|
- Dobro, pokaži mi tog lika.- rekla sam Lucasu kad smo izašli van nakon nastave.
- Tamo kod one klupe, sjedi na bicu.-
Radoznalo sam pogledala u tom smjeru i pažljivo promotrila dečka poluduge smeđe kose, širokih traperica i crne majice kratkih rukava. Podigla sam obrve.
- Taj mali tebe zajebava?- upitala sam skoro prasnuvši u smijeh. Lucas je samo strpao ruke u džepove hlača.
- O, Isuse!- uzvuknula sam. - Pa ima barem deset centimetri manje od tebe.-
Koliko sam mogla razaznati iz daljine bio je srednje visine, možda čak niži i od mene. Sjedio je na biciklu i smijao se sa nekolicinom frendova.
- Da, al ne nosi naočale i nema IQ 200.- odvratio je Lucas sav smrknut. Okrenula sam očima.
- Kladim se da si jači... 200?!-
- Zaboravi.- rekao je Lucas i odmahnuo rukom.
- Oke.- razvukla sam. - Dođi, da vidimo...-
Nisam imala baš nikakav plan, ali znam da nećemo proći neopaženo.
- I kaj misliš napravit?- upitao me Lucas dok smo polako hodali i približavali se grupi učenika.
Slegnula sam ramenima. - Ništa.-
Lucas me samo čudno pogledao ništa ne odvrativši. Inače ne radim takve stvari, ali prema Lucasu osjećam odgovornost. Poznajemo se još od djetinjstva i ne mogu samo tako prijeći preko njegovih problema. Ja sam jedina osoba kojoj se može potpuno povjeriti, a i jedina koja mu može pomoći. Zato to i radim.
Sada smo bili dovoljno blizu da čujemo o čemu razgovaraju. Svi su pogledi bili usmjereni prema nama. Razgovor je utihnuo.
- Ej, cvikeršajbo!- viknuo je lik na biciklu. Koliko sam zapamtila zove se Nicholas Brentson, doselio se prije tjedan dana i odmah stekao hrpu frendova. Mogu se kladit da će za mjesec dana doć neki novi tip i da će njega skroz zaboravit. Tako je to u današnja vremena.
Njegovi frendovi su prasnuli u gromoglasan smijeh držeći se za trbuhe. Ma dao Bog da im na mjestu puknuli kako su jadni. Lucas je puhnuo i nastavio dalje.
- Jel' ti to nova cura?- nastavio je ovaj. Svi su se još više počeli trgati od smijeha. Stala sam i okrenula se prema njima. Lucas to uopće nije prijetio nego je napravio korak-dva unaprijed, shvatio da nema mene okrenuo se i blenuo ko' zadnji idiot. Ajme smotanog... Opet smijeh. Lucas je stao pored mene i nervozno gledao što će se dogoditi. Približila sam se Nicholasu.
- Jel ti krivo?- upitala sam malo pre zavodnički. Iskreno, nisam to namjeravala. Tako je ispalo.
- Pa, i je. Mislim da ovaj tu...- mahnuo je glavom prema Lucasu. - ... ne zaslužuje hodati s tobom.-
Dečki na klupi su zazviždali, a neki su zapljeskali. Podigla sam obrvu. Mali me raspizdio. Ali totalno. Upravo zbog toga učinila sam sljedeće; okrenula se Lucasu, stavila desnu ruku na njegov vrat, malo ga približila više sebi te ga strasno poljubila. Ukratko, Lucas je ostao šokiran. Opet se začuo pljesak. Kada sam završila, Nicholas se samo smješkao, a nekoliko njih je imalo otvorena usta.
- Bit ću kratka i jasna. Odjebi mali.- obratila sam se Nicholasu.
Smiješak mu je preletio licem kao da je upravo ugledao drogu.
- Ili što?-
- Vidjet ćemo.- odgovorila sam i pokupila se zajedno s Lucasom koji je zbunjeno hodao za mnom dok smo odlazili.
Ušavši u stan, prvo što sam ugledala bila je moja stara. Stajala je na stolici i vješala nekakvu jebenu zavjesu sa jebeno šarenim cvijećem. Faca mi se objesila.
- Bok, dušo! Kako je bilo u školi?- veselo je zacvrkutala.
- Nikako.- tmurno sam odgovorila.
- Kako ti se sviđa nova zavjesa?- odmah je upitala kao da nije čula moj odgovor. Gledala sam ju dok je očima prelazila preko svog uratka. Svoju smeđu kosu podigla je u visok rep, a jedan kovrčavi pramen joj je nestašno stajao uz lice. Po mojem mišljenju imala je najljepši osmijeh u cijelom Manchesteru.
- Iskreno, odvratna je.-
- Jesam možda trebala kupiti sa ružama? Mislim, ovi tulipani su baš lijepi...- rekla je zamišljeno.
- Zaboravi.-
Dok sam odlazila u svoju sobu još sam je čula kako brblja sebi u bradu. Moja stara je inače takva. Voli da sve bude pospremljeno, uređeno raznim dekoracijama (koje sama radi) i šareno. Cijeli stan je pun boja, cvijeća, slika i onih jebenih stvarčica koje se stavljaju na ormariće i služe za ukras. Osim, naravno, moje sobe. Jednostavni ljubičasti zidovi puni postera, krevet s crnom posteljinom, crni ormar, stol, police s CD-ovima, knjigama i to je uglavnom to.
Bacila sam torbu na pod, sjela za računalo i upalila ga. Neko sam vrijeme surfala po netu kad sam začula kako su se zalupila ulazna vrata. To je moj stari. Dolazi s posla par minuta poslije mene. Radi kao profesor matematike u školi i zahvalna sam nebesima što mi on ne predaje. Ali zato je zbilja zaznuto kada su neke druge stvari u pitanju, a o tome ću kasnije.
Stari je otvorio vrata i stao nasred sobe s rukama na bokovima. Ups.
- Bok, tata.-
- Dobio sam obavijest da danas nisi bila na satu povijesti.-
O tome sam vam pričala.
- Da. Boljela me glava pa sam izašla van na zrak.- rekla sam nevino.
- Tvoja kolegica Rainelle je rekla da te bolio trbuh.-
- I to.- dodala sam brzo.
Stari je uzdahnuo.
- Već tri puta nisi bila na satu povijesti. Prvi put si išla odnijeti neki izmišljeni dokument, drugi put si otišla na razgovor sa profesorom iz fizike, a treći put te boljela glava i trbuh za koji nisi ni znala da te boli. I sva tri puta sam ti opravdao.- dovršio je.
Zapravo, bilo je ovako. Prvi put sam se za okladu išla nać s nekim tipom da ga zbarim, drugi put sam stvarno išla na razgovor s profesorom iz fizike koji je trajao 10 minuta, a ostatak sam provela zabavljajući se po školi (ne pitajte kako sam se zabavljala).
- Hvala, tata.-
Počešao se po kovrčavoj bradi i suzio svoje male smeđe oči. Svi moji frendovi kažu da izgleda kao medo s tom kovrčavom bradom i kosom. Ja svaki put umrem od smijeha. Zapravo, on uvijek pokušava biti strog, ali pošto tako dobročudno izgleda to mu nikako ne ide od ruke.
Ukratko, to je moja mala sretna obitelj koja mi često ide na kurac.
Bilo je negdje oko pola jedan navečer, a ja sam još bila budna. Znala sam da je ujutro škola, ali jednostavno nisam bila umorna. Mislila sam da možda odem van s Rain, ali bilo je prekasno. Prebacivala sam programe kad sam začula blago vibriranje pored sebe. Uzela sam mobitel u ruke i pogledala tko zove. Podigla sam obrve od iznenađenja. Lucas?!
- Kaj je sad?- javila sam se.
- Jebote...- razvukao je tiho i uzdahnuo. Počeo je nešto nerazumljivo brbljati tako da ga uopće nisam pratila.
- Halo?- upitao je nakon kraće stanke.
- Tu sam.-
- A. Dobro. Gle, jer bi mogla nekak doć' po mene jer se ne mogu ni pomaknut...-
Namrštila sam se. Zadnje četiri riječi su mi ipak ušle u mozak.
- Luke, o kojem kurcu ti pričaš? Di si?-
- Trenutno sjedim na pločniku u St.Parker Streetu. Au!- zatenjao je. Još više sam se namrštila. Što se događa?
- Stižem.- rekla sam i zaklopila mobitel.
TO BE CONTINUED...
|
