|
Sjedila sam na klupici u parku i prekriženih nogu buljila u drvo ispred sebe. Jutarnji vjetar mrsio mi je kosu tako da je ona stršala na sve strane i to me živciralo. Užasno me živciralo. Pokušala sam ju nekako složiti, ali bez uspjeha. Iznervirano sam puhnula i nastavila buljiti.
Zapravo sam čekala svoju najbolju prijateljicu Rain, koja bi trebala doći za par minuta da zajedno produžimo do škole.
Došla sam prerano.
Inače, uvijek sam ja bila ta koja kasni. Ali danas to nije bio slučaj. Danas je sve bilo drugačije i to me zbunjivalo, ali i uzbuđivalo na neki način. Jer, kad se sjetim prošlih dana i kad malo bolje razmislim svaki dan bio je isti. Ujutro se probudiš, pa ideš u školu, pa te gnjave profesori, pa se zajebavaš s društvom, odeš doma, napišeš zadaću, navečer van i tako unedogled. Sve se vrti; okreće, a onda se opet budiš. Kada sam to shvatila došlo mi je da vrištim. Došlo mi je da poludim. Nisam više mogla tako. Željela sam svoj život nekako ispuniti. Napraviti nešto. I sada ovdje sjedim (nakon što sam se probudila; opet) i čekam da odem u školu. Ali svejedno osjećam nešto drugačije, ali ne mogu shvatiti što to.
Tako sam blizu, ali mi promiče.
Previše sam se udubila u sva ta sranja tako da sam se iznenadila kad sam ugledala Rain kako mi prilazi.
Nju je uvijek teško razumijeti. Čak ju ni ja ponekad ne shvaćam, a ona je toga svjesna. Zna biti stvarno opaka kad to želi, a tad se ne želite naći u njezinoj blizini. Ima pomalo čudan način oblačenja i ljudi uvijek pogriješe u pretpostavci kakvu muziku sluša.
Danas je nosila crnu usku majicu bez rukava, crnu minicu, mrežaste crne čarape i, dakako, crne starke. Uz sve to savršeno joj je pristajala Converse torba koju je nosila na jednom ramenu. Čak iz te daljine mogla sam razaznati glasnu metal/rock glazbu koja je dopirala iz slušalica.
Ukratko, Rain je bila prava rock-kučka.
Sjela je pored mene na klupu i pogledala me svojim svijetlo-plavim očima koje su se još više isticale zbog maskare i crne olovke.
- Koji je tebi kurac?- upitala me.
- Ako ti kažem umirat ćeš od smijeha sljedećih godinu dana.- rekla sam umorno.
Naravno, to je bila istina. Nisam joj namjeravala reći sva ta sranja koja su opterećivala moj mali mozak.
- Aha. Ok. Idemo?-
Kimnula sam.
Zalupila sam vratima ormarića što sam glasnije mogla. Naslonjena na ormariće, Rain me upitno pogledala.
- Koji kurac sad imamo?-
- Povijest.- odgovorila sam kroza zube. Mrzila sam povijest. To je bio najdosadniji predmet u svemiru.
- Jebemti...- počela je Rain gledajući meni iza ramena. Ako se dosad niste navikli na njezin riječnik, trebali biste. Svaka rečenica koju kaže sadrži barem jednu psovku. Ja sam se vrlo brzo navikla; već dan nakon što sam ju upoznala i to u ravnateljevom kabinetu. Prijetio joj je ukorom, ali nakon što mu je psovala sve po spisku te izvrijeđala i majku i oca, dao joj je tri ukora. Derala se pola sata što joj je, kaže ona, rekord i da je trabala to negdje zapisati.
- Odo ja. Vidimo se.- rekla je i mahnula mi dok je odlazila. Sva zbunjena odmahnula sam glavom.
- Hej.- rekao je nečiji dubok i hrapav glas. Brzo sam se okrenula.
- Hej, Luke!- pozdravila sam ga iznenađeno.
Podignuo je obrve. Sad mi je bilo jasnije zašto je Rain otišla. Naime, Lucas je bio moj najbolji frend, ali ga Rain jednostavno nije podnosila. Lucas je bio... štreber. Tako bi rekli oni koji ga poznaju samo iz viđenja. Ali, ja, koja ga poznajem čak dulje od Rain, znam da to nije točno.
- Šta ima?- upitao me te pogledao uokolo kao da snima situaciju na hodniku. To je često činio. Postavio bi pitanje i gledao bi negdje drugdje dok očekuje odgovor.
- Um... Imam povijest. Nažalost.-
Kimnuo je i vratio pogled na mene.
- Pa markiraj.- rekao je slegnuvši ramenima. Njegove naočale sa debelim crnim okvirom su mu skliznule s nosa. Nije mario. Tanke usne je razvukao u mali osmijeh, a tamne smeđe oči su zabljesnule nekim opasnih sjajem.
-Kul.- rekla sam sa smješkom. - Sigurna sam da će Rain nešto smisliti za mene. Idemo?-
- Aha. Kaj te neće ubit poslije jer nije i ona išla?-
- Ma zajebi to.-
I tako smo izašli iz škole u zaputili se na staro igralište. Lucas je na glavi imao crnu kapu navučenu skroz do očiju, a ispod nje mu je virila smeđa poluduga kosa. Ne sjećam se dana kad ju nije imao na glavi. Lucasov stil oblačenja je običan. Nosi široke traperice, majicu kratkih rukava i preko toga široku vestu ako je potrebno. Ali jednostavo ne izlazi iz te svoje kape. Uz to što je ''štreber'', Lucas je smotan da ne može biti smotaniji i ima manjak samopouzdanja. Kad ga malo bolje upoznate, shvatit ćete na što mislim. Ali bez obzira na sve, stvarno je pravi frend.
Došavši do igrališta, sjeli smo na zahrđale i puste tribine. Proljeće je tek počelo tako da se u zraku još osjećala ona hladnoća. Jedva sam čekala da malo zatopli.
- 'Oćeš?- upitao me Lucas i ponudio mi cigaretu.
- Nisam raspoložena.- odvratila sam.
Ostao je buljiti u mene nekoliko sekundi, a onda se nasmijao.
- Kaj je smiješno?-
- Niš.- rekao je, a onda dodao: - Samo te ne razumijem.-
Trepnula sam sva zamišljena. Možda je bio u pravu. Na primjer, ovo sa cigaretom. Drugi bi je prihvatili baš zato što nisu raspoloženi. A ja sam je odbila, jer nisam raspoložena.
Kao da radim sve naopako.
- Dobro, koji je tebi?- napokon me pitao.
- Zašto svi misle da mi je nekoji?!- odjednom sam povisila glas. - Nije mi nikoji! Jebite se svi. - dodala sam na kraju sva živčana.
- Ok. Ne moraš vikat.- rekao je Lucas pomalo uvrijeđeno.
Povukao je dim i isti ga tren otpuhnuo u zrak. Uzdahnula sam, pa mi je dim ušao u nosnice.
Eto još primjera da ja sve radim naopako. Kao prvo, ja ne pušim. Hoću reći, ne pušim često, nisam ovisica. Ali pušim tu i tamo kad mi dođe i kad mi se da ili kad mi ponude ili nešto slično. Pušim jedino iz dosade. Ne znam je li to dobro ili loše, ali zato znam da je naopako. To jednostavno ne postoji. Ili pušiš ili ne pušiš. Točka. A kod mene to nije slučaj.
- Kako u razredu?- upitala sam ga da prekinem ta svoja razmišljanja. U posljednje vrijeme često razmišljam, a to ne valja.
- Nikako.- odgovorio je. Namrštila sam se. Ne idemo u isti razred, što je za Lucasa veliki problem. Svi kod njega u razredu su čista koma i zajebavaju ga čim stignu. Nitko ga dovoljno ne pozna.
- Nisi rekao prije par dana da su prestali?-
- Jesam.-
- Opet su počeli?- pokušavala sam izvući nešto iz njega.
- Došo je neki novi tip...-
Podigla sam obrve.
- ...Pa sam sad opet u centru.-
Glas mu je bio ravnodušan dok je govorio kao da to nije ništa bitno. Gledao je negdje naprijed izbjegavajući moj pogled.
- Pokazat ćeš mi ga.- rekla sam odlučno. - Uskoro će mu jezik otpast pa više neće progovoriti ni riječi...-
- Znači zbarit ćeš ga?-
Zakolutala sam očima.
- Da, Luke. Zbarit ću ga. Sretan?-
Zajedno smo se nacerili.
Tada, to je bila šala. Obična jebena šala. Kasnije sam požalila što sam je uopće izgovorila...
**************************************
Ovo je još samo uvod u radnju. Želim vam predstaviti sve glavne likove i objasniti kakvi su međusobri odnosi, jer je to vrlo bitno za daljnju radnju. Vidjet ćete kasnije. Postovi će biti duži, naravno. I za kraj vas molim da mi ostavljate iskrene komentare! To je sve za sad. Do idućeg posta...
Steph
|
