredbom ministra finansija od 20. februara 1885. godine određen je i rok od šest meseci za zamenu bakarnog novca za nikleni.
Međutim, bakarni novac iz 1868. godine nije tada konačno povučen iz opticaja, kao što se inače do sada navodilo. Naime, ovaj bakarni novac (kao i onaj koji nosi oznaku 1879. godine), prikupljen zamenom za novac od nikla, bio je 1885. godine izložen javnoj prodaji kao metal (131.377 kg), ali nije prodat, već je iste godine ponovo pušten u opticaj na osnovu Zakona o puštanju u tečaj bakarnog sitnog novca od 22. septembra 1885. godine, o čemu je ministar finansija izdao raspis, a Uprava varoši Beograda objavu.
Konačno, srpski bakarni novac iz 1868. godine stvarno je povučen iz prometa na osnovu odredaba Zakona o zameni bakarnog novca srebrnicima novoga kova od 15. marta 1890. godine, ali tek 1898. godine. Tada je naredbom ministra finansija određeno da će bakarni novac, iskovan po najvišim rešenjima iz 1868. i 1869. godine (kao i onaj iskovan no Zakonu o srpskim narodnim novcima od 10. decembra 1878. godine), važiti u prometu do 30. aprila 1898. godine do 6 časova uveče. Istovremeno, ministar finansija je izdao i dva opširna uputstva za sprovođenje ove operacije zamene novca.
Isključivanje iz opticaja stranog bakarnog novca
Već u pripremama za kovanje sitnog bakarnog novca iz 1868. godine odlučeno je da se posle emisije tog novca isključi iz opticaja u Srbiji stari austrijski bakarni novac od 30, 15 i 3 krajcare, jer im je prometna vrednost u Srbiji bila daleko veća od vrednosti metala od koga je bio izrađen. U tom cilju je donet Zakon o zabrani uvoza starih austrijskih bakarnih moneta od 10. februara 1869. godine, a 24. oktobra 1870. godine i Zakon kako da se izbace iz tečaja u Srbiji stare austrijske bakarne monete.
Prikaz kovanica
Knjaževina Srbija 1 para 1868. – natpis „SRBSKI“ - ref: Viščević #1.1, Mandić #1a, KM #1.1
Knjaževina Srbija 1 para 1868. – natpis „SRĆSKI“ - ref: Viščević #1.2, Mandić #1b, KM #1.2
Knjaževina Srbija 5 para 1868. – germanska rotacija (simetričan) - ref: Viščević #2.1, Mandić #2a, KM #2
Knjaževina Srbija 5 para 1868. – latinska rotacija (asimetričan) - ref: Viščević #2.2, Mandić #2b, KM #2
Knjaževina Srbija 10 para 1868. – germanska rotacija (simetričan) - ref: Viščević #3.1, Mandić #3a, KM #3
Knjaževina Srbija 5 para 1868. – latinska rotacija (asimetričan) - ref: Viščević #3.2, Mandić #3b, KM #3
Postoje i otkovi u poliranoj ploči (proof) i to 5 i 10 para 1868. (latinska rotacija, asimetričan).
Autori: Jovan Hadži Pešić (tekst) i Zlatko Viščević (prikaz kovanica)
Izvor: Hadži-Pešić, Jovan, Novac Srbije 1868-1918, Narodna banka Jugoslavije, 1. izdanje, Beograd, 1995.
Ključne riječi: kovani novac, kovanice, bakreni novac, Srbija, 1868
Keywords: coins, copper coins, Serbia, 1868
Novi numizmatički katalog: Kovanice i novčanice Jugoslavije, Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Makedonije – 2. izdanje, 2011. – 40 EUR + poštarina - NARUČI!
|
