Dobrodošli na Hopa-cupa blog

Slunj I. dio: Da sam pauk

Kako to inače biva i u ovoj priči imamo glavne junake, pa bi bio red da ih predstavimo... To su zeko zvan patkolovac, marko jaran, gogo šumar i ja shabo. I tako smo mi jednog lijepog dana krenuli na put u Njslu, tj. selo blizu slunja zvano Nikšić Donji. Išli smo do tamo neka 3 i pol sata, al stigli bi i brže da nismo stali kod mikija na amigo hamburger, da ovi nisu morali svakih 10 minuta zapalit cigaru i da jaran nije morao svakih 5-6 minuta pišat. I tako, malo po malo stigli mi tamo. Budući da smo bili tamo sri/čet/pet nije bilo nigdje za izać, pa smo se opijali kod jarana doma, neko više, neko malo manje. Danima bi se vozili na ukradenom poštarovom tomosu. Al po noći... e, di ste sad junaci... Po noći je trebalo gledat ako ne bi izletio koji vuk il međed, a trebalo je pazit i na protutenkovske mine. Budući da ljudi u tom mjestu i ne znaju što je rasvjeta, a svjetlo na tomosu je izgledalo kao da si zarobio krijesnicu u praznu teglu od krastavaca, ne moram ni pričat kakva je bila vidljivost. Zajebano je to stari moj... Jedne smo se noći ja i zeko, pod punom vojnom opremom, zaputili oko 1 navečer do skladišta u obližnje selo po cugu jer nam je bilo nestalo. I tako smo se mi vozili po noći na tomosu, zalutali nekoliko puta, al na kraju ipak našli ono po što smo došli. Kako je to skladište bilo već zatvoreno, zeko je pozvonio nebi li neko izašao i dao nam cugu (budući da je jaran rekao da tamo možeš doć u bilo koje doba noći i uzet cugu). I nije trebalo dugo čekat. Nakon nekoliko sekundi na vratima je u boksericama izletio čiča zvan strašni i počeo se derat kako će nas propucat, da se više nikad tamo ne vraćamo. Budući da sam ja bio nekoliko metara od čiče jer sam otišao pišat, zeko koji je bio odmah na vratima, okrenuo se i počeo ko zec bježat, nije stigao ni motor upalit nego ga je vukao pored sebe. A ja... nisam stigao ni obavit nuždu, navuko sam gaće i počeo bježat u šumu. Nakon nekoliko metara upalili smo motorčinu i brže bolje nazad u naše selo. Naravno, opet smo zalutali nekoliko puta, al glavno da smo se vratili živi i zdravi. Nakon toga su zeko i jaran krenuli do slunja na benzinsku po cugu. I to po glavnoj cesti. Imali su bliski susret s murjom, al na svu sreću ih nisu skužili. Al meni ne ide u glavu kako nisu skužili dva pijana idiota u vojnim maskirnim jaknama bez kaciga na neispravnom ukradenom poštarovom tomosu bez svjetala i papira. Uglavnom, nakon nekih sat, sat i pol, vratiše se oni živi i zdravi s bocom venusa pod rukom. Sutradan smo išli do dućana na balkanski sendvić pa do slunja na kavu... A tamo lokalnih trebi ko salate. Samo smo to prekasno saznali. Bit će bolje drugi put, vratit ćemo se mi.
I onda nazad za Rijeku... Prva brzina, druga, op... stani shabo, ovi moraju zapalit. Onda opet, prva, druga, ne stignem ni u treću stavit moram stat, ovaj mora pišat...
Valjda sam sve ispričao.
I da, mali mile ima dobru sestru. I jaran ima dobru ujnu. E znao sam da sam nešto zaboravio. To je to. Kraj.

by Shabo